Вера Вебел Татић (Бата, 1. јануар 1943. – Ада, 13. септембар 2020) је мировна активисткиња из Војводине, оснивачица и лидерка Центра за антиратну акцију – огранак Ада. Током трајања рата у Југославији, Вера Вебел је неуморно радила на помоћи побуњеницима против рата: дезертерима, приговарачима савести, избеглицама и свим оним људима који су избегавали учешће у рату на територији СФРЈ, противећи се ратној политици режима Слободана Милошевића и врха ЈНА. Помагала је жртвама етничког чишћења у Војводини, Босни и Херцеговини и Хрватској. Покушавала је да сачува везе међу припадницима различитих народа и народности Југославије, солидарно и храбро делујући против ратних политика српске власти током 90-их.
Биографија Вера Вебел Татић рођена је у Бати, у Мађарској, 1. јануара 1943. од мајке Ержебет и оца Павла Татића, радника.
Пре рата у Југославији, Вера Вебел Татић радила је као службеница општинских фондова за здравство у Сенти и Ади. Била је у браку са Иштваном Вебелом, такође антиратним активистом. Мајка је Стевана Вебела.
Умрла је у Ади, 13. септембра 2020. године.
Демонстрације и референдум против мобилизације Масовне демонстрације против почетка рата у Југославији организоване су у Сенти 5. и 6. новембра 1991. Предводила их је Сенћанска тројка. У Ади су демонстрације организоване 7. новембра, када је и основан Центар за антиратну акцију – огранак Ада.
Скупштина општине Ада на ванредној седници донела је одлуку о расписивању референдума против рата и мобилизације. Од грађана се очекивало да се плебисцитарно изјасне да ли су за рат и за слање њихове деце на фронтове Хрватске.
Кризни штаб формиран у општини Ада планирао је да, ако референдум успе, захтева да се резервисти одмах врате кућама. Од надлежних војних органа истовремено су хтели да траже да они који су на редовном одслужењу војног рока, војни рок одслуже до краја на територији Србије.
Вера Вебел Татић том приликом изјављује:
Републичке власти се противе организовању референдума и покрећу прекршајни поступак против пет истакнутих демонстраната/киња: Вере Вебел, Марије Ракош, Нандора Бозокија, Нандора Месароша и Нандора Фаркаша. У прекршајној пријави против њих стоји да су позивали окупљене грађане на одржавање протесног скупа који надлежним органима није пријављен у складу са законом. Тиме почиње репресија државе над онима који се противе рату на територији Војводине.
Вера Вебел изјављује: „Мени тек предстоји много теже суђење јер ми прети остајање без посла. То је дисциплински поступак којим ме у радној организацији терете да сам, између осталог, нарушила углед фирме наводним позивањем Ненада Чанка у просторије Фонда за здравство где иначе радим. Пошто то није тачно, јер је Чанак дошао сам тражећи мене као члана Кризног штаба, искористићу своје законско право и позвати председника Лиге социјалдемократа Војводине да се на поступку појави као сведок.”
Вера Вебел Татић радила је као службеница општинских фондова за здравство у Сенти и Ади. Отпуштена је са посла 16. децембра 1991. због учешћа на антиратним демонстрацијама и организовања референдума против мобилизације. Без посла су у то време остале и друге службенице фонда које су се прикључиле демонстрацијама, као што су Клара Ожвар и Марија Бакош.
Центар за антиратну акцију – огранак Ада (1991—1999) Центар за антиратну акцију – огранак Ада настао је из београдског Центра за антиратну акцију који је основан 15. јула 1991. Центар за антиратну акцију – огранак Ада основан је 7. нобембра 1991. Повод за оснивање биле су масовне демонстрације против присилне мобилизације у Ади, малом граду у Војводини, на северу Бачке. У групи је у почетку деловало 40 активисткиња и активиста. Политика Центра од почетка је пратила потребе окружења у ком су активисткиње и активисти деловали. Његове праксе, како пише Сташа Зајовић из Жена у црном, биле су самосталне и аутентичне. Центар за антиратну акцију – огранак Ада организовао је антиратне протесте и демонстрације у Ади и другим местима Војводине, пружао је подршку и помоћ војним обвезницима, дезертерима, приговарачима савести, као и њиховим породицама. О њиховим активностима редовно је извештавао је Мађар Со, службено гласило мађарске националне мањине у Републици Србији. ”Помози једном човеку и помогао си целом свету! – то је био мото наших активности сво време. Одувек смо тежили да спасемо људски живот, јер човек је најважнији.”
Вера Вебел Татић Преко међународних мрежа са којима је одржавао односе помагао је свим оним грађанима Војводине који нису желели да учествују у рату у којем је нестала Југославија да напусте земљу. Организовао је правну помоћ. Пратио је суђења пред војним судом у Београду. Активно је радио на изградњи мира успостављајући и одржавајући контакте са мировним организацијама у земљи, као и у земљама бивше Југославије, посебно у Хрватској и Босни и Херцеговини.
Активно је учествовао у локалним, регионалним и међународним антиратним мрежама и кампањама. Прикупљао је информације о кршењу људских права, обавештавао о томе међународне организације, извештавао о кршењу људских права на међународним конференцијама. Покретао је иницијативе интеретничке солидарности негујући вредности суживота и толеранције и у ратним годинама, у Војводини, Србији и целој регији. Континуирано је организовао хуманитарне акције пружања помоћи за избеглице, радио на спајању породица, прикупљао и делио хуманитарну помоћ.
