Позориште на Теразијама је основано 22. децембра 1949. године од стране Скупштине града Београда као „Хумористичко позориште“, стална, репертоарска установа позоришне културе, музичког и комедијског жанра. Од 1954. до 1959. године зове се „Београдска комедија“. Спајањем са Београдским драмским позориштем 1959. године добија име „Савремено позориште“ да би 1972. године добило име „Београдско позориште“. Коначно, у позоришној сезони 1975/76 поново постаје самостално и добија садашње име „Позориште на Теразијама“. Током периода реконструкције матичне зграде и исељења у Установу културе „Вук Караџић“ од 1991. до 2005. године, позориште је носило име „Театар Т“.
Као јединствено позориште у нашој земљи има стални административно-технички и извођачки састав који чине: глумачки, балетски, хорски и оркестарски ансамбл, укупно око 200 људи, као и већи број спољних сарадника широког спектра уметничких и сценских делатности. Током више од 60 година постојања, увек одлично прихваћено од стране најшире публике, али и критике, Позориште на Теразијама је својом доследном репертоарском политиком пратило збивања на светској музичкој и комедиографској сцени. Посебно се негује и развија домаће драмско стваралаштво, комедије, оперете и музички комади („Столица која се љуља“, „Сплитски акварел“, „Уби ил' пољуби“, „Мала Флорами“...), као и светски хитови („Оклахома“, „Прича са западне стране“, „Хело Доли“, „Виолиниста на крову“, „Цигани лете у небо“, „Човек од Ла Манче“, „Моја љупка дама“, „Кабаре“, „Неки то воле вруће“...).
Последњих година, репертоарска делатност Позоришта на Теразијама доживљава убрзан уметнички и маркетиншки успех. Изузетну гледаност постижу комедије „Др“, „Парадокс“, затим мјузикл „Неки то воле вруће“, док су „Лутка са насловне стране“, „Јубилеј“ (апсолутни победник Дана комедије у Јагодини 2000), „Бриљантин“, „Гоље“ и „Пољуби ме Кејт“ већ постали култни позоришни догађаји, за којима интересовање постоји и ван граница наше земље.
мини|Сцена из мјузикла „Цигани лете у небо“ у извођењу ансамбла Позоришта на Теразијама, 16. октобар 2005.
Историјат
Оснивање thumb|right|Главна сцена thumb|right|Лоби Период после Другог светског рата, обележило је оснивање бројних нових институција у области културе, просвете и науке. Дошло је до експанзије професионалних и полупрофесионалних позоришта, отваране су музичке, балетске и позоришне школе, а сами глумци су уживали готово култни статус. Београд је до краја Другог светског рата имао само једно позориште, Народно позориште, да би током 1947. године основана још два нова: Југословенско драмско позориште и Градско позориште (касније названо Београдско драмско позориште). Културни врх Београда је у то време имао слуха за то да је Београду потребно и једно позориште булеварског типа чији би програмски концепт био окренут ка комедијском репертоару, али и жанровима музичког позоришта, као што су оперета, музичка комедија, ревија и сл. Оваква одлука се може сматрати и донекле чудном, с обзиром на то да је оперета била на неки начин прогнана са репертоара Народног позоришта од оснивања београдске Опере, а да је и комедија као жанр ниско вреднована на уметничкој лествици.
Ипак, прва идеја о позоришној представи забавно музичког типа јавила се почетком 1949. године, када је Исак Амар добио задатак да организује припрему једне ревијске представе. Прву послератну ревијалну представу режирао је Јозо Лауренчић, првак Југословенског драмског позоришта, у сарадњи са тадашњим глумцима комичарима, балетским играчима и музичарима. Током маја 1949. године, ова ревија је извођена 18 пута у сали Београдског драмског позоришта.
С обзиром на то да је представа наишла на одличан пријем код публике, у јесен 1950. године дошло је до оснивања Хумористичког позоришта. За првог управника именован је песник Душан Костић, али је главни покретач позоришта био Радивоје-Лола Ђукић који је склопио глумачки, певачки и играчки ансамбл и осмислио програм позоришта. По оснивању позоришта, Радивоје-Лола Ђукић је био на функцији уметничког руководиоца, а његов једини услов да буде на овој позицији био је да сала буде на Теразијама.
