мини|десно|Алфред, лорд Тенисон, аутор „Уликса”, портрет Џорџа Фредерика Вотса
„Уликс” () песма је написана у слободном стиху викторијанског песника Алфреда, лорда Тенисона (1809–1892), настала 1833. а објављена 1842. године у његовом добро прихваћеном другом тому песама. Као често цитирана песма, популаран је пример драмског монолога. Суочен са старошћу, митски херој Уликс описује своје незадовољство и немир по повратку у своје краљевство, Итаку, након дугих путовања. Упркос поновном сусрету са супругом Пенелопом и сином Телемахом, Уликс жуди да поново истражује.
Лик Уликса (на грчком Одисеј) широко је истраживан у књижевности. Његове авантуре су први пут забележене у Хомеровој Илијади и Одисеји (око 800–700. п. н. е.), а Тенисон се у песми ослања на Хомерову причу. Међутим, већина критичара сматра да Тенисонов Уликс подсећа на Уликса (Улисеа) Дантеа Алигијерија у његовом Паклу (око 1320). У Дантеовом препричавању, Уликс је осуђен на пакао међу лажним саветницима, како због своје потраге за знањем изван људских граница, тако и због стварања преваре са Тројанским коњем.
Током већег дела историје ове песме, читаоци су Уликса посматрали као одлучног и херојског, дивећи му се због његове одлучности „да дела, иште, нађе, и не да се” (). Став да је Тенисон намеравао да створи херојски лик поткрепљен је његовим изјавама о песми, као и догађајима у његовом животу — смрћу његовог најближег пријатеља — који су га подстакли да је напише. У 20. веку, нека нова тумачења „Уликса” истакла су потенцијалне ироније у песми. Тврдили су, на пример, да Уликс жели себично да напусти своје краљевство и породицу, и доводили су у питање позитивније оцене Уликсовог карактера показујући како он подсећа на мањкаве протагонисте у ранијој књижевности.
Сиже и структура На почетку песме, Уликс се вратио у своје краљевство, Итаку, након дугог путовања кући после борби у Тројанском рату. Поново суочен са домаћим животом, Уликс изражава своје незадовољство, укључујући и равнодушност према „дивљем народу” (стих 4) којим влада. Уликс супротставља свој садашњи немир својој херојској прошлости и размишља о својој старости и коначној смрти — „Живот на живот / Премало би био, а од овог једног / Мало ми оста” (24–26) — и чезне за даљим искуством и знањем. Његов син Телемах наследиће престо који Уликс сматра теретом. Иако Уликс мисли да ће Телемах бити добар краљ — „Без мане је он, усредсређен / На дужности опште” (39) — чини се да је изгубио сваку везу са сином — „Он ради свој посао, ја свој” (43) — и конвенционалним методама владања — „тихом разборитошћу” и „благим степенима” (36, 37). У завршном делу, Уликс се окреће својим морнарима и позива их да му се придруже у још једном подухвату, не дајући никакве гаранције о њиховој судбини, али покушавајући да призове њихову херојску прошлост:
... Хајд'те, друзи, Још није касно да се тражи нови свет. Отисните се, и седећи у реду ударите По бучним браздама; јер намера ми је Да пловим иза заласка сунца, и купалишта Свих западних звезда, док не умрем. Можда ће нас бездани прогутати; Можда ћемо дотаћи Острва блажених, И видети великог Ахила, кога смо знали. (56–64)
Прозодија
Језик говорника је једноставан, али снажан, и изражава Уликсова сукобљена расположења док тражи континуитет између своје прошлости и будућности. Често постоји наглашен контраст између осећања Уликсових речи и звукова који их изражавају. На пример, упорни јампски пентаметар песме често је прекинут спондејима (метричким стопама које се састоје од два дуга слога); такав тежак језик успорава песму (а на другим местима може бацити сумњу на поузданост Уликсових изјава):
А ипак је свако искуство лук кроз који Сија тај неистражени свет, чији руб бледи Заувек и заувек када се крећем. (19–21)
Примећујући њихов тежак прозодијски ефекат, песник Метју Арнолд је приметио: „ова три стиха сама по себи одузимају скоро исто толико времена колико и цела књига Илијаде.”Цитирано у . Многе клаузуле песме прелазе у следећи стих; ова опкорачења наглашавају Уликсов немир и незадовољство.