Центар је организовао екуменске сусрете који су подразумевали молитве за мир заједно са локалним верским заједницама. Вршио је притисак на институције антимилитаристичком критиком позивајући на одговорност и указујући на погубност ратних разарања и политике која је до рата довела. У ЦАА Ада од почетка су неговали политичку солидарност, не само са жртвама рата и мобилизације, већ и са свим угроженима на етничкој, верској, класној и родној основи.
Центар за антиратну акцију – огранак Ада пружао је подршку и међународним актерима, као на пример Тадеушу Мазовјетском, специјалном известитељу УН, који је дао оставку 27. 7. 1995. након пада Сребренице.
Активности против присилне мобилизације
Подршка дезертерима и борба против присилне мобилизације била је једна од најважнијих активности Центра за антиратну акцију – огранак Ада. Центар је деловао на три начина:
превентивно саветујући оне који још нису добили позив шта да чине кад им позив буде уручен, саветодавно, помажући онима који су добили позив, али нису желели да се одазову, пружајући правну заштиту дезертерима оптуженим пред војним судом.
Правни тим ЦАА – огранак Ада чинили су адвокати: Ђорђе Мамула, Иван Јанковић, Никола Баровић, Милан Вуковић и Томислав Јакшић. ЦАА – огранак Ада захваљујући раду свог правног тима делио је прецизне инструкције којим су дезертери саветовани да при хапшењу или привођењу не пружају отпор, да се не скривају што им се могло узети као отежавајућа околност, да не беже у иностранство. По привођењу им се саветовало да дају изјаву на записник или да понесу већ написану изјаву у којој се каже да се за време борби у Хрватској, док није била међународно призната, нико не може бити силом обавезан да учествује у грађанском рату. После признавања Хрватске и Босне и Херцеговине, власти СРЈ и Милошевић наглашавали су да Југославија и Србија нису у рату. Против међународно признате и суверене земље по међународном ратном праву дозвољено је ратовати само по објави рата. У недостатку тога правни тим ЦАА Ада указивао је на нелегитимност мобилизације. Поводом рада ЦАА - Ада, забележено је да је Вера Вебел Татић изјавила:
Обраћања јавности У својим обавештењима и саопштењима, апелима и писмима подршке побуњеницима против рата, које пише у име Центра за антиратну акцију – огранак Ада, Вера Вебел Татић указује да у Војводини присилна мобилизација мањинских народа има форму етничког чишћења. Делегација ЦАА – огранак Ада, предвођена Вером Вебел, 31.10.1992. године разговара са савезним министром за правду др Тибором Варадијем и савезним министром за националне мањине и људска права др Момчилом Грубачем износећи чињенице о мобилизацији која је најмасовније спровођена у Војводини. Том приликом они су посебно истакли податак да је у грађански рат са подручја Војводине мобилисано преко 80% војних обвезника. Такође су указали на драстична кршења људских права приликом мобилизације.
У Србији је током 1991-1992. насилно мобилисано 140.000 људи, од чега 82.000 у Војводини. На то је јавно указивао ЦАА Ада скрећући пажњу да су мобилизацијом посебно били погођени мушкарци из редова етничких мањина и политичке опозиције.
Пример једног од саопштења из 1992. године:
Вера Вебел апелује на позване у рат да се не одазивају јер рат у који их шаљу значи пуцање на ненаоружан народ; позива на грађанску непослушност; тумачи правни аспект побуне против рата:
Она покушава да пробуди свест младих и школованих официра ЈНА да се одупру догми које им намеће стари официрски кадар за које је војна каријера добра пензија и привилегован живот. Исказује солидарност са генералом Владимиром Трифуновићем коме је у Србији суђено због издаје зато што је предао сво наоружање хрватској оружаној формацији, Збору народне гарде, напустивши гарнизон у Вараждину са 280 војника. Она позива војне стратеге, идеологе и вође на разум, предлажући им да оду с власти. Пише отворено писмо начелнику Генералштаба Југословенске војске генерал-пуковнику Животи Панићу позивајући га да крену заједно у масовну мобилизацију за мир, предочавајући му да су му врховни командати људи који ће пред међународном заједницом одговарати због ратних злочина.
Рад са избеглицама Вера Вебел Татић је радила са избеглицама у Војводини у току ратова 90тих, који су били смештени у многобројним избегличким камповима на територији Војводине. У бројним зборницима, књигама и документима мировних организација у Србији, памте се многе њене речи.
Сарадња са организацијама ЦАА – огранак Ада најближе је сарађивао са Фондом за хуманитарно право, Женама у црном, СОС телефоном, Женским центром, Мисијом ОЕБС за Војводину, са међународним организацијама за људска права, као и са парламентима и владама појединих европских земаља које су примале избеглице и дезертере.
Солидарно је подржавао грађане Сарајева током опсаде, учествовао на митинзима демократске опозиције, противио се прогону опозиционих политичара Вука и Данице Драшковић, дизао глас против режимског преузимања контроле над независним дневником Борба, итд.
Референце
Литература
Dezerteri rata u bivšoj Jugoslaviji Жене за мир 1993 Жене за мир 1994 Жене за мир 1995 Opiranje zlu – (post)jugoslаvenski antiratni angažman Присилна мобилизација у Србији деведесетих
Види још
феминизам антимилитаризам ненасиље грађанско друштво активизам дезертерство приговор савести
Филмови
Леђенац Маја, Бранислава Опрановић, Норберт Шинковић и Дарио Шпер. 2018. Нису ћутали. Нови Сад: НДНВ.