Избељивање зуба или бељење зуба је процес осветљавања боје људских зуба. Избељивање је често пожељно када зуби пожуте током времена из више разлога, а може се постићи променом унутрашње или спољашње боје зубне глеђи. Хемијска деградација хромогена унутар или на зубу назива се избељивање.
Водоник пероксид () је активни састојак који се најчешће користи у производима за избељивање и испоручује се као водоник пероксид или карбамид пероксид. Водоник пероксид је аналоган карбамид пероксиду јер се ослобађа када је стабилни комплекс у контакту са водом. Када дифундује у зуб, водоник-пероксид делује као оксидационо средство које се разлаже и производи нестабилне слободне радикале. У просторима између неорганских соли у зубној глеђи, ови нестабилни слободни радикали се везују за молекуле органског пигмента што резултира малим, мање пигментираним компонентама. Рефлектујући мање светлости, ови мањи молекули стварају „ефекат избељивања“. На тржишту постоје различити производи за уклањање мрља. Да би третман избељивања био успешан, стоматолози требају да правилно дијагностикују врсту, интензитет и локацију промене боје зуба. Временско излагање и концентрација једињења за избељивање одређују крајњу тачку избељивања зуба.
Природна нијанса Перцепција боје зуба је вишефакторна. На рефлексију и апсорпцију светлости од стране зуба може утицати низ фактора, укључујући зрцални пренос светлости кроз зуб; зрцална рефлексија на површини; дифузна рефлексија светлости на површини; апсорпција и расипање светлости унутар зубних ткива; садржај минерала емајла; дебљина емајла; боја дентина, људски посматрач, замор ока, врста упадне светлости и присуство спољашњих и унутрашњих мрља. Поред тога, перципирана осветљеност зуба може се променити у зависности од осветљености и боје позадине.
Комбинација унутрашње боје и присуства спољашњих мрља на површини зуба утичу на боју, а тиме и на укупан изглед зуба. Расипање светлости и апсорпција унутар глеђи и дентина одређују интринзичну боју зуба и пошто је глеђ релативно провидна, својства дентина могу играти главну улогу у одређивању укупне боје зуба. С друге стране, спољашња мрља и боја су резултат обојених региона који су се формирали унутар стечене пеликуле на површини глеђи и на њих могу утицати животни стил понашања или навике.
На пример, унос хране богате танином, лоша техника прања зуба, дуванских производа и излагање соли гвожђа и хлорхексидину могу потамнити боју зуба.
Са старењем, зуби имају тенденцију да буду тамнији. Ово се може приписати секундарном формирању дентина и стањивању глеђи услед хабања зуба што доприноси значајном смањењу лакоће и повећању жутилости. Нијанса зуба није под утицајем пола или расе.
Мрље и промена боје Промена боје и бојење зуба су првенствено последица два извора мрља: унутрашњег и спољашњег (види слику 2). У суштини, избељивање зуба првенствено циља на оне унутрашње мрље које се не могу уклонити механизмом као што је дебридман (чишћење) или профилакса у стоматолошкој ординацији. У наставку се детаљно објашњава разлике између ова два извора која доприносе таквој промени боје површине зуба. алт=|мини|443x443пиксел| Слика 2. Примери бојења зуба. Примери екстринзичног бојења: А. Пушење; Б. Мрља од вина; и Ц. Мрља од хране.
Примери унутрашњег бојења: Д. Старосна жута боја; Е. Децаи; Ф. Ортодонтска лезија беле тачке; Г. Блага флуороза; Х. Рестаурација амалгама; И. Тетрациклинска мрља; Ј. Генетски (амелогенесис имперфецта); К. и невиталне боје.
Екстринзично бојење Екстринзично бојење је у великој мери последица фактора околине, укључујући пушење, пигменте у пићима и храни, антибиотике и метале као што су гвожђе или бакар. Обојена једињења из ових извора се адсорбују у стечену зубну пеликулу или директно на површину зуба изазивајући појаву мрље.
