Историја Анадолије (која се у историјским изворима често помиње као Мала Азија) може се грубо поделити на: праисторију Анадолије (до краја 3. миленијума пре нове ере), древну Анадолију (укључујући хатијске, хетитске и постхетитске периоде), Класична Анадолија (укључујући ахеменидски, хеленистички и римски период), византијска Анадолија (касније се преклапају, од 11. века, са постепеним селџучким и османским освајањем), отоманска Анадолија (14.–20. век) и модерна Анадолија, од стварања Републикe Турскe.
Праисторија thumb|250px|Пећина Караин је палеолитско археолошко налазиште које се налази 27 км северозападно од града Анталије у медитеранском региону Турске thumb|250px|Гобекли Тепе thumb|250px|Зидно сликарство - бик, јелен и човек; 6. миленијум пре нове ере; реконструкција у првобитним положајима главе бика и људске рељефне фигуре; Музеј анатолских цивилизација, Анкара. Праисторија Анадолије обухвата цео праисторијски период, од најранијих археолошких записа о људском присуству у Анадолији, до наступања историјске ере, обележене појавом писмености и историјских извора везаних за територију Анадолије (око 2000. године п. н. е.). Године 2014. у реци Гедиз је пронађено камено оруђе које је са сигурношћу датовано пре 1,2 милиона година, 27.000 година стари отисци стопала хомо сапиенса у месту Кула и Караин пећине су узорци људског постојања у Анадолији, у овом периоду. Због свог стратешког положаја на раскрсници Азије и Европе, Анадолија је била центар неколико цивилизација од праисторије. Неолитска насеља укључују Чатал Хојук, Чајону, Невали Чори, Хаџилар, Гобекли Тепе и Јумуктепе.
Древна Анадолија Обрађивање бронзе се проширила у Анадолију из транскавкаске културе Кура-Аракес у касном 4. миленијуму пре нове ере, означавајући почетак бронзаног доба у региону. Анадолија је остала у праисторијском периоду све док није ушла у сферу утицаја Акадског царства у 24. веку пре нове ере под Саргоном I. Најстарији забележени назив за било који регион унутар Анадолије је повезан са њеним централним областима, познатим као „Земља Хатија“ . Та ознака која је у почетку коришћена за земљу старих Хатија, а касније је постала најчешћи назив за целу територију под влашћу старих Хетита. Интерес Акада у региону, колико је познато, био је за извоз разних материјала за производњу. Иако је Анадолија била добро обдарена рудама бакра, још увек нема трага о значајним обрадама калаја потребног за прављење бронзе у Анадолији бронзаног доба. Акад је претрпео проблематичне климатске промене у Месопотамији, као и смањење расположиве радне снаге што је утицало на трговину. То је довело до пада Акађана око 2150. године пре нове ере од руку Гутијана.
Старо Асирско царство је преузело ресурсе за себе након што су Гути поражени, посебно сребро. Један од бројних асирских клинастих записа пронађених у Анадолији у Канешу користи напредни систем трговачких рачунања и кредитних линија.
Хетитско Старо краљевство се појављује пред крај средњег бронзаног доба, освајајући Хатушу под Хатушилијем I (17. век пре нове ере). Анадолско средње бронзано доба утицало је на минојску културу на Криту о чему сведочи археолошки опоравак у Кнососу. thumb|right|Капија Сфинкса) Хетитско царство је било на врхунцу у 14. веку пре нове ере, обухватајући централну Анадолију, северозападну Сирију до Угарита и горњу Месопотамију. Киззуватна у јужној Анадолији контролисала је регион који је одвајао Хатије од Сирије, чиме је у великој мери утицао на трговинске путеве. Мир се одржавао у складу са оба царства кроз уговоре који су успостављали границе контроле. Тек за време владавине хетитског краља Шупилулијума I, Кисвадна је потпуно преузета, иако су Хетити још увек сачували своја културна достигнућа у Куманију (данас Шар, Турска) и Лазавантији, северно од Киликије.
После 1180-их година пре нове ере, усред општих превирања на Леванту повезаних са изненадним доласком народа мора, царство се распало на неколико независних „нео-хетитских“ градова-држава, од којих су неке опстале све до 8. века пре нове ере. Историја хетитске цивилизације позната је углавном из клинастих текстова пронађених на подручју њиховог царства, као и из дипломатске и трговачке преписке пронађене у разним архивима у Египту и на Блиском истоку.
