Еп о Гилгамешу. је епска песма из древне Месопотамије. Књижевна историја Гилгамеша почиње са пет сумерских песама о Гилгамешу (раније читано као сумерски „Билгамеш“), краљу Урука, од којих неке можда датирају из Треће династије Ура (око  2100. п. н. е.). Ове независне приче су касније коришћене као изворни материјал за комбиновани еп на акадском. Прва сачувана верзија овог комбинованог епа, позната као "старовавилонска" верзија, датира из 18. века пре нове ере и насловљена је према његовом инципиту, Shūtur eli sharrī ("Превазилажење свих других краљева"). Само неколико плоча је преживело. Каснија стандардна вавилонска верзија коју је саставио Син-леки-унини датира негде између 13. и 10. века пре нове ере и носи инципит Sha naqba īmuru („Онај који је видео дубину(е)“, или „Онај који види непознато"'). Отприлике две трећине ове дуже верзије од дванаест плоча је враћено. Неки од најбољих примерака откривени су у рушевинама библиотеке асирског краља Асурбанипала из 7. века пре нове ере.

Прва половина приче говори о Гилгамешу (који је био краљ Урука) и Енкидуу, дивљем човеку ког су богови створили да спречи Гилгамеша да угњетава народ Урука. Након што Енкиду постане цивилизован кроз сексуални однос са Шамхат, проститутком, он путује у Урук, где изазива Гилгамеша на тест снаге. Гилгамеш побеђује на такмичењу; ипак, њих двојица постају пријатељи. Заједно крећу на шестодневно путовање до легендарне Кедрове шуме, где на крају убију њеног Чувара, Хумбабу, и посеку свети кедар. Богиња Иштар шаље небеског бика да казни Гилгамеша јер ју је одбио. Гилгамеш и Енкиду убијају Небеског бика, вређајући Иштар, након чега богови одлучују да Енкидуа осуде на смрт и убију га тако што су му задали смртоносну болест.

У другој половини епа, невоља због Енкидуове смрти доводи до тога да Гилгамеш крене на дуго и опасно путовање да открије тајну вечног живота. Он на крају сазнаје да "Живот који тражиш нећеш наћи. Кад су богови створили људе, смрт су одредили за њих, а живот задржали за себе".

Еп се сматра темељним делом у религији и традицији херојских сага, при чему Гилгамеш представља прототип за касније хероје као што је Херкул, а сам еп је служио као утицај на Хомерове епове. Преведен је на многе језике и инспирисао је многа дела популарне белетристике.

Откриће лево|мини|Древна асирска статуа која се тренутно налази у Лувру, вероватно представља Гилгамеша. Око 15.000 фрагмената асирских клинописних плоча открили су у Асурбанипалској библиотеци у Ниниви од стране Остина Хенрија Лејарда, његовог помоћника Хормузда Расама и В. К. Лофтус почетком 1850-их. Крајем следеће деценије, Британски музеј је ангажовао Џорџа Смита да их проучава; 1872. Смит је читао преведене фрагменте пред Друштвом за библијску археологију, а 1875. и 1876. објавио је потпуније преводе, од којих је последњи објављен као Халдејски извештај о Постанку. Централни лик Гилгамеш је првобитно представљен свету као „Издубар“, пре него што су клинасти логографи у његовом имену могли тачно да се изговоре. Године 1891. Пол Хопт је прикупио клинасти текст, а девет година касније, Питер Џенсен је обезбедио свеобухватно издање; Р. Кембел Томпсон је 1930. обновио оба њихова дела. Током наредне две деценије, Семјуел Ноа Крамер је поново саставио сумерске песме. мини|Енкиду, Гилгамешов пријатељ. Из Ура, Ирак, 2027–1763. п. н. е. Музеј Ирака. Године 1998. амерички асириолог Теодор Квасман открио је комад за који се верује да садржи прве редове епа у складишту Британског музеја; фрагмент, пронађен 1878. године и датиран у периоду 600. п. н. е. - 100. п. н. е., остао је неиспитан од стране стручњака више од једног века од његовог опоравка. Фрагмент је гласио „Онај који је све видео, који је био темељ земље, који је знао (све), био је мудар у свим стварима: Гилгамеш. Откриће артефаката (око 2600. п. н. е.) повезаних са Енмебарагесијем од Киша, који се у легендама помиње као отац једног од Гилгамешових противника, дало је кредибилитет историјском постојању Гилгамеша.