Форма
Седамдесет стихова песме у слободном стиху представљени су као драмски монолог. Научници се не слажу око тога како Уликсов говор функционише у овом формату; није нужно јасно коме се Уликс обраћа, ако икоме, и са које локације. Неки виде да се стих претвара из солилоквија у јавно обраћање, пошто се чини да Уликс у првом делу говори сам себи, затим се окреће публици док представља свог сина, а затим се премешта на морску обалу где се обраћа својим морнарима. У овом тумачењу, релативно директан и искрен језик првог дела супротстављен је политички настројенијем тону последња два дела. На пример, други пасус (33–43) о Телемаху, у којем Уликс поново размишља о домаћем животу, је „ревидирана верзија [стихова 1–5] за јавну употребу”: „дивљи народ” је ревидиран у „сурове људе”.
Иронична тумачења „Уликса” могу бити резултат модерне тенденције да се наратор драмског монолога сматра нужно „непоузданим”. Према критичару Двајту Калеру, песма је била жртва ревизионистичких читања у којима читалац очекује да реконструише истину из случајних открића обмањујућег наратора. Сам Калер види „Уликса” као дијалектику у којој говорник вага врлине контемплативног и активног приступа животу; Уликс пролази кроз четири емоционалне фазе које су самооткривајуће, а не ироничне: почевши од одбацивања јаловог живота којем се вратио на Итаку, затим се с љубављу присећа своје херојске прошлости, признаје валидност Телемаховог метода владања, и са тим мислима планира још једно путовање.
Историја објављивања
Тенисон је завршио песму 20. октобра 1833, али она није објављена све до 1842, у његовој другој збирци Песама. За разлику од многих других Тенисонових важних песама, „Уликс” није ревидиран након објављивања.
Тенисон је првобитно поделио песму у четири пасуса, са прекидима пре стихова 6, 33 и 44. У овој структури, први и трећи пасус су тематски паралелни, али се могу читати као унутрашњи и спољашњи монолог, респективно. Међутим, песма се често штампа са изостављеним првим прекидом пасуса.
Тумачења
Аутобиографски елементи мини|upright=0.6|Смрт Артура Хенрија Халама, младог песника и блиског Тенисоновог пријатеља, била је поражавајућа за њега.
Тенисон је написао „Уликса” након смрти свог блиског пријатеља са Кембриџа, песника Артура Хенрија Халама (1811–1833), са којим је Тенисон имао снажну емотивну везу. Два пријатеља су проводила много времена разговарајући о поезији и филозофији, пишући стихове и путујући по јужној Француској, Пиринејима и Немачкој. Тенисон је сматрао да је Халам предодређен за величину, можда као државник.
Када је Тенисон 1. октобра 1833. чуо за смрт свог пријатеља, живео је у Самерсбију, Линколншир, у скученом простору са мајком и деветоро од својих десеторо браће и сестара. Отац му је умро 1831, захтевајући од Тенисона да се врати кући и преузме одговорност за породицу. Тенисонови пријатељи су постајали све забринутији за његово ментално и физичко здравље током тог времена. Породица је имала мале приходе, а тројица Тенисонове браће су била ментално болесна. Баш када се Тенисонов изглед поправљао — прилагођавао се новим кућним обавезама, поново успостављао контакте са пријатељима и објавио своју књигу песама из 1832. — стигла је вест о Халамовој смрти. Тенисон је поделио своју тугу са сестром Емили, која је била верена за Халама.
Према викторијанској научници Линди Хјуз, емоционални јаз између стања његових домаћих послова и губитка његовог посебног пријатељства информише читање „Уликса” — посебно његов третман породичног живота. У једном тренутку, Уликсово незадовољство изгледа да одражава Тенисоново, који би био фрустриран вођењем куће у таквом стању туге. У следећем, Уликс је одлучан да превазиђе своје године и своје окружење поновним путовањем. Могуће је да је Уликсова одлучност да пркоси околностима привукла Тенисона миту; рекао је да је песма „дала моје осећање о потреби да се иде напред и храбро суочи са борбом живота”.Широко цитирано; видети на пример . Друком приликом, песник је изјавио: „Има више о мени у Уликсу, који је написан под осећајем губитка и да је све прошло, али да се живот ипак мора изборити до краја. Више је написан са осећањем његовог губитка на мени него многе песме у In Memoriam.”Цитирано у . Халамова смрт утицала је на велики део Тенисонове поезије, укључујући можда његово најцењеније дело, In Memoriam A.H.H., започето 1833. и завршено седамнаест година касније.
