Имиграција у Немачку, како у савременим границама земље, тако и у многим политичким ентитетима који су јој претходили, дешавала се током историје земље. Немачка је данас једна од најпопуларнијих дестинација за имигранте у свету, са више од милион људи који се пресели тамо сваке године од 2013. године. Од 2019. године, око 13,7 милиона људи који живе у Немачкој, или око 17% становништва, су имигранти прве генерације.

Чак и пре формалног оснивања Немачке 1871. године, њене претходнице, као што су Свето римско царство и Немачка конфедерација, биле су дестинације за имигранте. Рани примери укључују протестанте који траже верску слободу и избеглице из поделе Пољске. Значајна је била и имиграција Јевреја, углавном из источне Европе. У 20. веку, растући антисемитизам и ксенофобија резултирали су масовном емиграцијом немачких Јевреја и кулминирали Холокаустом, у којем су скоро сви преостали немачки Јевреји и многе друге верске или етничке групе, као што су немачки Роми, систематски убијани. У деценијама од тада, Немачка је доживела обновљену имиграцију, посебно из источне и јужне Европе, Турске и Блиског истока. Од 1990. године, Немачка је једна од пет најпопуларнијих одредишних земаља за имигранте у свету. Према федералном заводу за статистику из 2016. године, сваки пети Немац има барем делимичне коријене изван земље.

У савременој Немачкој, имиграција је генерално расла и опала са економијом земље. Економски процват 2010-их, заједно са укидањем радних виза за многе грађане ЕУ, донео је одржив прилив људи из других делова Европе. Земља је такође доживела неколико различитих великих таласа имиграције. То укључује присилно пресељење етничких Немаца из источне Европе после Другог светског рата, програм гастарбајтера 1950-1970-их, и етничке Немце из бивших комунистичких држава који траже своје право на повратак након распада Совјетског Савеза. Немачка је такође прихватила значајан број избеглица из југословенских ратова 1990-их и грађанског рата у Сирији 2010-их.

Дјеломично мотивисана ниским наталитетом и недостатком радне снаге, политика њемачке владе према имиграцији је генерално била релативно либерална од 1950-их, иако су се конзервативни политичари опирали нормализацији Њемачке као земље имиграната и сходно томе су закони о држављанству остали релативно рестриктивни све до средином 2000-их. Велика реформа закона о имиграцији из 2005. године довела је до тога да је држава по први пут посветила ресурсе интеграцији придошлица и значајно либерализовала тржиште рада за квалификоване професионалце док га је ограничила на неквалификоване раднике. Мање имиграционе реформе 2009, 2012. и 2020. допринеле су широком тренду либерализације, иако и даље постоје позиви за свеобухватнију реформу, посебно да би се поједноставила акредитација страних квалификација и олакшало компанијама да запошљавају не-грађани ЕУ.

Историја имиграције у Немачку

Пре уједињења Контрареформација у 16. и 17. веку довела је до тога да се велики број протестаната насели у протестантским — или барем верски толерантним — кнежевинама и градовима Светог римског царства, који ће већински касније постати Немачка. Према једној процени, укупно 100.000 протестаната доселило се из хабзбуршких земаља у садашњу јужну и централну Немачку у 17. веку.

Велики број хугенота је такође побегао из Француске након масакра на дан Светог Вартоломеја 1572. године, од којих се око 40.000 настанило у данашњој Немачкој. Иако су се многи вратили у Француску након Нантског едикта из 1598. године, који је прогласио политику верске толеранције према хугенотима, поновљени таласи сукоба и прогона у наредних неколико векова подстакли су нове таласе емиграције. Бранденбург-Пруска, Хесен-Касел, Бранденбург-Бајројт и Хановер су биле главне дестинације насељавања хугенота у то време.

Неколико хиљада енглеских и шкотских презбитеријанаца такође је побегло од насилне владавине Мери I; многи су се настанили у Франкфурту. Многи холандски калвинисти су се населили у северозападној Немачкој након холандске побуне.

