мини|260x260пиксел| Зграда Парламента на Рингштрасе, Први бечки округ Зграда аустријског парламента (, колоквијално das Parlament) у Бечу је место где два дома Аустријског Парламента одржавају своја заседања. Зграда се налази на булевару Рингштрасе у Првом бечком округу, у близини палате Хофбург и Палате правде. Саграђена је 1883. године за смештај две коморе Царског савета (), дводомног законодавног тела Цислајтанског (аустријског) дела Аустроугарске империје. Од своје изградње, зграда Парламента је била седиште ова два дома и њихових наследника — Националног већа () и Савезног већа () — данашњег аустријског законодавног тела.
Камен темељац за зграду Парламента положен је 1874. године. Зграда је завршена 1883. године. Архитекта Теофил Ханзен је дизајнирао зграду холистички, са циљем да сваки елемент буде у хармонији са свим осталима. Стога је био одговоран и за унутрашњу декорацију, као што су скулптуре, слике, намештај, лустери и бројни други елементи. Ханзена је цар Франц Јозеф почастио титулом Фрајхер (барон) након завршетка пројекта. Након великих оштећења и разарања у Другом светском рату, већина унутрашњости је враћена у првобитни сјај.
Зграда Парламента се простире на преко 13.500 квадратних метара, што је чини једном од највећих грађевина у Рингштрасе. Садржи преко сто просторија, од којих су најважније коморе Националног већа, Савезног већа и бившег Дома посланика (). Зграда такође укључује просторије скупштинских одбора, библиотеке, предворја, трпезарије, барове и фискултурне сале. Једно од најпознатијих обележја зграде је фонтана Палас Атина испред главног улаза, коју је од 1898. до 1902. године изградио Карл Кундман по плановима Ханзена.
Зграда Парламента је место важних државних церемонија, пре свега полагања заклетве председника Аустрије и државног говора на Дан државности Аустрије сваког 26. октобра. Зграда је уско повезана са два парламентарна тела, што показује употреба термина Хоес Хаус ( - у дословном преводу: висока кућа) као метонима за „парламент“. Парламентарне канцеларије се преливају у оближње зграде, као што је Палата Епштајн.
Историја лево|мини| Зграда Привременог посланичког дома, поглед са бечке Заветне цркве, 1860-те Уставом познатим као Фебруарски патент, објављеним 1861. године, створен је Царски савет као законодавно тело Аустријског царства. Тада је морала да се изгради нова зграда за смештај овог уставног органа. Првобитни план био је да се изграде две одвојене зграде, једна за Дом лордова () и једна за Дом посланика (). Међутим, након Аустроугарског компромиса () којим је фактички створена двојна монархија 1867. године, Краљевина Угарска је добила своје засебно законодавно тело, поново је успостављен Угарски сабор, а првобитни план за две зградеу Бечу је одбачен.
Претеча садашње зграде био је привремени Представнички дом, који се налазио у Верингер штрасе, улици поред тада новог булевара Рингштрасе. Зграда је подигнута у року од шест недеља у марту и априлу 1861. према плановима Фердинанда Фелнера, познатог аустријског позоришног архитекте. У свом распореду са рампом и простором за предворје, Дом посланика је био модел за каснију зграду Парламента. Ову привремену грађевину, завршену 25. априла 1861. године, отворио је аустријски цар Франц Јозеф. Користили су је посланици Цислајтаније до завршетка данашње зграде Парламента 1883. године, док се Дом лордова састајао у Дому Доње Аустрије, тада седишту скупштине Ландтага Доње Аустрије.
Пројекат изградње мини|Рингштрасе и зграда Парламента око 1900. године. Локација за нову зграду била је на древним градским утврђењима и зидинама. У свом чувеном декрету То је моја жеља из 1857. године, цар Франц Јозеф је поставио планове да Рингштрасе замени старе градске зидине. Зграда Парламента је требало да буде истакнута на булевару, у непосредној близини палате Хофбург и Бечке градске већнице.
