Тачно у подне () је амерички вестерн филм из 1952. године, режисера Фреда Зинемана, продуцента Стенлија Крејмера, по сценарију Карла Формана, са Гаријем Купером у главној улози. Радња, која се дешава у реалном времену, усредсређује се на градског шерифа чији је осећај дужности на испиту када мора да одлучи да се сам суочи са бандом убица или да напусти град са својом новом супругом.

Иако је у време објављивања због политичких тема сматран контроверзним, филм је био номинован за седам Оскара, од којих је освојио четири (најбољи глумац, најбоља монтажа, најбоља музика и најбоља песма), као и четири награде Златни глобус (најбољи глумац, најбоља споредна глумица, најбоља музика и најбоља црно-бела фотографија).IMDB List of nominations and awards for Stanley Kramer's High Noon. Награђену партитуру написао је композитор руског порекла Димитри Тиомкин.

Конгресна библиотека је изабрала Тачно у подне као један од првих 25 филмова за очување у Националном регистру филмова Сједињених Америчких Држава због свог „културолошког, историјског или естетског значаја” 1989. године, прве године постојања НРФ-а. Постао је култни филм чија је прича делимично или потпуно поновљена у каснијим филмским продукцијама, а његов завршетак посебно је инспирисао бескрајан број каснијих филмова, укључујући, између осталог, и вестерне.

Радња У Хедливилу, малом граду на територији Новог Мексика, шериф Вил Кејн, тек ожењен Ејми Фаулер, припрема се за пензију. Срећни пар ће ускоро кренути у нови живот да би подигао породицу и водио продавницу у другом граду. Међутим, стиже вест да је Френк Милер, опаки одметник кога је Кејн послао у затвор, ослобођен и да ће стићи подневним возом. Милерова банда — његов млађи брат Бен, Џек Колби и Џим Пирс — чекају његов долазак на железничкој станици.

thumb|left|Вил Кејн и Ејми Фаулер се расправљају у шерифовој канцеларији

За Ејми, побожну квекерку и пацифисту, решење је једноставно – напустити град пре него што Милер стигне – али Кејна осећаји дужности и части га терају да остане. Осим тога, како он каже, Милер и његова банда ће га ионако уловити. Ејми поставља Кејну ултиматум: одлази подневним возом, са или без њега.

Кејн посећује низ старих пријатеља и савезника, али нико не може (или неће) да помогне: судија Перси Метрик, који је осудио Милера, бежи на коњу и позива Кејна да учини исто. Кејнов млади заменик Харви Пел, који је огорчен што га Кејн није препоручио за свог наследника, каже да ће стати уз Кејна само ако Кејн оде код градских старешина и „да реч” за њега. Када Кејн то одбије, Пел предаје своју значку.

Кејнови напори да окупи групу у Рамирезовом салону, а затим и цркви, наилазе на страх и непријатељство. Неки грађани, забринути да би пуцњава могла наштетити репутацији града, позивају Кејна да у потпуности избегне сукоб. Неки су Милерови пријатељи, али други замерају што је Кејн уопште почистио град. Неки су мишљења да њихов новац од пореза иде за подршку локалним органима за спровођење закона и да борба није одговорност групе. Сем Фулер се крије у својој кући, шаљући своју жену Милдред до врата да каже Кејну да он није код куће. Џими нуди помоћ, али је слабовидан и пијан; Кејн га шаље кући ради његове сопствене безбедности. Градоначелник наставља да охрабрује Кејна да једноставно напусти град. Кејнов претходник, Мартин Хау, не може да помогне Кејну, пошто је престар и артритичан. Херб Бејкер је пристао да буде заменик, али одустаје када схвати да је он једини добровољац. Коначна понуда помоћи долази од 14-годишњег Џонија; Кејн се диви дечаковој храбрости, али одбија његову помоћ.

Док је чекала воз у хотелу, Ејми упознаје Хелен Рамирез, која је некада била Милерова љубавница, затим Кејнова, на крају Пелова, и такође намерава да оде. Хелен каже Ејми да да је Кејн њен мушкарац, она га не би напустила у тренутку потребе.