Почетком 2000-их, Гилгамешова плоча снова је илегално увезена у Сједињене Државе. Према Министарству правде Сједињених Држава, плоча је била обложена прљавштином и нечитљива када ју је купио амерички трговац антиквитетима 2003. Плочу је продао неименовани трговац антиквитетима 2007. са писмом у којем се лажно наводи да је била унутра кутија древних бронзаних фрагмената купљених на аукцији 1981. године. Године 2014, Хоби Лоби је приватно купио плочу за излагање у Музеју Библије у Вашингтону, Д.Ц. Године 2019. амерички званичници су запленили Гилгамешов плочу снова и враћена је у Ирак у септембру 2021.

Стандардна вавилонска верзија Стандардну вавилонску верзију је открио Хормузд Расам у библиотеци Асурбанипала у Ниниви 1853. „Стандардни вавилонски“ се односи на књижевни стил који је коришћен у књижевне сврхе. Ову верзију је саставио Син-леки-унини негде између 1300. и 1000. пре нове ере из ранијих текстова. Један од утицаја који је Син-леки-унини унео у дело био је да се питање смртности стави у први план, што је омогућило лику да од „авантуриста постане мудар човек“. Бразилски научник Линс Брандао је видео да се стандардна верзија може посматрати у овом смислу као „сапиенцијална књижевност“ („књижевност мудрости“), која је уобичајена на Блиском истоку, али ова идеја није широко прихваћена.

Стандардна вавилонска верзија има различите уводне речи, или инципит, од старије верзије. Старија верзија почиње речима „Превазилажење свих других краљева“, док стандардна вавилонска верзија има „Онај који је видео дубину“ (ša naqba īmuru), „дубоко“ што се односи на мистерије информација које је Гилгамеш донео са свог састанка са Ута-Напишти (Утнапиштим) о Еа, извору мудрости. Гилгамешу је дато знање о томе како обожавати богове, зашто је смрт одређена за људска бића, шта чини добрим краљем и како живети добрим животом. Прича о Утнапиштиму, јунаку мита о потопу, може се наћи и у вавилонском епу Атра-Хасис. Стандардна верзија је такође позната као iškar Gilgāmeš, „Серија Гилгамеша“.

12. таблета је наставак оригиналних 11 и вероватно је накнадно додата. Има мало везе са добро израђеним епом од 11 таблета; редови на почетку прве плоче цитирани су на крају 11. плоче, дајући јој кружност и коначност. Табла 12 је скоро копија раније сумерске приче, преднаставак, у којем Гилгамеш шаље Енкидуа да преузме неке своје предмете из подземног света, а он се враћа у облику духа да повеже природу подземног света са Гилгамешом.

У погледу форме, поетске конвенције које се придржавају у стандардној вавилонској верзији изгледају недоследне и још увек су контроверзне међу научницима. Међутим, постоји широка употреба паралелизма у низу од два или три суседна реда, слично као у хебрејским псалмима.

Настанак десно|мини|250п|Део табле записа на акадском Епа о Гилгамешу

Књижевност Вавилона и Месопотамије била је врло богата. Из тог периода су пронађени многи епови, легенде, митови, химне боговима, псалми, бајке, басне, пословице и приповетке.

Најсавршенији међу еповима је Еп о Гилгамешу. За разлику од јунака из грчке или келтске митологије, јунак из Епа о Гилгамешу је био историјска личност. Гилгамеш, син Лугалбанде био је према сумерској листи краљева, пети краљ града Урука, који је удаљен око 155 km јужно од данашњег Багдада. У месопотамској митологији Гилгамешу се приписује полубожанска надљудска снага, (митолошки претходник грчког јунака Херакла), који је изградио велики зид око града Урука да брани свој ​​народ од страног непријатеља.

Верује се да је историјска владавина Гилгамеша требало да буде отприлике око 2.500. п. н. е., 400 година пре најраније познате писане приче. Откриће артефаката повезаних с двојицом краљева по имену у причама, Ага и Енмебарагесија од Киша, је дало веродостојност о историјском постојању Гилгамеша. Најраније сумерске верзије овог епа се сматра да потичу већ од 2.100 г.п.н.е-2.000. п. н. е., док најстарије акадске верзије потичу од 2.000-1.500. п. н. е.Gilgamesh, Epic of

Еп је написан на акадском, вавилонском језику и састоји се од 12 плоча (певања) па је према томе и највећи. Плоче именују свог аутора као -{„Sin-Leqi-Unninni“}-, што значи: Боже месеца, прихвати моју молитву.