Именована је Царска комисија за разматрање пројекта за зграду Парламента. Под утицајем индустријалца и политичара Николауса Думбе, Комисија је одлучила да њен стил буде класичан, уз аргумент да је класична грчка архитектура прикладна за Парламент због повезаности са старим Грцима и идеала демократије. Након што је проучила приспеле предлоге, Царска комисија је одабрала план Теофила Ханзена, који се ослањао на Зепион у Атини. Године 1869. Хабзбуршко Министарство унутрашњих послова дало је фон Ханзену налог за пројектовање нове зграде аустријског Парламента.
Земља је пробијена јуна 1874; на камену темељцу урезан је датум „2. септембар 1874“. Истовремено, започели су и радови на оближњим Музеју историје уметности и Природњачком музеју на тргу Марије Терезије (), Градској већници и Универзитету. У новембру 1883. године довршене су и стављене у употребу просторије Представничког дома. 4. децембра 1883. Представнички дом је одржао своју прву седницу под вођством Франца Смолка. Дана 16. децембра 1884. Дом лордова, под вођством грофа Траутмансдорфа, одржао је своју прву седницу. Обе коморе ће наставити да се састају у згради све до краја Аустроугарске 1918. године.
Званични назив зграде био је Зграда Царског већа () а улица иза зграде, Рајхс-рат-штрасе (), још увек подсећа на овај некадашњи назив зграде аустријског Парламента. Реч "парламент" је, међутим, била у употреби и од самог почетка.
Историја изградње зграде Царског већа Зграда је проживљавала судбину аустријске монархије која се протезала од Далмације до Буковине, пошто је Представнички дом био изузетно разноврстан са тензијама међу либералима и конзервативцима, немачким националистима, младим чешким посланицима, као и између владе и парламента. Постало је озлоглашено по филибастерима, скупштинским тучама и недисциплинованим посланицима који су једни на друге бацали мастило. Шала на бечким улицама била је да је "Атина [скулптура пред улазом] била толико згрожена политичким сукобима да је намерно окренула леђа згради". Ипак, зграда је била први облик парламентарног система за многе људе средње Европе. Неки од бивших посланика наставили су политичку каријеру након распада Царства и постали важни политичари у својим матичним земљама.
Зграда Царског савета је наставила да функционише све до 1918. године, када су зграду заузели демонстранти током распада Аустроугарске империје. Од 21. октобра 1918. преостали посланици који говоре немачки сазивали су се у „Привремену националну скупштину“, прво у Палати Доње Аустрије (), а од 12. новембра у згради парламента када су председници скупштине испред зграде званично прогласили Републику Немачку-Аустрију. Након избора за уставну Скупштину Аустрије 1919. године и успостављања Прве аустријске републике, сама зграда је преименована у Парламент, са новим републичким Националним већем () и Савезним већем () који су заменили су Царски дом посланика () и Дом лордова (). мини|Парламент на заседању 1930. Парламент је престао са радом 4. марта 1933. када је канцелар Енгелберт Долфус искористио свађу око парламентарног закона као први корак ка увођењу своје аустрофашистичке диктатуре. Наметнутим „Мајским уставом“ из 1934. године зграда парламента постала је седиште Бундестага, формалног законодавног тела Савезне државе Аустрије. Коначно је Парламент изгубио своју демократску функцију са Аншлусом од нацистичке Немачке 1938. године. Нацисти су га користили као административно седиште бечког Рајхстага. Током Другог светског рата половина зграде претрпела је тешка оштећења од америчког бомбардовања и Бечке офанзиве. Неки делови зграде су били потпуно уништени, попут Дома лордова и Дворане стубова.
Нови канцелар Карл Ренер је 27. априла 1945. године у старој дворани Дома посланика прогласио поновно рођење независне Аустрије, коју су подржавале совјетске трупе. Макс Фелерер и Еуген Верле су архитекти који су редизајнирали и адаптирали бивши Дом лордова у Национално веће, а у том процесу сала за састанке Националног већа је поново изграђена у модерном и функционалном стилу. Рад на овом пројекту је завршен 1956. године. Првобитни изглед других просторија, као што је Дворана стубова, и спољашњи изглед зграде су у великој мери обновљени према оригиналном фон Ханзеновом плану.
