мини| Лар држи рог изобиља из Аксатијане (сада Лора дел Рио) у римској Шпанији, из раног првог века нове ере
(Национални археолошки музеј Шпаније) Лари (архаични , једнина lar) су били божанства чувари у староримској религији. Њихово порекло је неизвесно; можда су били јунаци-преци, чувари огњишта, поља, граница, или плодности, или мешавина ових.
Веровало се да лари посматрају, штите и утичу на све што се дешавало унутар граница њихове локације или функције. Статуе домаћих лара стављале су се за сто за време породичних оброка; чини се да су њихово присуство, култ и благослов били потребни на свим важнијим породичним догађајима.
Римски писци их понекад поистовећују или спајају са божанствима предака, домаћим пенатима и огњиштем.
Због ових асоцијација, лари се понекад категоришу као кућни богови, али неки су имали много шире домене. Путеви, морски путеви, пољопривреда, сточарство, насеља, градови, држава и њена војска били су под заштитом њихових посебних лара. Они који су штитили локална насеља (vici) били су смештени у светиштима на раскршћу (Compitalia), која су служила као фокус за верске, друштвене и политичке животе њихових локалних, претежно плебејских заједница. Њихови култни службеници укључивали су ослобођенике и робове, иначе искључени статусом или имовинским квалификацијама из већине административних и верских функција.
У поређењу са главним божанствима Рима, лари су имали ограничену моћ, али археолошки и књижевни докази сведоче о њиховој централној улози у римском идентитету и верском животу. По аналогији, Римљанин који се враћа кући могао би се описати као повратак ad Larem (у Лар). Упркос званичним забранама нехришћанских култова од касног четвртог века нове ере па надаље, незванични култови лара су постојали најмање до раног петог века нове ере. мини| Фреска у Помпеји која приказује два лара са ритоном и ситулом, генија уз олтар, свирача флауте, слугу са вазом и слугу који гура свињу до олтара; испод: олтар са воћем и јајима између две змије
Порекло и развој Етрурски суседи архаичног Рима практиковали су домаће, предачке или породичне култове веома сличне онима које су каснији Римљани нудили својим ларима. : a wall painting at the Tomb of the Leopards, at Etruscan Tarquinia, shows offerings are made to Lares-like figures, or di Manes (deified ancestors) in a procession preparatory to funeral games. A black-figured Etruscan vase, and Etruscan reliefs, show the forms of altar and iconography used in Roman Lares-cult, including the offer of a garland crown, sacrifice of a pig, and the representation of serpents as a fructifying or generative force. Чини се да сама реч потиче од етрурског , , или , што значи „господар“. Lewis, Charlton & al. A Latin Dictionary, founded on Andrews's edition of Freund's Latin Dictionary, revised, enlarged, and in great part rewritten. "Lar". Clarendon Press (Oxford), 1879.. Whittaker & Co. (London), 1838. Старогрчки и римски аутори нуде „хероје“ и „демоне“ као преводе „лара“; рани римски драмски писац Плаут (око 254–184. п. н. е.) користи као чувара блага у име породице, који је еквивалентан употреби херона (као хероја предака) од стране грчког драматурга Менандра. Вајнсток предлаже старију еквивалентност лара и грчког хероја, на основу латинске посвете из четвртог века пре нове ере римском претку-хероју Енеју као Лару. лево|мини| Бронзани лар држи ритон и патеру, први век нове ере (Капитолски музеј у Риму) Ниједан физички приказ лара није преживео од пре касне републиканске ере. До ране царске ере, они су постали упарена божанства, вероватно захваљујући утицајима грчке религије – посебно, херојских близанца Диоскура – и иконографије полубожанских близанаца оснивача Рима, Ромула и Рема. Лари су представљени као две мале, младалачке, живахне мушке фигуре обучене у кратке, рустичне, опасане тунике – направљене од псеће коже, према Плутарху. Plutarch, Roman Questions, 52: see Waites, 258 for analysis of chthonic connections between the Lares' dogskin tunic, Hecate and the Lares of the crossroads (Lares Compitalicii). Заузимају плесачки став, на прстима или балансирајући на једној нози. Једна рука подиже рог за пиће (ритон) увис као да нуди здравицу; други носи плитку посуду за либацију (патера). Компиталија светилишта из истог периода приказују фигуре лара истог типа. Осликане светиње упарених лара приказују их у позама у огледалу лево и десно од централне фигуре, за коју се сматра да је гениј предака.