Позориште је смештено у салу биоскопа „Београд“ у којој ће остати током највећег дела свог постојања.
Испод зграде позоришта налазе се четири дренажне јаме, са по две пумпе које су непрестано у функцији, како би спречиле пробој воде на сцену.
Прве представе
Прва премијера у позоришту била је премијера Нушићеве комедије „Др“, 1. марта 1951. године. Као друга премијера, 21. марта 1951. године изведена је музичка сатирично-хумористична ревија „Дођите сутра“ у којој су се први пут представили сви ансамбли Хумористичког позоришта. Музички репертоар се затим проширио и на оперету, а прва која је била изведена у позоришту била је из периода берлинске међуратне оперете „Код белог коња“ 15. октобра 1951. године. Једна од карактеристика Хумористичког позоришта је концепт који је осмислио Радивоје-Лола Ђукић а огледао се у посебној музичко-драматуршкој обради комедија којима су говорне комедије претварали у музичке. Тако је Лола Ђукић, режирајући енглески водвиљ Брендона Томаса, „Чарлијева тетка“, у представу укључио хор и балет и створио ревијско-комедијски спектакл под називом „Маскарада“ који је премијерно изведен 12. априла 1952. године, а у којем је главну улогу имао Миодраг Петровић Чкаља.
Спајање са Београдским драмским позориштем мини|Сцена са премијере мјузикла „Маратонци“ у извођењу ансамбла Позоришта на Теразијама, 24. мај 2008.
Током 1960их, услед мале посете публике, у позориштима је владала велика криза. Градска власт је одлучила да споји Београдску комедију и Београдско драмско позориште при чему је настало Савремено позориште. Након спајања, реформисани репертоар укључивао је и музичко-сценске адаптације популарних дела југословенске класике. Тако је креирана нова, модернизована поставка „Пута око света“, музичке комедије према делу Бранислава Нушића. „Пут око света“ је имао премијеру 14. марта 1963. године, али није наишао на добре критике. Из ове репертоарске линије, представе „Тирена и Новела“ (13. март 1965) и „Мајстори су први људи“ (23. април 1962) доживеле су признање критике чиме је створена народна музичка комедија која ће прерасти у један нови жанр комичне опере.
Друга новина у репертоару било је смањивање удела оперете и стварања модерног музичког ревијалног позоришта по угледу на модерну западноевропску комедију. Редитељка Соја Јовановић, са своје две култне представе „Лаку ноћ, Бетина“ (25. мај 1961) и „Слатка Ирма“ (12. јануар 1964) поставља темеље мјузикла на којима ће се даље градити позориште.
Реформа репертоара је обухватила и покушај стварања модерне музичке ревије у којој је балет у првом плану. Прва представа такве врсте била је „Невиђена представа“ (5. март 1961) према тексту Васе Поповића у којој су се у улози управника провинцијског дома културе који има амбицију да приреди „невиђену представу“, смењивали Миодраг Петровић Чкаља и Жика Миленковић.
Осим адаптација комада, реализоване су и представе комплетно домаћих аутора које су биле на граници између ревије и мјузикла. Издвајају се представе „Београд некад и сад“ (24. октобар 1970), сатирични времеплов по текстовима Стерије, Нушића и Матије Бећковића и „Мајстор с мора“ (13. фебруар 1970) за коју је музику писао Корнелије Ковач, а први пут на сцени су се појавила велика имена југословенске глумачке сцене: Мики Манојловић, Марко Николић и Предраг Ејдус. Током 1970их, класична оперета је готово потпуно нестала са репертоара. Појављивала се само у облику поновних поставки старих хитова као што је „Мала Флорами“ која је постављена у режији Ђокице Милаковића 5. маја 1974. године.