После Другог светског рата до поновног уједињења (1945—1990)

Присилна емиграција етничких Немаца из источне и централне Европе Пред крај Другог светског рата, и након њега, до 12 милиона избеглица етничких Немаца, такозваних „Heimatvertrieben“ (немачки за „прогнани“, дословно „расељена лица из домовине“) било је принуђено да се исели из бивше Немачке. Области, као на пример Шлезија или Источна Пруска, у новоформиране државе послератне Немачке и Аустрије коју су окупирали савезници, због промене граница у Европи.SpiegelOnline, 25 January 2011., viewed on 31 March 2015.

Програми за гастарбајтере мини| Такозвани гастарбајтер са Кубе, ради у фабрици у источној Немачкој, 1986. Због недостатка радне снаге током „економског чуда) 1950-их и 1960-их, влада Западне Немачке је потписала билатералне споразуме о запошљавању са Италијом 1955, Грчком 1960, Турском 1961, Мароком 1961, Мароком, Португалом 1961, Тунисом 1965. и Југославијом 1968. године. Ови споразуми су омогућавали немачким компанијама да регрутују стране држављане за рад у Немачкој. Радне дозволе су се прво издавале на две године, након чега је ангажовани радници требало да се врате у своје земље. Међутим, многе компаније су више пута обнављале дозволе за рад; неки од билатералних уговора су чак ажурирани да би радницима дали стални боравак по доласку. Као резултат тога, иако су се многи на крају вратили у своје земље порекла, неколико милиона регрутованих радника и њихових породица на крају се трајно настанило у Немачкој. Ипак, влада је наставила да охрабрује јавну перцепцију пристиглих имиграната као привремених гастарбајтера (Gastarbeiter) и дуги низ година није пружала довољно средстава за њихову интеграцију у немачко друштво.

Источна Немачка је успоставила сличне шеме регрутовања страних лица, али у много мањим размерама и искључиво са другим социјалистичким државама. Већина страних радника регрутованих у Источну Немачку, локално познатог као Вертрагсарбеитер, долазило је из Северног Вијетнама (око 60.000), Кубе (30.000), Мозамбика (21.000) и Анголе (6.000). Влада је приказивала Источну Немачку као пострасно друштво и назвала стране раднике социјалистичким „пријатељима“ који ће научити вештине које би потом могле да се примене у својим матичним земљама. У стварности, расизам и експлоатација су били широко распрострањени. Радници су углавном били стриктно одвојени од локалног становништва и радили су ситне послове које су мештани одбијали да раде. Значајан део њихових плата су често били преусмерени на њихове матичне владе, чинећи њихове животе несигурним. Након поновног уједињења Немачке 1990. године, многи од отприлике 90.000 страних радника који су живели у Источној Немачкој нису имали правни статус радника имигранта према западном систему. Сходно томе, многи су се суочили са депортацијом или превременим укидањем боравишне и радне дозволе, као и са отвореном дискриминацијом на радном месту и расизмом у свакодневном животу. Велика већина се на крају вратила у своје матичне земље.

Имиграција из Источне Немачке у Западну Немачку Током 1980-их, постепеним отварањем источног блока отпочео је мањи али сталан ток Источних Немаца који су емигрирали на Запад (Übersiedler). Године 1990, када је дошло до поновног уједињења Немачке, број је нарастао на 389.000.