Њихови домени Лари су припадали „ограниченом физичком домену“ под њиховом заштитом, и чини се да су били безбројни као и места која су штитили. мини| Натпис на Lares Viales, ларима на путевима
Lares Augusti: Августови лари су били култни у доба првог Августа, на тај начин идентификовани са даном инаугурације царских римских магистрата и са самим Августом. Званични култ Lares Augusti се наставио од њихове институције до 4. века нове ере. Lares Compitalicii: лари локалних заједница или насеља, који се славе на фестивалу Compitaliа. Њихова светилишта су обично била позиционирана на главним централним раскрсницама и представљала су фокус за верски и друштвени живот заједница, посебно за плебејске масе. , citing Suetonius. Lares Domestici: лари из куће, вероватно су били идентични са Lares Familiares. Lares Familiares: лари из породице, вероватно идентични са Lares Domestici Lares Grundules: 30 "роктајућих лара", наводно су добили олтар и култ од Ромула или Енеје када је крмача чудесно опрасила 30 прасади. Romulus in Taylor, 303, citing the second-century BC annalist Cassius Hemina: "monstrum fit: sus parit porcos triginta, cuius rei fanum fecerunt Laribus grundulibus". Nonius s.v. Grundules: "Grundules Lares dicuntur Romae constituti ob honorem porcae, quae triginta pepererat." A. Alföldi Early Rome and the Latins p. 277 n. 37. D. Briquel "L'oiseau ominal, la louve et la truie feconde" In MEFRA, 1976, p.: Briquel opines the appellative employed by Cassius Hemina must refer to the Lares protecting the eaves of a building.Aeneas in Dionysus of Halicarnassus, 1. 57, 1, and in Virgil's epic poem, The Aeneid, book 3.390-4, 508-11, and book 8. 43-6, 81-5. In Virgil, Aeneas attempts to sacrifice a white sow to Juno, but she escapes and farrows 30 piglets. She is eventually recaptured and sacrificed, along with her young; the white (Latin alba) sow's appearance, dedication, escape, reappearance, and sacrifice are prophetic, anticipating the foundation of Alba Longa by Aeneas and the much later foundation of Rome by Romulus. Према Дионисију из Халикарнаса, место где је крмача донела прасад и Енеја приносила жртву било је свето и забрањено странцима. Причало се да се тело крмаче чува у Лавинијуму, у сланом раствору као свети предмет. Varro De Re Rustica II 4, 18: "Et corpus matris a sacerdotibus, quod in salsura fuerit, demonstratur." Lar Militaris: „војни лар“, који је Марцијан Капела назвао чланом две различите култне групе које укључују Марс, Јупитер и друга главна римска божанства. Marcianus Capella, 1.45 ff. Палмер (1974) тумачи фигуру са вероватног олтарског рељефа као „нешто попут Lar Militaris-а “: он је у огртачу и седи на коњу на седлу од коже пантера. Lares Patrii: лари "очева" су вероватно еквивалентни dii patrii (обоженим прецима) који су примили култ у Паренталији. Lares Permarini: Ови лари штитили су морепловце; посвећен им је и храм (од којих је један познат на римском Campus martius). Lares Praestites: лари града Рима, касније римске државе или заједнице; као чувари или стражари - били су смештени у држави Региа, у близини Вестиног храма, са чијим су богослужењем и светим огњиштем били повезани; изгледа да су заштитили Рим од злонамерне или разорне ватре. Lares Privati Lares Rurales: чувари поља – по Тибулусу Tibullus, 1, 1, 19 - 24. See also Cicero, De Legibus, 2. 19, for reference to Lares as field-deities. Lares Viales: лари са путева и оних који путују њима
Домаћи лари десно|мини|300x300пиксел| Фигурица лара, 1. п.н.е-200. н.е, око 7,7 cm висок Гало-римски музеј, Тонгерен Традиционална римска домаћинства поседовала су најмање једну заштитну фигуру лара, смештену у светилишту заједно са сликама пената домаћинства, ликом генија и другим омиљеним божанствима. Њихове статуе су постављане за столом током породичних оброка и банкета. Били су божански сведоци у важним породичним приликама, као што су бракови, рађања и усвајања, а њихова светилишта су представљала верско средиште за друштвени и породични живот. The painted Lares and genius at the "House of the Red Walls" in Pompeii shared their quarters with bronze statuettes of Lares, Mercury, Apollo, and Hercules: see Kaufmann-Heinimann, in Rüpke (ed), 200.