Спољашњи изглед мини| Обојени делови фасаде. Првобитна намера архитекте Барона фон Ханзена била је да цео екстеријер буде полихромиран, као у старој Грчкој. Дизајн Барона фон Ханзена за зграду Царског већа користио је нео-грчки стил, који је био популаран током класичног препорода 19. века. Ханзен је у то време радио у Атини и регрутовао га је грчко-аустријски магнат Николаус Думба, који је био у одбору за изградњу нове зграде Парламента.
Ханзен је био инспирисан дизајном хале Зепион у Атини. Првобитни планови предвиђали су одвојене зграде за Представнички дом и Дом лордова, али је из практичних и финансијских разлога касније одлучено да се обе коморе сместе у једну зграду. Фон Ханзенов распоред одражавао је структуру Царског већа (Рајхсрат), као што је било предвиђено фебруарским патентом из 1861. године, који је поставио уставну структуру царства. Две одаје биле су повезане великом хипостилном салом, која је била централна структура. Дворана је требала да буде место састанка између обичних људи и лордова, и да тиме одражава структуру тадашњег аустријског друштва.
Забат се није мењао од времена монархије и украшен је симболима и алегоријама 17 покрајина (Кронлендер) старе Аустроугарске. Рампа је висока око четири метра. Стубови су у коринтском стилу. На оба краја крова су квадриге. Зграда је некада била окружена малим травњацима, који су у међувремену претворени у паркинг. Зграда има четири спрата.
Првобитни план архитекте био је да цео екстеријер буде полихроман, као у старој Грчкој. За ту сврху направио је изложбени детаљ на јужној страни зграде, са позлаћеним капителима и црвеним и позлаћеним фризовима. План није до краја спроведен због буџетских ограничења.
Кров зграде мини|Бронзани кротитељ коња (). Насупрот скулптурама кротитеља коња наспрам Рингштрасе, осам квадрига од бронзе украшавају оба краја крова. Квадрига је симбол победе, коју покреће богиња победе Ника. Дизајн поткровља обе коморе је богат симболиком, са 76 мермерних статуа и 66 рељефа који чине декоративни ансамбл. Постоје 44 алегоријске статуе које представљају људске квалитете и разне људске делатности, док 32 статуе представљају познате личности из антике. Рељефи су такође алегоријски и одговарају областима јавног живота на које су познате личности утицале. Царске територије, важни градови и реке приказани су у 50 мањих рељефа. Кров је највећим делом сачуван у старогрчком облику, украшен капителима старогрчког стила и палметама од бакарног лима.
Материјал Царева лична жеља је била да се за изградњу зграда на Рингштрасе употреби аустријски мермер. У ту сврху довезен је мермер из села Лаза (данашњи Јужни Тирол) који је обилато коришћен на Царској палати Хофбург. За архитекту Барона фон Ханзена, овај бели и чврсти камен био је савршен, пошто су грађевински блокови за фасаду и скулптуре могли да изгледају попут оних у старој Грчкој. Током деценија са повећаним загађењем ваздуха, мермер из Лазе се показао изузетно отпорним, јачим од мермера из Караре.
Бронзане скулптуре Четири бронзане скулптуре кротитеља коња налазе се на два доња краја рампе (). Они су снажан симбол сузбијања страсти, важан предуслов успешне парламентарне сарадње. Дизајнирао их је и извајао Ј. Лакс у државној ливници () 1897. и 1900. године. Остала дела од бронзе су две квадриге на врху крова, од којих свака представљају кола која вуку четири коња и којом управља богиња Ника. Бронзани радови су морали бити подвргнути опсежним конзерваторско-рестаураторским радовима 1990-их, због оштећења од киселих киша и загађења ваздуха. Даља оксидација је кородирала бронзу током деценија и појела рупе у скулптурама. У ту сврху свака скулптура је у потпуности затворена у посебну структуру како би се заштитила од спољашњих утицаја док је била подвргнута рестаурацији.
Фонтана Палате Атина мини|Палата Атина, фонтана испред зграде Парламента