Масовна убиства под комунистичким режимима дешавала су се на различите начине током 20. века, укључујући погубљења, глад, смрти услед принудног рада, депортације, гладовање и затварање. Неки од ових догађаја су класификовани као геноциди или злочини против човечности. За описивање ових догађаја коришћени су и други термини, укључујући класоцид, демоцид, црвени холокауст и политицид. Масовна убиства проучавали су аутори и академици и неколико њих је претпоставило потенцијалне узроке ових убистава заједно са факторима који су били повезани са њима. Неки аутори су приказали укупан број смртних случајева, који се састоји од свих вишка смртних случајева који су се кумулативно догодили под владавином комунистичких држава, али ове процене броја смртних случајева су критиковане. Најчешће, државе и догађаји који се проучавају и укључују у процене броја погинулих су Холодомор и Велика чистка у Совјетском Савезу, Велика кинеска глад и културна револуција у Народној Републици Кини и геноцид у Камбоџи у Демократској Кампућији (сада Камбоџа). мини|280x280пиксел|Садашње и бивше комунистичке државе Концепт повезивања различитих убистава са комунистичким државама које су их починиле и концепт покушаја да им се припишу заједнички узроци и фактори су подржани и критиковани од стране академске заједнице. Неки експерти и научници то виде као оптужбу против комунизма као идеологије, док други сматрају да је то превише поједностављено и да је такође укорењено у антикомунизму. Уместо тога, неки експерти узроке убистава приписују или политичким системима или лидерима комунистичких држава. Такође се води дебата о томе да ли се глад до које је дошло током владавине комунистичких држава може сматрати масовним убиствима. Споменици жртвама комунизма постоје у скоро свим главним градовима источне Европе и постоји један споменик у Вашингтону.
Терминологија и употреба Неколико различитих термина се користи за описивање намерног убијања великог броја небораца. Према историчару Антону Вајс Вендту, у оквиру поља компаративних студија геноцида „има веома мало консензуса о дефинисању принципа као што су дефиниција геноцида, типологија, примена компаративна метода и временски оквир“. Према професору економије Атијату Оту, масовно убијање се појавило као „једноставнији“ термин.
Појединачни аутори су користили следећу терминологију да опишу масовна убиства ненаоружаних цивила од стране комунистичких влада, појединачно или у целини: Класиоид – социолог Мајкл Ман је предложио да класицид значи „намерно масовно убијање читавих друштвених класа“." Класицид се сматра „масовним убиством с предумишљајем“ ужим од геноцида по томе што циља на дио популације који је дефинисан његовим друштвеним статусом, али шири од политике у томе што је група циљана без обзира на њихову политичку активност. Злочин против човечности – историчар Клас-Горан Карлсон користи злочине против човечности, што укључује „директна масовна убиства политички непожељних елемената, као и присилне депортације и присилни рад“. Карлсон признаје да овај термин може да доведе у заблуду у смислу да су режими циљали групе сопствених грађана, али сматра да је користан као широк правни термин који наглашава нападе на цивилно становништво и зато што кривична дела понижавају човечанство у целини Поједини историчари верују да је злочини против човечности адекватнији термин у односу на геноцид и политицид, када се говори о злочинима комунистичких режима. Демоцид – политиколог Рудолф Румел дефинисао је демоцид као „намерно убиство ненаоружане или разоружане особе од стране владиних агената који делују у свом ауторитативном својству иу складу са владином политиком или високом командом“. Његова дефиниција обухвата широк спектар преминулих, укључујући жртве принудног рада и концентрационих логора, убиства од стране „незваничних“ приватних група, вансудска убиства по кратком поступку и масовне смрти услед владиних аката криминалног пропуста и занемаривања, као што су и намерна глад. као убиства од стране дефакто влада, као што су војсковође или побуњеници у грађанском рату. Ова дефиниција обухвата свако убиство било ког броја особа од стране било које владе, а примењена је на убиства која су починили комунистички режими. Геноцид – у оквиру Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, злочин геноцида се генерално односи на масовно убиство етничких а не политичких или друштвених група. Клаузула која је давала заштиту политичким групама елиминисана је из резолуције Уједињених нација након другог гласања јер многе државе, укључујући Совјетски Савез под Јосифом Стаљином, који се бојао да би поштовање клаузуле могло донети непотребна ограничења у совјетским сузбијања унутрашњих немира. Научне студије о геноциду обично признају пропусте УН-а о економским и политичким групама и користе скупове података о масовном политичком убијању о демоциду и геноциду и политици или генополитициду. Убиства која су починили Црвени Кмери у Камбоџи означена су као геноцид или аутогеноцид, а смрти које су се догодиле у време лењинизма и стаљинизма у Совјетском Савезу, као и оне које су се догодиле у време маоизма у Кини, контроверзно су истражене као могући случајеви. Конкретно, совјетска глад 1930–1933 и Велика кинеска глад, која се догодила током Великог скока, обоје су „описани као примери масовног убијања заснованог на геноцидној намери“. Црвени холокауст – термин који је сковао Munich Institut für Zeitgeschichte, користио га је професор упоредних економских система Стивен Роузфилд за комунистичка „мирнодопска државна убиства“, док је навео да се „може дефинисати тако да укључује сва убиства (судски санкционисана терористичка погубљења), убиство из нехата (смртоносни присилни рад и етничко чишћење), и злочиначко убиство из нехата (терор-изгладњивање) настало је из побуњеничких акција и грађанских ратова пре државног заплена, и свих каснијих злочина у држави“. Према историчару Јергу