мини|200x200пиксел| Сељак напушта газду на Ђурђиц, слика Сергеја В. Иванова Израз кмет, у смислу неслободног сељака царске Русије, уобичајен је превод руске речи што је oзначaвaло неслободну особу која се, за разлику од роба, могла продати само са земљом за коју је или су „везани“. Петар I је окончао ропство у Русији 1723.
Правни документи попут Руске Правде (12. век па надаље), разликовали су неколико степена феудалне зависности сељака. Кметство је постало доминантан облик односа између руских сељака и племства у 17. веку. Кметство је најчешће постојало у централним и јужним областима Руског царства, а од 1721. године и каснијег Руског царства. Кметство у Малој Русији (делови данашње централне Украјине), и другим козачким земљама, на Уралу и у Сибиру углавном се ретко дешавало све док се за време владавине Катарине Велике (р. 1762–1796) није проширило на Украјину; племићи су почели да шаљу своје кметове у козачке земље у покушају да обраде и приходују од својих обимних неискоришћених природних богатстава.
Само руска држава и руски племићи су имали законско право да поседују кметове, али су у пракси комерцијалне фирме продавале руске кметове као робове – не само у Русији већ чак и у иностранству (посебно у Персији и Отоманском царству) као „ученике или слуге“. Ти „ђаци и слуге“ су заправо били у власништву богатих људи, понекад чак и богатих кметова, који нису били племићи. Цар Николај I забранио је трговину афричким робовима 1842. године, иако готово да није било Руса који су у томе учествовали, али су се руски кметови и даље продавали и куповали.«Наиболее сильный запрос был на красивых девушек» Как в России торговали соотечественниками (The greatest demand was for pretty girls: How they traded compatriots in Russia).//Commersant 2017] - "20 мая 1842 года в России был опубликован указ «О предании суду и наказании Российских подданных, которые будут изобличены в каком-либо участии в торге неграми»."
Цар Александар I ( ) желео је да реформише систем, али је отпочео процес реформи опрезно, ослобађајући кметове само у Естонији (1816), Ливонији (1816) и Курландији (1817). Нови закони дозвољавали су свим класама (осим кметова) да поседују земљу, што је била привилегија која је раније била ограничена на племство. Цар Александар II укинуо је кметство у реформи о еманципацији из 1861. године, неколико година након Аустрије и других немачких држава. Научници су предложили више разлога који се преклапају у објашњењу за укидање кметства: страх од велике побуне кметова, финансијска потребе владе, промена културног сензибилитета и потреба војске за војницима.Evsey D. Domar and Mark J. Machina, . .
Терминологија Реч мужик је позајмљена са руског и ушла је у употребу на Западу кроз преводе руске књижевности 19. века, описујући руски сеоски живот тог времена, и где је реч мужик коришћена за означавање најчешћег сеоског становника – сељака – али ово био само уско контекстуално значење.
Од 13. до 15. века Од 13. до 15. века феудална зависност важила је за значајан број сељака, али кметство какво познајемо још увек није било распрострањена појава. Средином 15. века право појединих категорија сељака у неким вотчинама да напусте свог господара било је ограничено на период од недељу дана пре и после Ђурђица (26. новембра). Судебник из 1497. године званично је потврдио ово временско ограничење као универзално за све и такође утврдио висину накнаде за „отцепљење“ која се зове (). Законик Ивана III Руског, Судебник (1497), ојачао је зависност сељака у целој држави и ограничио њихову покретљивост. Руси су се упорно борили против држава наследница Златне Хорде, углавном Кримског каната. Руско становништво пограничног подручја је страдало од татарских инвазија и провала робова, а десетине хиљада племића штитило је јужно погранично подручје (тежак терет за државу), што је успоравало њен друштвени и економски развој и проширивало опорезивање сељаштва.