Брига и култна посета домаћим ларима могли су да обухватају приносе спелте и житарица, медних колача и саћа, грожђа, вина и тамјана. Могли су бити сервирани у било које време, а не увек намерно; поред формалних понуда за које се чини да су им припадале, свака храна која је пала на под током кућних банкета била је њихова. Pliny the Elder, Natural History, 28, 27. У важним приликама, имућнија домаћинства су можда нудила свом лару свињу. Taylor, 303: citing Cassius Hemina ap. Diomedes I, pp. 384 K; Nonius, pp. 114 M. Taylor notes that the story's association with Lavinius, Rome, and Alba: "In view of the frequent identity between God and sacrificial victim, it is worth noting that the pig was the most usual offering to the Lares, just as the pregnant animal and particularly the pregnant sow was a common sacrifice to the earth goddess."
Лараријум мини| Лараријум са осликаним фигурама у Кући Ветија, Помпеја: Два лара, од којих сваки држи ритон, са стране су генија предака који држи чинију за либацију и кутију за тамјан, покривене главе као за жртву. Змија, повезана са плодношћу земље, а тиме и просперитетом, приближава се ниском, пуном олтару. Тимпанон светилишта приказује патеру, лобању вола и жртвени нож. Interpretations and identities of figures based on Beard , vol. 2, 4.12. У раном царском периоду, кућна светилишта било које врсте била су позната као ларарије (с. лараријум) јер су обично садржавале једну или две фигуре лара.
У домаћинствима скромног имовинског стања, мале статуете лара биле су постављене у зидним нишама, понекад само на подлози од плочица које вире из осликане позадине. У богатијим домаћинствима, обично су се налазиле у одајама за послугу и радним просторима. "The architecture of the ancient Romans was, from first to last, an art of shaping space around ritual:" Clarke, 1, citing Frank E. Brown, Roman Architecture, (New York, 1961, 9. Clarke views Roman ritual as twofold; some is prescribed and ceremonial, and includes activities which might be called, in modern terms, religious; some is what might be understood in modern terms as secular conventions – the proper and habitual way of doing things. For Romans, both activities were matters of lawful custom (mos maiorum) rather than religious as opposed to secular. У Помпеји, лари и лараријум софистициране, непретенциозне и уметнички суздржане куће Менандра Named after its particularly fine fresco of the poet били су повезани са њеним одајама за слуге и пољопривредним имањем. Израда је била несофистицирана, "рустикална" и вероватно античког типа. Постављање лара у јавне или полу-јавне делове куће, као што је њен атријум, укључивало их је у спољашње, театралне функције кућне религије. Kaufmann-Heinimann, in Rüpke (ed), 200: in some cases, the artistic display of the lararium seems to displace its religious function.