Акра (из , Хакра(х) ), са значењем „упориште“, било је место у Јерусалиму за које се сматра да је обухватало утврђење које је саградио Антиох IV Епифан, владар Селеукидског царства, након што је опљачкао град у 168. н.е. Име Акра је такође касније коришћено за градску четврт која је повезана са до тада уништеном тврђавом, познатом у његово време по Јосифу Флавију (1. век н. е.) и као Акра и као „доњи град“. Тврђава је одиграла значајну улогу у догађајима у Макабејском устанку, који је резултирао формирањем Хасмонејског краљевства. „Горњи град“ је заузео Јуда Макавеј, а селеукидски гарнизон се склонио у „Акру“ испод, а задатак да уништи ово последње непријатељско упориште унутар Јерусалима пао је на Симона Тасија.Josephus 1.1.4. (p. 430) The Jewish War 1.2.2. (p. 430) Наше сазнање о Акри заснива се скоро искључиво на Јосифовим списима, који су каснијег датума, и у Првој и Другој књизи Макабејаца, које су написане недуго након описаних догађаја.Rappaport, U., "47. 1 Maccabees" in Barton, J. and Muddiman, J. (2001), .
Тачна локација Акре у Јерусалиму, па чак и значење термина – тврђава, утврђено насеље унутар града или комплекс са повезаном тврђавом – је од кључног значаја за разумевање хеленистичког Јерусалима, али остаје предмет дискусије. Чињеница да је Јосиф Флавије користио име наизменично са 'доњи град' свакако не помаже. Историчари и археолози су предложили различита места око Јерусалима, ослањајући се у почетку углавном на закључке извучене из књижевних доказа. Овај приступ је почео да се мења у светлу ископавања која су почела касних 1960-их. Нова открића су подстакла поновну процену древних књижевних извора, географије Јерусалима и раније откривених артефаката. Новије теорије комбинују археолошке и текстуалне доказе и фаворизују локације у близини Храмовне горе и јужније, али постоје и алтернативне теорије.
Старогрчки израз акра коришћен је за описивање других утврђених објеката током хеленистичког периода. Акра се често назива селеукидска Акра, како би се разликовала од два друга локалитета, птолемејског Барис који се такође назива акра и од касније градске четврти Јерусалима која је наследила име Акра.
Историја Почетак мини|Мучеништво Макабејаца Антонија Сисерија (1863), приказује епизоду из прогона Јевреја од стране Антиоха IV (седи).Након смрти Александра Великог 323. пре нове ере, Келесирија је била спорна између Птолемејског краљевства у Египту и Селеукидског царства са седиштем у Сирији и Месопотамији. Победа селеукидског цара Антиоха III Великог над Египтом у бици код Панијума довела је Келесирију под контролу Селеукида. Јеврејско становништво Јерусалима је помагало Антиоху током његове опсаде Бариса, утврђене базе јерусалимског египатског гарнизона.Josephus, Antiquities of the Jews 12:133–138 Њихова подршка је награђена повељом којом се потврђује верска аутономија Јевреја, укључујући забрану странцима и нечистим животињама у просторима другог Храма, и издвајањем званичних средстава за одржавање одређених верских ритуала у Храму. Упркос томе што им је била дозвољена верска слобода, многи Јевреји су били намамљени и усвојили елементе престижног и утицајног грчког начина живота. Империјална култура је понудила пут ка политичком и материјалном напретку, а то је довело до формирања хеленистичке елите међу јеврејском популацијом. Хеленизација је произвела тензије између посматрачких Јевреја и њихове браће која су асимиловала грчку културу.
Антиох IV Епифан је ступио на престо Селеукида 175. године п. н. е. Убрзо након тога, Јасон је затражио од Епифана да буде постављен на положај Првосвештеника Израела — дужност коју је заузимао његов брат Они III. Јасон, који је и сам био потпуно хеленизован, такође је обећао да ће повећати данак који плаћа град и да ће унутар њега успоставити инфраструктуру грчког полиса, укључујући гимназију и ефебион.2 Maccabees, 4:7–9 Јасонова молба је одобрена, али након 42-месечне владавине Антиох га је збацио и приморао да побегне у Амон.2 Maccabees, 4:23,26 У међувремену, Антиох IV је покренуо две инвазије на Египат, 170. године пре нове ере и поново 169 пре нове ере, и разбио птолемејску војску.2 Maccabees, 5:11 Maccabees, 1:16–19 Антиохове победе биле су кратког века. Његова намера да уједини Селеукидско и Птолемејско краљевство узнемирила је римску државу која се брзо ширила, која је захтевала од њега да повуче своје снаге из Египта. Када је Антиох био ангажован у Египту, у Јерусалиму се проширила лажна гласина да је убијен. У неизвесности која је уследила, Јасон је окупио силу од 1.000 следбеника и покушао да на јуриш заузме Јерусалим. Иако је напад одбијен, када је вест о борбама стигла до Антиоха у Египту, он је сумњао да су његови јудејски поданици искористили његов неуспех као прилику за побуну. Године 168 п.н.е, Антиох IV Епифан је кренуо даље и опљачкао Јерусалим, пљачкајући храмску ризницу и убијајући хиљаде његових становника.1 Maccabees, 1:21–252 Maccabees, 5:11–14 Преокренувши политику свог оца, Антиох IV је издао декрете о забрани традиционалних јеврејских обреда и прогону Јевреја. Храмски ритуали су укинути, јеврејско поштовање шабата и обрезање забрањено.1 Maccabees, 1:45–47
Конструкција Да би учврстио своју власт у граду, пратио догађаје на гори храма и заштитио хеленизовану фракцију у Јерусалиму, Антиох је стационирао селеукидски гарнизон у граду:
Име Акра потиче од грчке речи акропољ и означавало је узвишено утврђено место са погледом на град. У Јерусалиму је та реч симболизовала антијеврејски паганизам: тврђаву „безбожних и злих“. Доминирајући и градом и околним селима, окупирао га је не само грчки гарнизон већ и њихови јеврејски савезници.