Прелазак на пуно кметство Судебник из 1550. (законик) повећао је износ пожилоје и увео додатни порез под називом (, или накнада за превоз), у случају да је сељак одбио да свом господару донесе летину са њива. Касније је указом из 1597. године за време Бориса Годунова уведена отворена забрана сељацима да напусте своје господаре, којом је сељацима одузето право на слободно кретање око Ђурђица (У Русији - Јуријев дан), то је претворило највећи део руских сељака у кметове. Године 1607. нова званични документ је дефинисао санкције за скривање и држање бегунаца: казна је морала да се изврши кроз исплату држави као и претходном власнику сељака.
Sobornoye Ulozhenie (, „Законик закона“) из 1649. увео је давање кметова на имања, а 1658. године бекство је проглашено кривичним делом. Руски земљопоседници су на крају добили готово неограничено власништво над руским кметовима. Власник је могао да пренесе кмета без земље на другог земљопоседника уз задржавање личне имовине и породице кмета. Земљопоседник није имао право да убије кмета. Око четири петине руских сељака били су кметови према пописима из 1678. и 1719. године, док су слободни сељаци остали само на северу и североистоку земље.
Већина дворјана (племића) била је задовољна дугим временским оквиром тражења одбеглих сељака. Највећи земљопоседници су, међутим, били заинтересовани за краткотрајни прогон због чињенице да би многи бегунци обично бежали у јужне делове Русије. Руска влада је 1642. године поставила ограничење од 10 година за тражење бегунаца и 15 година за тражење сељака које су одвели њихови нови власници.
Соборное Уложење је увело отворену потрагу за онима у бекству, што значи да су сви сељаци који су побегли од својих господара после пописа 1626. или 1646–1647. морали да буду враћени. Влада је увела нове временске оквире и основе за тражење бегунаца после 1649. године, који су се односили на сељаке који су пребегли у рубне области земље, као што су региони дуж граничних области земље. Законодавство друге половине 17. века посвећивало је велику пажњу средствима кажњавања бегунаца.
Кметство једва да је било ефикасно; кметови и племићи имали су мало подстицаја да унапређују земљу, међутим било је политички ефикасно. Племићи су ретко изазивали цара из страха да не изазову сељачки устанак. Кметови су често добијали доживотни закуп на својим парцелама, што им је одговорало. Кметови су мало учествовали у устанцима против царства у целини; у почетку су се побунили козаци и номади и регрутовали су кметове у побуњеничке војске. Али и многи земљопоседници су погинули током устанака кметова против њих. Револуције 1905. и 1917. догодиле су се након укидања кметства.
Побуне мини|Освета кметова. Гравура Шарла Мишела Жофроа, 1845 Постојале су бројне побуне против овог ропства, најчешће у спрези са козачким устанцима, као што су устанци Ивана Болотникова (1606–1607), Стенке Разина (1667–1671), Кондратија Булавина (1707–1709) и Јемељана Пугачова (1773–1773). 1775). Док су козачки устанци имали користи од немира међу сељацима, а они су заузврат добили подстицај од козачке побуне, ниједан од козачких покрета није био усмерен против саме институције кметства. Уместо тога, сељаци у областима у којима су доминирали козаци постали су козаци током устанака, чиме су бежали од свог ранијег статуса, а не директно организовали сељаке против институције. Богати козаци су и сами поседовали кметове. Између краја Пугачовљеве буне и почетка 19. века, било је на стотине устанака различитог обима широм Русије, и никада није било времена када је сељаштво било потпуно мирно.
Робови и кметови мини|249x249пиксел| Извршење казне У целини, кметство је дошло и остало у Русији много касније него у другим европским земљама. Ропство је остало правно призната институција у Русији све до 1723. године, када је Петар Велики укинуо ропство и претворио робове у кметове. Ово је више било релевантно за кућне робове јер су руски пољопривредни робови формално претворени у кметове раније 1679.Historical survey > Ways of ending slavery
Формално претварање у кметски статус и каснија забрана продаје кметова без земље нису зауставили трговину кућним робљем; ова трговина је само променила име. Приватни власници кметова су сматрали да је закон пука формалност. Уместо „продаје сељака“ новине би оглашавале „слуга за најам“ или слично.