Сумерске поеме које су послужиле као основа акадског Епа о Гилгамешу:

Гилгамеш и Агга од Киша Гилгамеш и земља живота Гилгамеш и Небески бик Гилгамеш и врба Гилгамешова смрт

Гилгамеш је био сасвим заборављен до викторијанског доба. Енглески путник, Остин Хенри Лајард, 1839. године је ископао више од 25.000 глинених плоча из рушевина Ниниве. Хенри Роулинсон је почео да преводи те плоче, прво у Багдаду а онда у Британском музеју. Када је Роулинсонов ученик Џорџ Смит превео једанаесту плочу Епа о Гилгамешу, на енглески 1872. године, изазвао је велику сензацију. Разлог томе је био што је на тој плочи био описан потоп и спашавање које је јако слично ономе што је описано у Библији (Утнапиштим је у Гилгамешу направио брод, а у Библији Ноје). Неколико година касније, и друге су плоче преведене. Ипак, једна петина епа није завршена, јер неки делови плоча нису пронађени или су оштећени.

Занимљиво је да име Гилгамеш, како је утврђено, значи „отац-јунак“ или „стари човек-јунак“. Енкиду, у поемама које претходе нинивској верзији није саборац и пријатељ Гилгамеша већ његов слуга. Значење његовог имена тумачи се на разне начине, као „господар брана и канала“, као „господар рита и мочваре“, или као „створење бога Еа (Енкија)“.

Верзије Епа

До нас су допрле три верзије Епа најстарија старовавилонска, по првом стиху Велик је он, већи од људи свих, чини га 6 очуваних одломака преписа који потичу из 18—17. века п. н. е. тзв. периферна верзија коју чине 2 фрагмента из 15—14. века п. н. е. и представља сажету прераду старовавилонске верзије. нинивска верзија, назив добила по месту проналаска Ниниви, односно асирска, по првом стиху названа О све видевшем, чине је 4 групе преписа. Потиче из 7. века п. н. е, према језику је вавилонска, представља прераду старовавилонске верзије од које се разликује по томе што је извршена замена архаичних речи, скраћивање или проширивање текста епским формулама и понављањем читавих пасуса, размештај појединих епизода.

Највећу заслугу за очување Епа има асирски краљ Асурбанипал (Ашурбанапли) 7. век п. н. е. који је као велики освајач и веома учен човек изаслао учене људе и писаре у културне центре древног Сумера и Вавилона да у тим центрима истраже архиве, преведу на савремени семитски језик све што је вредно и запишу на плочице у чијем је заглављу морало стајати: „Преписано и сравњено с изворником и сабрано у двору Асурбанипала, Владара Света, Краља Асирије“.

Састав и садржај Епа

Еп о Гилгамешу може се поделити на 4 веће целине, које су следеће: Енкијада или приповест о јунаку из степе, о његовом уљуђивању, уласку у цивилизовани свет и пријатељству са Гилгамешом; обухвата таблице прву и другу; обрађује митолошке мотиве: стварање првог човека, мотив невиности првог човека, источни грех првог човека, мотив сензуалне љубави, мотив пријатељства – паралела Гилгамеш – Ахилеј. Поход против Хумбабе, путовање у кедрову шуму и смакнуће Хумбабе; певања треће, четврто, пето; за тему има пустоловине јунака, садржи мотив родитељске љубави, мотив борбе са чудовиштем, мотив забране, тј. мотив огрешења о забрану – убиство Хумбабе којег штити бог Ен-лил. Епизода о исмејавању богиње Иштар, бој с Небеским биком и смрт Енкидуа; певања шесто и седмо, осмо; мотив борбе са чудовиштем, мотив огрешења о забрану – убиство Небеског бика, мотив смрти. Гилгамешово трагање за знањем предака о људском животу и бесмртношћу; певања девето, десето, једанаесто, обрађује мотив смрти, страх од смрти, мотив бесмртности, тајна живота, предање о потопу, симболика броја дванаест, сунчев јунак.

Дванаесто певање, као додатак, условљено основном садржином и астролошким значењем Епа обрађује мотив доњег света.

Радња мини|250п|Гилгамеш приказан на рељефу