Шиклош () је град у мађарској жупанији Барања, близу границе са Хрватском.
Град има близу 10 хиљада становника.
У Шиклошу делује српска мањинска самоуправа у Мађарској.
Географија Град Шиклош се налази у јужном делу Мађарске. Од првог већег града, Печуја, град је удаљен око 25 km јужно. Град се налази у средишњем делу Панонске низије, у историјској области Барања, на 10 km од границе Мађарске са Хрватском.
Године 1905. Шиклош има ПТТ комуникације и жељезничку станицу.
Подручје око насеља је бреговито, а надморска висина је око 105 m. Шиклош се управо и образовао око једног од брегова, на коме је данас тврђава.
Историја У Шиклошу је била земља Николе од Гара, зета српског кнеза Лазара. Срби су ту насељени 1508. године. Град Шиклош је почетком 16. века био столица српског деспота Стефана Штиљановића, који је ту и умро 1515. године. Од 1526. године, после победе у Мохачкој бици заузели су Турци Шиклош, и ту је било седиште турског паше.
У лето 1566. године ратовали су Хрвати и Турци око Сигета и Шиклоша, који су тада држали Турци. Око 1500 хрватских војника је кренула на Шиклош, намеравајући да га преотму и спале. Предводили су 1000 пешака и 500 коњаника - Гашпар Алапић, Никола Ковач, Петар Бачица и Вук Папратовић. Водила се пред градом жестока битка, у којој су Хрвати и Срби жестином напада разбили строј турски. Мехмед-ага турски војсковођа се удавио у бари, а три његова сина су постали сужњи.Јован Суботић: „Српска читанка за гимназије”, Беч 1855. године По другом извору те 1566. године између Шиклоша и Сигета ратовали су пре свега Срби уз Хрвата, Николу Шубића Зрињског. Истакли су се у борбама 5-6. септембра 1566. године његов пријатељ, Вук Папротовић са својим Србима, затим Јулијан Орачевич са коњаницима. Оберкапетан Јандов, Радован и Јован Новаковић са својим Србима су се борили „као лавови”. Дана 7. септембра погинуо је ту на бојном пољу хрватски племић Никола Зрињски.„Српски летопис”, Будим 1843. године Српски војвода Вук Папратовић је нападао 1566. године Турке код Шиклоша са својом малом четом, исекао турских триста коњаника и живог заробио Мехмедова, иначе рођака султана Сулејмана Величанственог.„Школски лист”, Нови Сад 1866. године Шиклош су ослободили Аустријанци током рата са Турцима 1686. године.„Гласник друштва српске словесности”, Београд 1872. године
У Шиклошу је рођен Герасим Адамовић, био је архимандрит бездински (1783-1789), затим епископ ердељски са седиштем у Рашинари код Сибиња, где је умро 1796. године. Ердељ је потпао под јурисдикцију Карловачке митрополије 1783. године док је епископ био Гедеон Никитић. На црквено-народном сабору 1790. године залагао Адамовић се да Румуни добију иста права (привилегије) као и Срби у Карловачкој митрополији. Он је 1791. године саставио заједно са унијатским епископом Бобом петицију упућену бечком двору, у којој је тражено национално ослобађање Румуна у оквиру монархије.Љубивоје Церовић, Љубомир Степанов: „Срби у Румунији”, Темишвар 2000. године
Годишњи вашар у Шиклошу одржавао се 1827. године двапут: у недељу Пресвете Тројице (Духови) и 20. новембра.„Даниц”, календар, Беч 1827. године Мавро Јокаи мађарски књижевник и новинар је 1861. године изабран за земаљског посланика у Шиклошу.„Србски дневник”, Нови Сад 1861. године Мађарски велепоседник Казимир Баћањи је 1862. године „држао” поседе Шомодор и Шиклош, са приходом 27.630 ф. Имање Баћањијево је међутим било дужно 950.000 ф. и због тога је било конфисковано.„Србобран”, Нови Сад 1862. године
Становништво
Последњих година број становника Шиклоша опада, па је на попису 2010. године број Шиклошана пао испод 10 хиљада.
Становништво Шиклоша данас је претежно мађарско (91,4%), али ту живе и припадници мањинских народа: Немци (2,1%), Срби (0,3%), Хрвати (3,0%), Роми (1,6%).
Невелика српска заједница има месну самоуправу, једну од 20-ак активних подружница српске мањинске самоуправе у Мађарској.
Попис 1910.
Шиклош Језик Вера
Напомена: Исказано заједно са насељем Ђуд, које је укинуто.