У штали, Пел оседла коња и покушава да убеди Кејна да га узме. Њихов разговор прераста у свађу, а онда и тучу песницама. Кејн на крају савлада свог бившег заменика. Кејн се враћа у своју канцеларију да напише тестамент док сат откуцава према подневу.

Кејн затим излази на улицу да се сам суочи са Милером и његовом бандом. Ејми и Хелен пролазе у вагону са својим пртљагом, путујући до железничке станице. Кејн и Ејми размењују брз поглед, а онда Ејми гледа право испред себе док пролази поред Кејна. Перспектива се подиже и шири да би приказала Кејна како стоји сам на напуштеној улици. Почиње пуцњава. Док се воз спрема да пође, Ејми чује пуцњаву, излази из воза и трчи назад у град. Кејн убија Бена Милера и Колбија, али је рањен док Милер покушава да га ватром истера из штале. Бирајући живот свог мужа уместо својих верских уверења, Ејми узима пиштољ који виси у Кејновој канцеларији (био је то Пелов пиштољ; он га је окачио тамо када је поднео оставку на место заменика са гађењем због Кејновог опхођења према њему) и пуца у Пирса с леђа, остављајући само Френка Милера, који зграби Ејми као људски штит да би натерао Кејна да изађе напоље. Када Ејми нападне Милера, он прави грешку јер је гурне на земљу, а Кејн га убија.

Кејн помаже својој невести да устане и они се грле. Док грађани излазе и окупљају се око њега, Кејн баца своју лимену звезду на земљу, бесно гледа у гомилу и одлази са Ејми у њиховим колима.

Улоге thumb|Гари Купер као шериф Вил Кејн thumb|Грејс Кели као Ејми Фаулер Кејн thumb|upright|Кети Хурадо као Хелен Рамирез

| Гари Купер || шериф Вил Кејн |- | Томас Мичел || градоначелник Џонас Хендерсон |- | Лојд Бриџиз || заменик шерифа Харви Пел |- | Кети Хурадо || Хелен Рамирез |- | Грејс Кели || Ејми Фаулер Кејн |- | Ото Кригер || судија Перси Метрик |- | Лон Чејни мл. || Мартин Хау |- | Хари Морган || Сем Фулер |- | Ијан Макдоналд || Френк Милер |- | Ив Маквиг || Милдред Фулер |- | Морган Фарли || др Махин |- | Хари Шенон || Купер |- | Ли ван Клиф || Џек Колби |- | Роберт Џ. Вилки || Џим Пирс |- | Шеб Вули || Бен Милер |- | Џејмс Миликан || Херб Бејкер |- | Вилијам Њуел || Џими

Продукција Продукција и објављивање филма укрстили су се са другом Црвеном паником и Корејским ратом. Године 1951, током продукције филма, Карл Форман је позван пред Комитет за неамеричке активности Представничког дома током њихове истраге о „комунистичкој пропаганди и утицају” у индустрији филмова. Форман је некада био члан Комунистичке партије, али је одбио да идентификује своје колеге или било кога за кога је сумњао да је тренутно члан. Као резултат тога, комисија га је означила као „некооперативног сведока”, што га је учинило рањивим на стављање на црну листу. Након што је његово одбијање да наведе имена објављено у јавности, Форманов продукцијски партнер Стенли Крејмер захтевао је хитно раскид њиховог партнерства. Као потписник зајма за продукцију, Форман је остао при пројекту Тачно у подне; али је пре изласка филма продао свој партнерски удео Крејмеру и преселио се у Британију, знајући да неће наћи даљи посао у Сједињеним Државама.

Крејмер је касније тврдио да је прекинуо њихово партнерство јер је Форман запретио да ће га пред Комитетом лажно назвати комунистом. Форман је рекао да се Крејмер плашио штете за сопствену каријеру због „кривице по удружењу”. Форман је заиста био стављен на црну листу холивудских студија због етикете „некооперативног сведока” и додатног притиска председника студија Columbia Pictures Харија Кона, председника Филмског савеза за очување америчких идеала Џона Вејна и колумнисткиње трачева Los Angeles Times-а Хеде Хопер.