Пробој мјузикла
Први велики амерички мјузикл на репертоару био је мјузикл „Оклахома“ Роџерса и Хамерстејна. Премијера је одржана 5. марта 1966. године у режији Светозара Рапајића и са Драганом Лаковићем и Жељком Рајнер у главним улогама. Представа је доживела велики успех и признање како публике тако и критике и од тада мјузикл заузима све већи део музичког репертоара Позоришта на Теразијама. Упркос лошим техничким могућностима, малој сцени, скромним певачким и играчким могућностима глумаца који нису кроз формално образовање добијали довољно компетенција, овај технички и уметнички компликован жанр је почео полако да се развија, често уз велика довијања режисера, костимографа и сценографа како оригинално дело не би трпело. Уследили су мјузикли „Карневал“ Боба Мерила у режији Соје Јовановић (15. децембар 1966), „Прича из западног кварта“ Леонарда Берстејна (31. март 1968), „Пољуби ме, Кети“ Кола Портера (11. мај 1969), „Хало, Доли“ Џерија Хермана (26. април 1971), као и „Виолиниста на крову“ Бока-Стејна (2. април 1972) у режији Александра Ђорђевића која је добила велика признања и у којој је Мића Татић имао главну улогу.
мини|Сцена са премијере мјузикла „Неки то воле вруће“ у извођењу ансамбла Позоришта на Теразијама, 9. фебруар 2007.
Позориште на Теразијама
Током 1975. године дошло је до раздвајања Позоришта на Теразијама и Београдског драмског позоришта, а позориште на Теразијама добија своје коначно име и враћа се на стару локацију. Позориште добија своје просторије које више не дели са биоскопом „Београд“, али долази до неприлика са техничким условима простора који ће проузроковати селидбу позоришта на нову локацију и вишегодишњу реконструкцију. Током овог периода, позориште је наставило са добром праксом из претходног периода која је наишла на признавање и публике и критике која је укључивала извођење великих светских музичких комада од којих је већина представљала класику у оквиру овог жанра. То се пре свега односи на групу комада који се могу сврстати у поджанр назван „литерарни мјузикл“, а који се односи на тенденцију преузимања ликова и мотива из литерарне класике и њихову адаптацију у музичком комаду. Након успешних представа „Прича из западног кварта“ и „Виолиниста на крову“, на сцени се појављује и „Моја љупка дама“ Бернарда Шоа (10. мај 1975), „Прича о коњу“ Лава Толстоја (17. октобар 1985), „Цигани лете у небо“ Максима Горког (18. децембар 1988), Сервантесов „Човек од Ла Манче“ (15. мај 1990), као и „Три мускетара“ Александра Диме (11. децембар 1992).
Редитељка Соја Јовановић, која је обележила период реформе позоришта током 1960их и умела да препозна важност модерне западноевропске музичке комедије, пред крај своје редитељске каријере спретно и духовито режира култне мјузикле на тему брачних и вереничких заврзлама. Тако су своје место на репертоару нашле представе „Мој дечко“ Сендија Вилсона (24. септембар 1984) и „Волим своју жену“ Стјуарта и Колмена (26. септембар 1986). Значајно место на репертоару имали су филмски мјузикли „Неки то воле вруће“ Стоуна, Мерила и Стајна (27. децембар 1990), „Мала ноћна музика“, Вилера и Сондхајма (13. јун 1991) према Бергмановом филму „Осмех летње ноћи“ која је у теразијском извођењу названа „Давни флерт“, и најзад „Кабаре“ Мастерофа, Кандера и Еба (21. јун 1993) где у главним улогама наступају Ана Софреновић, Раде Марјановић и Дара Џокић.
Театар Т
Од 1991. до 2005. године, због вишегодишње реконструкције своје матичне зграде, Позориште на Теразијама је представе изводило на сцени „Театар Т“ у Установи културе „Вук Караџић“. У условима опште материјалне и друштвене нестабилности, дошло је до честих промена на челу позоришта, тражио се нови концепт, било је идеја да се музичка сцена потпуно укине или да се сведе на повремено опслуживање комедијског репертоара. Овакви догађаји довели су у питање опстанак музичког позоришта, али упркос томе, рађале су се и велике представе које ће остати забележене као најбоље представе тог периода као што је „Лукреција“ у режији Јагоша Марковића.
мини|Сцена са премијере мјузикла „Бриљантин“ у извођењу ансамбла Позоришта на Теразијама, 11. април 2009.