Други критичари налазе стилске неусклађености између песме и њеног аутора које чине „Уликса” изузетним. В. В. Робсон пише: „Тенисон, одговорно друштвено биће, вредан дивљења озбиљан и 'посвећен' појединац, изговара напорна осећања нагласком Тенисона, најненапорнијег, најусамљенијег и најдирљивијег од свих песника.” Он сматра да се две широко примећене Тенисонове персoне, „одговорно друштвено биће” и меланхолични песник, срећу јединствено у „Уликсу”, а ипак изгледа да се не препознају у тексту.
Књижевни контекст мини|Римски мозаик који приказује поморску сцену са Одисејем (Уликсом), из Картагине, 2. век нове ере
Тенисон усваја аспекте лика и наратива Уликса из многих извора; његова обрада Уликса је први модерни приказ. Старогрчки песник Хомер увео је Уликса (Одисеј на грчкомРеч „Уликс” (правилније „Улисес”) је латински облик грчког имена „Одисеј”, извора речи „одисеја”.), а многи каснији песници преузели су лик, укључујући Еурипида,Тенисон је написао на маргини Еурипидове Хекабе: „Уликс је, као и обично, лукав [и] без осећања” (). Хорација, Дантеа, Вилијама Шекспира и Александера Поупа. Хомерова Одисеја пружа наративну позадину песме: у њеној једанаестој књизи пророк Тиресија предвиђа да ће се Уликс вратити на Итаку након тешког путовања, затим започети ново, тајанствено путовање, и касније умрети мирном, „нератоборном” смрћу која долази нејасно „са мора”. На крају Тенисонове песме, његов Уликс размишља о предузимању овог новог путовања.
Тенисонов лик, међутим, није љубитељ јавних послова виђен у Хомеровим песмама. Уместо тога, „Улисе” из Дантеовог Пакла је Тенисонов главни извор за лик, што има важан ефекат на тумачење песме. Улисе се присећа свог путовања у 26. певању Пакла, у којем је осуђен на Осми круг лажних саветника због злоупотребе свог дара разума. Данте третира Улисеа, са његовим „жаром ... / Да истражи свет”, као злог саветника који жуди за авантуром на рачун своје породице и својих дужности на Итаки. Тенисон пројектује овај жар у Уликсову неугасиву жељу за знањем:
А овај сиви дух чезне у жељи Да следи знање као звезду падалицу, Иза крајње границе људске мисли. (30–32)
Песникова намера да призове хомерски лик остаје очигледна у одређеним пасусима. „Постадох име” (11) подсећа на епизоду у Одисеји у којој Демодок пева о Одисејевим авантурама у краљевом присуству, признајући његову славу. Са фразама као што су „Тамо се мраче широка тамна мора” (45) и „Дубина / Јечи около са много гласова” (55–56), чини се да Тенисон свесно призива Хомера.
Критичари су такође приметили утицај Шекспира у два пасуса. У раном делу, дивља раса „Што згрће, и спава, и храни се, и не зна за мене” (5) одјекује Хамлетовим солилоквијем: „Шта је човек, / Ако је главно добро и тржиште његовог времена / Само да спава и храни се? Звер, ништа више.”IV, iv. 32 ff., цитирано у Тенисоново „Како је досадно застати, направити крај, / Зарђати неуглачан, не сијати у употреби!” (22–23) подсећа на Шекспировог Уликса у Троилу и Кресиди (око 1602):Троил и Кресида, Чин III, Сцена III, цитирано у . ... истрајност, мој драги господару, Одржава част сјајном: стати значи висити Сасвим ван моде, као зарђали оклоп, У споменичкој руглу.
мини|десно|150px|На једном од акварела Вилијама Блејка (1824–1827) који илуструју Дантеов Пакао, Уликс и Диомед су осуђени на Осми круг.