Хакману, овај термин није популаран међу научницима у Немачкој или на међународном нивоу. Историчарка Александра Лаигнел-Лавастин пише да употреба овог израза „омогућава да стварност коју описује одмах постигне, у западном уму, статус једнак статусу истребљења Јевреја од стране нацистичког режима“. Масовно убијање – професор психологије Ервин Стауб дефинисао је масовно убијање као „убијање чланова групе без намере да се елиминише цела група или убијање великог броја људи без прецизне дефиниције припадности групи. У масовном убијању број убијених је обично мањи него у геноциду“. Политиколог Бењамин Валентино дефинисао је термин као „намерно убиство огромног броја небораца“, при чему се „масовни број“ дефинише као најмање 50.000 намерних смрти током пет година или мање. Ово је најприхваћенији квантитативни минимални праг за употребну термина. Он је ову дефиницију применио на случајеве Стаљиновог Совјетског Савеза, Кине под Мао Цедунгом и Камбоџе под Црвеним Кмерима, док је признао да су „масовна убиства мањег обима“ такође деловала од стране режима у Северној Кореји, Вијетнаму, источној Европи и разне нације у АфрициПоред Валентина, политиколог Џеј Улфелдер користио је праг од најмање 1.000 убијених људи. Професор студија мира и сукоба Алекс Џеј Белами наводи да су 14 од 38 случајева „масовног убијања од 1945. које су починиле недемократске државе ван контекста рата“ биле од стране комунистичких влада. Према професору економије Атиат Ф. От и ванредном професору економије Санг Ху Бае, постоји општи консензус да масовно убијање представља чин намерног убијања одређеног броја небораца, али тај број може да се креће од само четири особе до више од 50.000 људи. Одређени научници користили су ниже доње прагове броја жртава. Политицид – експерт за тему геноцида Барбара Харф дефинише геноцид и политику, понекад скраћено као генополитицид, као одредницу која укључује убијање политичких, економских, етничких и културних група, од којих неке иначе не би биле обухваћене Конвенцијом о геноциду.
Процене мини|Корице првог издања Црне књиге комунизма Према историчару Клас-Горан Карлсону, дискусије о броју жртава комунистичких режима биле су „изузетно опсежне и идеолошки пристрасне“. Сваки покушај да се процени укупан број убистава под комунистичким режимима у великој мери зависи од дефиниција, у распону од ниских 10–20 милиона до чак 148 милиона.. Политиколог Рудолф Румел и историчар Марк Бредли написали су да, иако су тачни бројеви спорни, ред величине није. Професорка Барбара Харф каже да су Румел и други научници специјализовани за тему геноцида првенствено фокусирани на успостављање образаца и тестирање различитих теоријских објашњења геноцида и масовних убистава. Они раде са великим скуповима података који описују догађаје масовне смртности на глобалном нивоу, и морају се ослонити на селективне податке које пружају стручњаци из земље; истраживачи не могу очекивати апсолутну прецизност, а она није ни потребна као резултат њиховог рада.
Сваки покушај да се процени укупан број убистава у комунистичким режимима у великој мери зависи од дефиниција. Историчар Александар Далин је тврдио да идеја да се групишу различите земље као што су Авганистан и Мађарска нема адекватно објашњење. Током ере Хладног рата, неки аутори (Тод Калберстон), дисиденти (Александар Солжењицин) и антикомунисти уопште покушавали су да направе процене и за специфичне земље и за глобалне. Научници комунизма су се углавном фокусирали на појединачне земље, а научници геноцида су покушали да пруже глобалнију перспективу, држећи притом да њихов циљ није поузданост, већ успостављање образаца. Научници специјализовани за тему комунизма су расправљали о проценама убијених за Совјетски Савез, не за све комунистичке режиме. Покушај је популаризован уводом у Црну књигу комунизма који је био контроверзан. Међу њима, совјетски стручњаци Мајкл Елман и Џеј Арч Гети критиковали су процене због ослањања на емигрантске изворе, приче и гласине као доказе, и упозорили да би историчари уместо тога требало да користе архивски материјал. Такви научници разликују историчаре који своја истраживања заснивају на архивској грађи и оне чије су процене засноване на сведочењима сведока и другим подацима који су непоуздани. Совјетски специјалиста Стивен Г. Виткрофт каже да су се историчари ослањали на Солжењицина да подрже своје веће процене, али истраживања у државним архивима су потврдила ниже процене, и да је популарна штампа наставила да укључује озбиљне грешке које не би требало цитирати или се ослањати на њих. на, у академским круговима. Румелoво писање је такође био још један широко коришћен и цитирани извор али није поуздан у погледу процена.
Значајни покушаји процене укључују следеће: Године 1993. Збигњев Брежински, бивши саветник за националну безбедност Џимија Картера, написао је да је „неуспели покушај изградње комунизма у двадесетом веку прогутао животе скоро 60.000.000 људи“. Године 1994. Рамелова књига Death by Government владе укључивала је око 110 милиона људи, страних и домаћих, убијених у комунистичком демоциду од 1900. до 1987. Ово укупно искључује смртне случајеве од Велике кинеске глади 1958–1961. због Румеловог тадашњег веровања да је „ иако је Маова политика била одговорна за глад, он је био заведен у вези са тим, и коначно када је сазнао, зауставио је то и променио своју политику." Рамел ће касније ревидирати своју процену са 110 милиона на око 148 милиона због додатних информација о Маоовој кривици за Велику кинеску глад од Mao: The Unknown Story, укључујући Џона Халидеја и Јунг Чанга процењених 38 милиона глади преминуле особе. Историчар Томислав Дулић је 2004. критиковао Румелову процену броја убијених у Титовој Југославији као прецењивање засновано на коришћењу неквалитетних извора и навео да би и остале Румелове процене могле имати исти проблем ако је и за њих користио сличне изворе. Румел је одговорио критиком Дулићеве анализе.