Филмологија је најшире гледано наука о филму. По Жилбер Коен-Сеату (Gilbert Cohen-Séat), оснивачу ове науке(како је то записао у делу: Огледи о начелима једне филозофије филма, 1946), то је синтетичка и спекулативна дисциплина која приступа филму са стајалишта хуманистичких и природних наука, нарочито филозофије, социологије, психологије, психоанализе, теорије информација, комуникологије, семиологије, физиологије, биологије итд. Према Коен-Сеату, филмологија је проучавање односа између кинематографске и филмске чињенице при чему је:
кинематографска чиењница – остављање на увид људским групацијама једног фонда докумената, осећаја, идеја, осећања и материјала које живот нуди, а филм их на свој начин уобличава, а филмска чињеница – изражавање живота, постојања света или духа, маште или бића и ствари одређеним системом повезивања слика – визуелних: природних или вештачких, и аудитивних: звукова или речи.
У окриљу филмологије се развила и семиологија филма.
Институционализовање филмологије Крајем 1950-их година на Сорбони је основан Институт за филмологију (у оквиру Института уметности) - Часопис Института је био: Revue Internationale de Filmologie, основан 1947. године, а премештен је у Милано под називом Icon, 1962.
Највише присталица овог покрета било је у Француској (феноменолошка школа, антрополошко учење Едгара Морина), затим се проширило у Пољску, Чехословачку и друге земље Почетком 1960-их година је формирана семиолошка школа за коју су неки сматрали да је настала од филмологије, међутим то није тачно јер филмологија има негативан став према третирању филма као језичке појаве.
Референце