Зубни плак: Зубни плак је јасан биофилм бактерија који се природно формира у устима, посебно дуж линије десни, а настаје услед нормалног развоја и одбране имуног система. Иако је обично практично невидљив на површини зуба, плак може постати обојен хромогеним бактеријама као што је врста Actinomyces. Продужено накупљање зубног плака на површини зуба може довести до деминерализације глеђи и стварања лезија беле тачке које се појављују као непрозирна лезија боје млека. Кисели нуспроизводи ферментабилних угљених хидрата који се добијају из хране са високим садржајем шећера доприносе већем уделу бактерија, као што су Streptococcus mutans и Lactobacillus у зубном плаку. Већа потрошња ферментабилних угљених хидрата ће подстаћи деминерализацију и повећати ризик од развоја лезија белих мрља. Каменац: занемарени плак ће се на крају калцифицирати и довести до стварања тврдог наслага на зубима, посебно око десни. Органски матрикс зубног плака и калцификованих ткива пролазе кроз низ хемијских и морфолошких промена које доводе до калцификације зубног плака и стога доводе до стварања каменца. Боја калкулуса варира и може бити сива, жута, црна или браон. Боја каменца зависи од тога колико дуго је присутан у усној дупљи; обично почиње жуто и временом ће каменац почети да добија мрље у тамнијој боји и постаје издржљивији и тежи за уклањање. Дуван: катран у диму од дуванских производа (и такође бездимних дуванских производа) има тенденцију да формира жуто-браон-црну мрљу око врата зуба изнад десни. Никотин и катран у дувану, у комбинацији са кисеоником, постају жути и временом ће се упијати у поре глеђи и обојети зубе у жуту боју. Тамно смеђе до црне мрље дуж линије десни су резултат порозне природе каменца који одмах покупи мрље од никотина и катрана. Танин је такође присутан у кафи, чају и црном вину и производи хромогени агенс који може да промени боју зуба. Већа конзумација пића која садрже мрље танина могу проузроковати зубну глеђ у браон боји, због своје хромогене природе. Одређена храна, укључујући кари и сосове на бази парадајза, може изазвати мрље на зубима. Одређени лекови за локалну употребу: Хлорхексидин (антисептик за испирање уста) се везује за танине, што значи да је продужена употреба код особа које конзумирају кафу, чај или црно вино повезана са спољашњим бојењем (тј. бојењем које се може уклонити) зуба. Вода за испирање уста хлорхексидином има природну наклоност према сулфатним и киселим групама које се обично налазе у подручјима где се плак акумулира, као што је дуж десни, на леђима језика и шупљинама. Хлорхексидин се задржава у овим областима и боји жуто-браон. Мрље нису трајне и могу се уклонити правилним прањем зуба. Метална једињења. Изложеност таквим металним једињењима може бити у облику узимања лекова или изложености на радном месту. Примери укључују гвожђе (црна мрља), јод (црна), бакар (зелена), никл (зелена) и кадмијум (жуто-браон). Извори изложености металу укључују стављање метала у усну шупљину, удисање прашине која садржи метал или оралну примену лекова. Метали могу да уђу у коштану структуру зуба, узрокујући трајну промену боје, или се могу везати за пеликулу, узрокујући површинску мрљу.
Уклањање спољашњих мрља Спољашње мрље се могу уклонити различитим методама третмана:
Профилакса: стоматолошка профилакса укључује уклањање спољашњих мрља помоћу ротационог насадника са спорим брзинама и гумене чашице са абразивном пастом, која углавном садржи флуор. Абразивна природа профилне пасте, као што је познато, делује на уклањање спољашњих мрља коришћењем насадника са спорим брзинама и пасте на зуб. Негативно, дејство гумене чашице заједно са абразивном природом пасте, уклања око један микрон глеђи са површине зуба сваки пут када се ради профилакса. Овај метод уклањања мрља може се обавити само у стоматолошкој ординацији. Микроабразија: омогућава стоматологу да користи инструмент који емитује прах, воду и компримовани ваздух за уклањање биофилма и спољашњих мрља. Овај метод уклањања мрља може се предузети само у стоматолошкој ординацији, не и код куће. Паста за зубе: постоји много доступних паста за зубе на тржишту које користе и пероксид као и абразивне честице, као што је силика гел, како би се уклониле спољашње мрље, док пероксид делује на унутрашње бојење. Овај метод уклањања мрља може се обавити код куће, као и у стоматолошкој ординацији.