Срби у Шиклошу
Срби место Шиклош више зову са Шиклуш или Шиклеуш,„Отаџбина”, Београд 1883. године а древна варијанта је Соколош. По смрти српског деспота Јована Бранковића 1503. године позове удовица његова, Јовановог рођака по мајци Стевана Штиљановића из Паштровића. Овај је дошао у Срем и примио власт као нови српски деспот. Стефан Штиљановић је био познат по својој побожности и јунаштву. Подигао је за своје време две задужбине, два фрушкогорска манастира Кувеждин и Шишатовац. Како су Турци наваљивали на Срем, он се дигао са војском из седишта Моровића, и прешао у Барању, где је столицу пренео у Соколош (Шиклош). Ту је боравио од 1508. до своје смрти 1515. године. Са његовом смрћу угасило се српско деспотство, а Турци су кренули да покоре Угарску.„Школски лист”, Нови Сад 1864. године
Код града Шиклоша на брду Ђунтиру, је био сахрањен српски деспот Стефан Штиљановић. Ту се налазио велики мермерни крст и исто таква монументална ограда. Сваке године долазили су Срби уочи 2. августа, да му присуством и свеноћним бденијем одају почаст. Деспот је умро у граду „Соколошу” (по српском) тј. Шиклошу 5. октобра 1515. године. Сахрањен је ван града, у лепом пределу који су Срби звали Ђунтир (а Мађари - „Gyöngyter”). Када су Турци загосподарили Шиклошом после Мохачке битке, десио се један случај. Турски војници стражари су једне ноћи у патроли пролазили близу његовог споменика, и видели некакву светлост да се ту исијава. Мислећи да ту има закопаног блага, раскопали су му гробно место. Нашли су Стефаново тело цело не иструло као тек да је сахрањено и сву одежду целу на њему. Они су то пријавили Амир-паши команданту града Шиклоша. Овај је позвао Мађаре, и распитао се ко је ту сахрањен. Мађари из града су му одговорили да то може само бити Господар Стефан, некадашњи властелин града и предела, велики Хришћанин, родом Рац (Србин). Амир-паша је иначе био Србин кога су Турци ухватили и потурчили у његовој младости, чак шта више Штиљановићев сродник из места одакле је и овај био родом. Због тога је паша показао наклоност, и сачувао је тело светитеља. То чудо о нетрулежном телу чуло се надалеко, па дођоше из манастира Шишатовца калуђери. Они су измолили тело Стефаново да га узму и однесу на Фрушку гору у његову цркву задужбину, као свеца. Када су преузели мошти светитеља 1547. године, богато су даровали Турке шиклушке. Светац деспот српски Стефан Штиљановић је положен у дрвени ћивот у олтару цркве шишатовачке. Стефанова супруга Елена која је живела у Чешкој, стигла је у манастир Шишатовац и целивала мужеве мошти. Остала је три године као монахиња Јелисавета, до смрти у манастиру Петковици.„Школски лист”, Нови Сад 1859. године Стеван Михалџић народни посланик у југословенском парламенту је 1933. године дебатовао у прилика у Мађарској. Поменуо је споменик Штиљановићев код Шиклоша, који су почетком 20. века срушили неки мађарски шовиниста професор са својим ђацима, за време једне екскурзије. Споменик су каже он градили једном приликом српски војници.„Правда”, Београд 1933. године Године 1896. на брду Ђунтиру пола сата удаљеном од Шиклоша, залагањем шиклошког пароха Стевана Гојковића и прилозима народа, направљен је и освећен 1. августа нови крсни споменик - висок крст од три метра и велика камена спомен плоча са уклесаним натписом о светом Штиљановићу. Али врло мало Срба се ту искупило.„Српски сион”, Карловци 1896. године
У подграђу тврђаве подигнута је првобитна српска црква у 17. веку.„Нин”, специјални додатак, Динко Давидов, Београд 1990. године Иконостас шиклошког православног храма је осликао 1740. године сликар Христифор Жефаровић.8Сеоба Срба 1690”, специјално издање листа „Дневник”, Нови Сад 1990. године Православно парохијско звање основано је 1777 године, али матрикуле су старије. Матица крштених води се од 1752. године, матица венчаних 1753. и матица умрлих 1754. године.
Нова црква подигнута је 1783. године, али је страдала убрзо у пожару 1806. године. Почетком 19. века обновљена је садашња црква посвећена Св. Димитрију, чији је иконостас сликан од стране иконописца Арсенија Видака половином тог века. Сав црквени мобилијар је леп пример класицистичког стила дубореза.Мата Косовац: „Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године”, Карловци 1910.
Капетана Перу Сегединца теретио је 1736. године подкупљени Ђорђе Мођорош бележник из Шиклуша, који је долазио код устаника и са њима био у контакту. Године 1799. писао је Доситеј Обрадовић свом пријатељу Христифору Теодоровићу у Шиклеуш. Одговорио му је у вези са неким књигама, које је тражио Теодоровић.„Србски летопис”, Будим 1830. године
Архимандрит раковачки био је и Генадије Димовић Димић, рођен 1727. у Шиклошу. Од 1759. године је калуђер у манастиру Раковцу, а упокојио се у Плашком 1796. године. У Шиклошу је 1731. године 35 православних домова. Шиклошки парох 1735. године био је поп Јован који је пред Ускрс причестио 180 православних верника. Причестили су се следећи домаћини: Карастанковић, Печујлија, Киш, Баић, Бугарин, Тимић, Мали, Дмитровић, Аднађев, Деић, Обрадов, Даскалов, Тисаја, Петков, Миљуров, Аврамовић, Јовић, Арнаут, Момчилов, Бадовача, Чизмаџија и Бузаџија. У списку причешћених су и занимања: грк (трговац, трипут), опанчар, биров (двапут) и златар. Умро је средином 18. века поп Антоније Петровић, чији је епитаф до сада сачуван у цркви. Пописано је 1796. године у Шиклушу становништво, и било је тада 338 Срба, а век доцније, 1890. године остало их је 169 душа. Умањио се број Срба грађана за чак 169 особа, што је велики губитак за српску заједницу у том градићу.„Српски сион”, Карловци 1895. године