До осамнаестог века пракса продаје кметова без земље постала је уобичајена. Власници су имали апсолутну контролу над животима својих кметова и могли су да их купују, продају и тргују по својој вољи, дајући им онолико моћи над кметовима колико су Американци имали над робовима, иако власници нису увек бирали да у потпуности користе своја овлашћења над кметовима у пуном обиму.
Званична процена је да је 23 милиона Руса било у приватном власништву, 18,3 милиона у државном власништву и још 900.000 кметова под царевим патронатом () пре Велике еманципације 1861.
Један посебан извор огорчења у Европи био је Колокол објављен у Лондону, Енглеска (1857–65) и Женеви (1865–67). У њему је прикупљено много случајева ужасног физичког, емоционалног и сексуалног злостављања кметова од стране земљопоседника.
Осамнаести и деветнаести век Петар III је 1762. године створио две мере које су утицале на укидање кметства. Прекинуо је обавезну војну службу за племиће укидањем обавезне племићке државне службе. Ово је дало разлог за окончање кметства. Друго, била је секуларизација црквених поседа, чиме су њени сељаци и земља прешли у државну јурисдикцију. Године 1775. Катарина II је предузела мере за кривично гоњење власника имања због окрутног поступања према кметовима. Ове мере су појачане 1817. и крајем 1820-их. Постојали су чак и закони који су захтевали од власника поседа да помогну кметовима у време глади, што је укључивало и чување жита у резерви. Ове политике нису успеле да сузбију периоде глади настале почетком деветнаестог века због немара власника имања. мини| Ценкање Николаја Неврева (Продаја кметске девојке) Цар Александар I и његови саветници су тихо расправљали о опцијама. Препреке су укључивале неуспех аболиције у Аустрији и политичку реакцију против Француске револуције. Цар је 1801. године опрезно је ослободио сељаке из Естоније и Летоније и проширио право на поседовање земље на већину класа поданика, укључујући и државне сељаке, и створио нову друштвену категорију „слободних земљорадника“, за сељаке које су њихови господари добровољно еманциповали, 1803. године. Велика већина кметова није имала бенефите од ових реформи.
Руска држава је такође наставила да подржава кметство због војне обавезе. Регрутовани кметови су драматично повећали број руске војске током рата са Наполеоном. Уз већу војску Русија је остварила победу у Наполеоновим ратовима и руско-персијским ратовима; ово није променило диспаритет између Русије и Западне Европе, које су доживеле пољопривредну и индустријску револуцију. У поређењу са западном Европом, било је јасно да је Русија у економски неповољнијем положају. Европски филозофи током доба просветитељства критиковали су кметство и упоређивали га са средњовековним радничким праксама које готово да нису постојале у остатку континента. Већина руских племића није била заинтересована за промену ка западној пракси рада, какву је предложила Катарина Велика. Уместо тога, радије су дали кметове под хипотеку ради зараде. Наполеон није дирао кметство у Русији. Године 1820. власници су 20% свих кметова дали под хипотеку државним кредитним институцијама. Ово је повећано на 66% 1859.. Pages 22-23
Буржујима је било дозвољено да поседују кметове 1721–62 и 1798–1816; ово је требало да подстакне индустријализацију. Године 1804. 48% руских фабричких радника били су кметови, 52% 1825.Geroid Robinson, Rural Russia under the old regime, page 59 Број беземљашких кметова је са 4,14% 1835. порастао на 6,79% 1858. године. У еманципацији нису добили земљу. Године 1798. украјинским земљопоседницима је забрањено да продају кметове мимо продаје земље. Године 1841. забрањена је продаја кметова и племићима без земље.