Aussiedler Како су земље источног блока постепено почеле да отварају своје границе 1980-их, велики број етничких Немаца из ових земаља почео је да се сели у Немачку. Немачки закон у то време признавао је готово неограничено право на повратак за људе немачког порекла, којих је било неколико милиона у Совјетском Савезу, Пољској и Румунији. Немачка је у почетку добијала око 40.000 годишње. Године 1987. број се удвостручио, 1988. поново се удвостручио, а 1990. године је скоро 400.000 емигрирало. По доласку, етнички Немци су одмах постали држављани у складу са чланом 116. Основног закона и добијали финансијске и многе социјалне бенефиције, укључујући и језичку обуку, јер многи нису говорили немачки. Друштвена интеграција је често била тешка, иако су етнички Немци имали право на немачко држављанство, али многим Немцима нису деловали као Немци. Године 1991. ступила су на снагу ограничења, тако да су етнички Немци били распоређени у одређена подручја, губили бенефиције ако су се селили. Немачка влада је такође охрабрила неколико милиона етничких Немаца који живе у бившем Совјетском Савезу и источној Европи да тамо остану. Од јануара 1993. године, не може се доселити више од 220.000 етничких Немаца годишње.

Избеглице мини|Поздрављање вијетнамских избеглица из кампа у Хамбургу (1986.) Трећи ток имиграције почев од средине 1980-их чиниле су ратне избеглице, које је Западна Немачка прихватила више од било које друге западноевропске земље због скоро неквалификованог права на азил. Само у периоду од 1979. до 1986. године око 300.000 Иранаца побегло је од прогона у јеку Иранске револуције. Значајан број тражилаца азила дошао је из Турске након војног удара 1980. и, посебно, због текућег прогона турских Курда у земљи. Неколико хиљада људи је такође потражило уточиште у Немачкој због Либанског грађанског рата.

1990–данас

Југословенске избеглице мини|Проценат Немаца без мигрантског порекла (2016) Због избијања ратова у Југославији 1991. године, велики број избеглица је кренуо ка Немачкој и другим европским земљама." Kriegsflüchtlinge aus dem ehemaligen Jugoslawien nach Zielland (Schätzung des UNHCR, Stand März 1995)", viewed on 31 March 2015. Између 1990. и 1992. скоро 900.000 људи затражило је азил у уједињеној Немачкој. Немачка је 1992. године примила скоро 70 одсто свих тражилаца азила регистрованих у Европској заједници. Поређења ради, само око 100.000 људи затражило је азил у САД исте године. Све већи број тражилаца азила навео је Бундестаг да значајно смањи раније право неквалификованог становништва на азил у Немачкој, које су бивше немачке избеглице „држале светим јер су се ослањале на њега да побегну од нацистичког режима“ и које је захтевало уставни амандман. Захтеви појединаца који улазе у Немачку након што су прошли кроз друге земље чланице, где су теоретски већ могли да поднесу захтев за азил, сада су одбијени, као и захтеви држављана одређених сигурних земаља.Federal Office for Migration and Refugees (BAMF): Asylum law

Иако је само око 5 процената захтева за азил одобрено, а жалбе су понекад биле потребне годинама за обраду, многи тражиоци азила су могли да остану у Немачкој и добијали су финансијску и социјалну помоћ од владе."Asylbewerberleistungen", published on 4 September 2014. мини|Од 2016. године у Немачкој живи и ради више од 10 милиона страних држављана из целог света, што чини скоро 12% становништва.

Миграциона криза 2015. мини|Полиција пресреће избеглице и потенцијалне илегалне имигранте на Главној станици у Минхену У јуну 2015. године, нови доласци тражилаца азила, који су годинама у сталном порасту, почели су нагло да расту, посебно подстакнути избеглицама које беже од ратова у Сирији, Ираку и Авганистану. Првобитна пројекција од 450.000 тражилаца азила који ће ући у Немачку за целу 2015. ревидирана је на 800.000"Zahl der Flüchtlinge erreicht "Allzeithoch"" Retrieved 19 August 2015 у августу и поново у септембру на преко 1 милион."Neue Prognose für Deutschland 2015: Vizekanzler Gabriel spricht von einer Million Flüchtlingen", Retrieved 14 September 2015. Стварни коначни број је био 1,1 милион; Немачка је те године потрошила око 16 милијарди евра (0,5% БДП-а) на обраду и смештај избеглица.

Већина избеглица које су улазиле у Европу отприлике у то време дошла је копном преко такозване „балканске руте“.