Интринзично бојење Интринзично бојење се првенствено јавља током развоја зуба или пре рођења или у раном детињству. Интринзичне мрље су оне које се не могу уклонити механичким мерама као што је дебридман или профилактичко уклањање мрља. Како се старост особе повећава, зуби могу временом постати жути. Испод су примери суштинских извора мрља:
Истрошеност и старење зуба: Истрошеност зуба је прогресивни губитак глеђи и дентина услед ерозије зуба, абразије и хабања. Како се глеђ троши, дентин постаје видљивији и хромогени агенси лакше продиру у зуб. Природна производња секундарног дентина такође постепено потамњује зубе са годинама. Зубне шупљине (каријес): Докази о каријесној промени боје зуба су неубедљиви, али најпоузданији докази сугеришу да каријесна лезија омогућава егзогеним агенсима да уђу у дентин и стога повећану апсорпцију хромогених агенаса који изазивају промену боје на зубу. Ресторативни материјали: Материјали који се користе током третмана канала корена, као што су еугенол и фенолна једињења, садрже пигмент који мрље дентин. Рестаурације које користе амалгам такође временом продиру у дентинске тубуле са калајем и тако узрокују тамне мрље на зубу. Траума зуба која може изазвати мрље било као резултат некрозе пулпе или унутрашње ресорпције. Алтернативно, зуб може постати тамнији без некрозе пулпе. Хипоплазија глеђи: Хипоплазија глеђи узрокује танку и слабу глеђ. Он производи жуто-браон боју и такође може проузроковати да глатка површина глеђи буде храпава и испуцана, што узрокује да зуб буде подложан спољашњем бојењу, осетљивости зуба, малоклузији и зубним шупљинама. Докази у вези са хипоплазијом глеђи су неубедљиви, али највероватнији узрок је инфекција или траума изазвана примарном дентицијом. Поремећаји у развоју зубних клица током новорођенчади и раног детињства, као што су недостатак витамина Д код мајке, инфекција и узимање лекова, могу изазвати хипоплазију глеђи. Хиперемија пулпе: Хиперемија пулпе се односи на упалу трауматизованог зуба која може бити узрокована стимулусима као што су траума, термални шок или зубне шупљине. Хиперемија пулпе је реверзибилна и производи црвену нијансу која се у почетку види након трауме која има способност да нестане ако се зуб реваскуларизује. Флуороза: Дентална флуороза узрокује да глеђ постане непрозирна, кредасто бела и порозна. Емајл се може покварити и изазвати појаву мрља на изложеном подземном емајлу и произвести спољашње тамно смеђе-црне мрље. Дентална флуороза настаје услед прекомерног уноса флуора или прекомерног излагања флуору током развоја глеђи, што се обично јавља у доби од једне до четири године. Флуорисана вода за пиће, додаци флуора, локални флуор (флуоридне пасте за зубе) и формула прописана за децу могу повећати ризик од денталне флуорозе. Флуорид се сматра важним фактором у управљању и превенцији зубних каријеса, безбедан ниво за дневни унос флуорида је 0,05 до 0,07 мг/кг/дан. Тетрациклин и миноциклин. Тетрациклин је антибиотик широког спектра, а његов дериват миноциклин је уобичајен у лечењу акни. Лек је у стању да хелира јоне калцијума и уграђује се у зубе, хрскавицу и кости. Гутање током година развоја зуба изазива жуто-зелену промену боје дентина видљиву кроз глеђ која флуоресцентно флуоресцентује под ултраљубичастим светлом. Касније, тетрациклин се оксидује и бојење постаје смеђе и више не флуоресцира под УВ светлом. Порфирија: Редак метаболички поремећај у коме тело не успева да адекватно метаболише порфирине, што доводи до акумулације или излучивања порфирина у зубе. Излучивање порфирина производи љубичасто-црвене пигменте у зубима. Хемолитичка болест новорођенчета: Ова болест се јавља када су црвена крвна зрнца новорођенчета нападнута антителима мајке узрокована некомпатибилношћу крви мајке и бебе. Ово стање може изазвати зелено обојење зуба због жутице, што је немогућност правилног излучивања билирубина.