Почевши од колапса бронзаног доба крајем 2. миленијума пре нове ере, западну обалу Анадолије су населили јонски Грци, узурпирајући сродне, али раније микенске Грке. Током неколико векова, на обалама Анадолије основани су бројни древни грчки градови-државе. Грци су започели западну филозофију на западној обали Анадолије (предсократска филозофија). right|thumb|250px|Фригија на врхунцу своје моћи, 9-7. век п. н. е. Фригијско краљевство је у суштини настало након распарчавања Хетитског царства током 12. века пре нове ере, и постојало је независно до 7. века пре нове ере. Вероватно из области Тракије, Фригијци су на крају основали своју престоницу Гордијум. Асирци познати као фригијски народ није имао централну контролу у свом стилу владавине, а ипак је успоставио широку мрежу путева. Такође су се чврсто држали многих хетитских аспеката културе и временом их прилагођавали. Завијен у митове и легенде које су објавили древни грчки и римски писци је краљ Мида, последњи краљ Фригијског краљевства. Мида је, у грчкој митологији, био богати фригијски краљ коме су, за казну што је замерао судији Тмолу што је у музичком такмичењу између Аполона и Пана досудио победу Аполоновој лири, израсле магареће уши, јер му је више годила Панова свирка. Иста прича о његовим ушима, налази се у причи „У цара Тројана козје уши“. Историјски записи о Миди показују да је живео отприлике између 740. и 696. пре нове ере и да је представљао Фригију као велики краљ. Већина историчара сада га сматра краљем Мита од Мушкија, као што је наведено у асирским извештајима. Асирци су о Миди мислили као о опасном непријатељу, јер је Саргон II, њихов тадашњи владар, био прилично срећан што је преговарао о мировном споразуму 709. пре нове ере. Овај уговор није имао никаквог утицаја на напредујуће Кимеријце, који су ушли у Фригију и довели до пада и самоубиства краља Миде 696. п. н. е.. left|thumb|Новац у Лидији thumb|right|200px|Статуа бога реке Кајстроса са рогом у Измирском музеју историје и уметности у Културпарку Лидија, или Маеониа како се звала пре 687. пре нове ере, била је главни део историје западне Анадолије, почевши од династије Атјада, која се први пут појавила око 1300. године пре нове ере. Следећа династија, Хераклиди, успела је да влада сукцесивно од 1185–687 пре нове ере упркос растућем присуству грчких утицаја дуж обале Средоземног мора. Како су се подизали грчки градови попут Смирне, Колофона и Ефеса, Хераклиди су постајали све слабији. Последњег краља, Кандаула, убио је његов пријатељ и копљаник по имену Гиг, и он је преузео власт. Гиг је водио рат против наметнутих Грка и убрзо се суочио са озбиљним проблемом јер су Кимеријци почели да пљачкају рубне градове унутар краљевства. Управо је овај талас напада довео до инкорпорације некадашње независне Фригије и њеног главног града Гордија у лидијски домен. Све до узастопних владавина Садијата окончаних 560. године пре нове ере, напади Кимеријаца су заувек окончани. За време владавине последњег лидијског краља Креза, Персија је прво нападнута у бици код Птерије која се завршила без победника. Напредујући дубље у Персију, Крез је био потпуно поражен у бици код Тимбре од стране Персијанца Кира II 546. п. н. е..Duncker, Max (1879). The History of Antiquity, Volume III. Richard Bentley & Son. 250px|thumb|right|Новчић са ликом владара Хекатомноса thumb|left|200px|Сарди - археолошко налазиште у Турској thumb|left|200px|Рушевине маузолеја у Халикарнасу у Бодруму, једно од седам светских чуда античког света. thumb|200px|Статуа из Милета Класична Анадолија До 550. године пре нове ере, Медијанско царство, које је постојало једва стотину година, изненада је распало персијска побуна. Као Лидијин краљ, Крез је имао огромну количину богатства из које је могао да извуче и искористио га је да крене у офанзиву против персијског краља Кира Великог. На крају, Крез је гурнут назад на запад, а Кир је спалио лидијски главни град Сард, преузимајући контролу над Лидијом 546. п. н. е.. Преостало краљевство Јоније и неколико градова Лидије и даље су одбијали да потпадну под персијску доминацију и припремали су одбрану да се боре против њих и слали су помоћ из Спарте. Пошто никаква помоћ није обећана осим упозорења Киру од њиховог изасланика, на крају је њихов став напуштен и они су се покорили, или су побегли као код грађана од Фокеје до Корзике или грађана од Теоса до Абдере у Тракији.
Ахеменидско Персијско царство, које је тако основао Кир Велики, наставило је своју експанзију под персијским краљем Даријем Великим, у којем је наставио да користи и надограђује сатрапски систем локалних гувернера и вршене су друге владине надоградње. Побуна Наксоса 502. пре нове ере подстакла је Аристагору из Милета да осмисли план којим ће дати део Наксосовог богатства Артаферну, сатрапу Лидије, у замену за његову помоћ у гушењу побуне. Неуспех Аристагоре да испуни своје обећање о награди и његово понашање узнемирио је Персијанце, толико да је прибегао убеђивању својих Јоњана да се побуне против Персијанаца. Ова побуна, позната као Јонски устанак, проширила се по Анадолији, а уз помоћ Атине, Аристагора се чврсто одржао неко време, упркос губитку у бици код Ефеса. Спаљивање Сарда 498. п. н. е, толико је разбеснело Дарија да се заклео на освету Атини. Овај догађај је била казна за Аристагору док је персијска војска јурила кроз Јонију, поново заузимајући град по град. Коначна битка код Ладе изван Милета 494. п. н. е. је једном заувек окончала Јонску побуну.
Иако је Персијско царство имало званичну контролу над Каријцима као сатрап, именовани локални владар Хекатомно је искористио његов положај. Својој породици је стекао аутономну контролу над провинцијом тако што је Персијанцима давао редовне хараче, избегавајући изглед преваре. Његов син Маузол је наставио на овај начин и проширио темеље које је поставио његов отац. Прво је уклонио званичну престоницу сатрапа из Миласа у Халикарнас, стекавши стратешку поморску предност пошто је нова престоница била на мору. На овој земљи подигао је јаку тврђаву и градилиште којим је могао да подигне јаку морнарицу. Он је паметно искористио ову моћ да гарантује заштиту грађанима Хиоса, Коса и Родоса док су проглашавали независност од атинске Грчке. Маузол није доживео да се његови планови у потпуности реализују, а његов положај припао је његовој удовици Артемисији. Локална контрола над Каријом остала је у Хекатомновој породици још 20 година пре доласка Александра Великог. thumb|left|200px|Александар пре битке код Иса thumb|Мермерна глава богиње, пронађена у Хадријанским купкама Афродизије, 2. век н.е.