Према документарцу из 2002. године, делимично заснован на дугачком писму Формана филмском критичару Бослију Краутеру из 1952. године — Форманова улога у стварању и продукцији филма је годинама неправедно умањивана у корист Крејмера. Форман је рекао Краутеру да је филм настао из нацрта заплета од четири странице који је он написао, а испоставило се да је веома сличан краткој причи Џона Канингема под називом „Лимена звезда”. Форман је откупио филмска права на Канингемову причу и написао сценарио. У време када је документарни филм емитован, већина директора је била мртва, укључујући Крејмера, Формана, Зинемана и Купера. Виктор Наваски, аутор дефинитивног приказа холивудске црне листе, рекао је новинару да је, на основу његових интервјуа са Крејмеровом удовицом и другима, документарац изгледао „једностран, а проблем је у томе што прави негативца од Стенлија Крејмера, када је ситуација била компликованија од тога”.

Ричард Флајшер је касније тврдио да је помогао Карлу Форману да развије филмску причу током осам недеља док су се возили до и са сета Глиненог голуба (1949) који су заједно радили. Флајшер је изјавио да га је његов уговор спречио да режира Тачно у подне.

Кастинг thumb|left|Грејс Кели, Гари Купер и Кети Хурадо у промотивној фотографији филма

Главна улога у филму је првобитно понуђена Џону Вејну, али он ју је одбио јер је веровао да је Форманова прича очигледна алегорија против стављања на црну листу, што је он активно подржавао. Касније је једном интервјуеру рекао да „никада неће пожалити што је помогао Форману да побегне из земље”.. Retrieved May 11, 2015. Гари Купер је био Вејнов дугогодишњи пријатељ и делио је његове конзервативне политичке ставове; Купер је био „пријатељски сведок” Комитета, али није никога умешао као осумњиченог комунисту, а касније је постао енергичан противник стављања на црну листу.. Иронично, Купер је освојио Оскара за своју улогу, а пошто је у то време радио у Европи, замолио је Вејна да у његово име прими награду. Иако су Вејнов презир према филму и одбијање главне улоге били добро познати, рекао је: „Драго ми је што видим да ово дају човеку који је не само најзаслужнији, већ се годинама понашао у нашем послу на начин на који сви можемо да будемо поносни... Сада када сам завршио да будем тако добар момак... враћам се да пронађем свог пословног менаџера и агента... и сазнам зашто нисам добио Тачно у подне уместо Купера...”High Noon, retrieved September 11, 2016.

Након што је Вејн одбио улогу Вила Кејна, Крејмер ју је понудио Грегорију Пеку, који ју је одбио јер је сматрао да је превише слична његовој улози у Револверашу, годину дана раније. Пек је касније рекао да је то сматрао највећом грешком у својој каријери.Gregory Peck, retrieved September 6, 2016. Марлон Брандо, Монтгомери Клифт и Чарлтон Хестон такође су одбили ову улогу.

Крејмер је видео Грејс Кели у представи ван Бродвеја и поставио ју је за Кејнову невесту, упркос значајној старосној разлици Купера и Кели (50 и 21 година). Гласине о афери између Купера и Кели током снимања остају непоткрепљене. Келин биограф Доналд Спото написао је да нема доказа о романси, осим трачева таблоида.Spoto, D. High Society: The Life of Grace Kelly. Crown Archetype. Биографкиња Џина Макинон спекулисала је о могућој афери, али није навела ниједан доказ, осим опаске Келине сестре Лизан да је Келијева била „заљубљена” у Купера.McKinnon, G. What Would Grace Do?: How to Live Life in Style Like the Princess of Hollywood. Gotham.

Ли ван Клиф је у овом остварењу имао своју прву филмску улогу. Крејмер је прво понудио ван Клифу улогу Харвија Пела, након што га је видео у представи Господин Робертс, под условом да ван Клиф хируршки среди нос како би изгледао мање претеће. Ван Клиф је одбио и уместо тога добио је улогу Колбија, једину улогу у својој каријери без икаквог дијалога.Lee Van Cleef, retrieved September 6, 2016.

Снимање