Пастирска драма, пасторала () је драмски облик настао у 16. вијеку у Италији. Из једноставне схеме дијалошке (ауличке) еклоге, са пастирским и митолошким призорима, развила се много сложенија пастирска прича (favola pastorale), која је као и еклога, исказивала књижевну тежњу за пастирским идиличним свијетом који се супротставља животу на двору. Контаминирајући виталне елементе трагедије и комедије прве половине 16. вијека, пасторала је у односу на дијалоговану еклогу имала сложенију структуру и дослиједнији драмски заплет. Усвојила је подјелу на пет чинова, слободни једанаестерац или једанаестерац измијешан са седмерцем (за дијалошке партије), са хоровима у друкчијем метру.
Најчешће теме пасторале су свемоћ љубави, повратак прољећа, радост пољског живота, задовољство лова, златно доба. У њој су нашле одјека суштинске вриједности ренесансе: повратак и узношење Природе, приклањање задовољствима овог свијета, поимање љубави као универзалне покретачке снаге која влада свијетом. Радња се одвија у идиличном, аркадијском амбијенту, а личности су прерушени пастири и пастирице који треба да буду симбол правог живота и реда, супротстављени лажном реду монденског живота. Пасторална драма одражава нови укус дворске класе и одговара њеном идеалу умјетничког дјела, чији је циљ превасходно хедонистички.
Историја развоја пасторале
Различите тачке развоја пастирске драме виде се у Тирси (1506) Балдасареа Катиљонеа (Baldassarre Castiglione), Егле (1545) Ђанбатисте Ђиралдија Чинција (Giambattista Giraldi Cinzio), Il sacrificio (Жртва; 1555) Агостина Бекарија (Agostino Beccari) и у двјема ремек-дјелима европске књижевности, Аминти (1573) Торквата Таса (Torquato Tasso) и Вијерном пастиру (Il pastor fido; 1590) Ђованија Батисте Гваринија (Giovanni Battista Guarini). Тасова Аминта је постала симбол умјетничког савршенства и најузвишенији и најпотпунији израз идиличног и хедонистичког идеала друге половине 16. вијека. Веома велики успјех је имао и Гваринијев Вијерни пастир, који је, наглашавајући комично-релистичну страну у својој драми, сматрао да је створио нови књижевни род трагикомедију, за коју је установио и поетику и драмска правила. Овим су изазване оштре полемике и критике од стране аристотеловаца, који су, не нашавши овај род у Аристотеловој Поетици, оспоравали његову легитимност.
Види још Пастирска књижевност Буколичка књижевност
Референце
Литература
Milcovic, S.M., , Carrara, E., La poesia pastorale, 1908 Bouchard, P. de., La pastorale itellienne, 1920 Lipsker, E. Z., Der Mytos vom goldenen Zeitalter in den Schäferdichtungen Italiens, Spaniens und Frankreichs zur Zeit der Renaissance, 1933 Mial, G., Essai d'analyse littéraire de la pastorale dans le littératures italiennes, espagnole et françoise, 1950
Спољашње везе
Пастирска драма : италијанска енциклопедија : Умберто Еко
Категорија:Књижевност Категорија:Италијанска књижевност