Селеукидско потискивање јеврејског религиозног живота наишло је на значајан отпор међу домородачким становништвом. Док је Антиох био заузет на истоку током 167. г пре нове ере, сеоски свештеник, Мататијас из Модина, подигао је побуну против царства. Ни селеукидска администрација ни локална хеленизована фракција нису успели да схвате величину побуне. Године 164 п.н.е Јуда Макавеј је ослободио Јерусалим и поново осветио Храм. Иако је околни град пао, Акра и њени становници су издржали. Макабејци су опсели тврђаву, чији су становници упутили апел селеукидском краљу (сада Антиоху V) за помоћ. Селеукидска војска је послата да угуши побуну. Када је опсадом Бет-Зура, Макавеј је био приморан да напусти опсадом Акре и суочи се са Антиохом у борби. У следећој бици код Бет-Захарије, Селеукиди су извојевали прву победу над Макабејцима, а Макабеј је био приморан да се повуче. Поштеђена капитулације, Акра је опстала као селеукидско упориште још 20 година током којих је издржала неколико покушаја Хасмонејаца да истисну грчки гарнизон.
Уништење мини|Јуда опседа Акру (Библија Алба, 1430) Јуда је убијен 160. године пре нове ере, а наследио га је његов брат Јонатан Алфус, који је покушао да изгради баријеру да пресече линију снабдевања Акре. Јонатан је већ прикупио људство потребну за тај задатак када је био приморан да се суочи са инвазијском војском селеукидског генерала Диодота Трифона у Бет Шеану (Скитопољ). Пошто је позвао Јонатана на пријатељску конференцију, Трифон га је ухапсио и убио. Јонатана је наследио други брат Симон, који је опседао и коначно заузео Акру 141. п. н. е.B. Mazar
Два извора пружају информације о коначној судбини Акре, иако су њихови извештаји на местима контрадикторни. Према Јосифу, Симон је сравнио Акру након што је протерао њене становнике, а затим је ископао брдо на којем је стајала да би га учинио нижим од храма, очистио град од његовог злог сећања и ускратио га сваком будућем окупатору Јерусалима.Josephus, Antiquities of the Jews 13:215–217 Извештај који се појављује у 1. Макабејској представља другачију слику:
Дакле, у овој верзији, Симон није одмах срушио Акру, већ ју је заузео и можда је чак и сам боравио у њој. 1 Макабејци не помињу његову коначну судбину. Тврђава је изграђена као интерни контролни пункт за надгледање и контролу Јерусалима и његовог становништва. Да се налази у Давидовом граду, као што се већина научника слаже, његова локација би веома мало допринела одбрани Јерусалима од спољних претњи. Можда је изашао из употребе и растављен је крајем 2. века пре нове ере након изградње Хасмонејског Бариса и Хасмонејске палате у горњем граду Јерусалима.
Безалел Бар-Кочва нуди другачију теорију: Акра је још увек стајала 139. године пре нове ере, када је Антиох VII Сидет то захтевао назад од Симона, заједно са Јафом и Гезером, два хеленизована града која је Симон заузео. Симон је био вољан да разговара о два града, али није споменуо Акру. У овом тренутку он је сигурно запечатио његову судбину, као начин да се Селеукидима ускрати било каква будућа права на Јерусалим. Тако, када је Антиох VII је покорио град током владавине Хиркана I, сваки од његових захтева је био испуњен - осим оног који је захтевао стационирање селеукидског гарнизона у граду.Josephus, Antiquities of the Jews 13:247 Хиркан је можда могао да одбије, а Антиох да одустане, овај захтев јер није било где да се смести гарнизон, пошто Акра више не би стајала. Ово објашњење смешта разарање Акре негде у 130-те п.н.е.
Акра током Првог јеврејско-римског рата Јосиф Флавије описује Акру, или „Доњи град“, током избијања Првог јеврејско-римског рата . Он обзнањује међусобну борбу између две јеврејске фракције, оне коју је предводио Јован од Гишале који је контролисао Храмску гору и део Доњег града, укључујући Офел и долину Кидрона, и друге коју је водио Симон Бар Гиора који је контролисао цео „Горњи град“ где је направио своје место боравка у Фасаеловој кули, као иу великом делу куле ] зид у долини Кедрона и извор Силоам.Josephus 5.4.3. (5.156) The Jewish War 5.6.1 (5.248). На крају, када је римска војска заузела Доњи град (Акру), запалила је све његове куће. The Jewish War 6.6.3 (6.351). Палата адијабенске краљице Хелене, прозелите јудаизма, раније се налазила усред Акре.
Локација мини|Карта Јерусалима из 1903. која идентификује Акру са целим југоисточним брдом.Локација првобитне утврђене структуре познате као Акра је важна за разумевање како су се одвијали догађаји у Јерусалиму током борбе између макабејских и селеукидских снага. Ово је био предмет дебате међу савременим научницима. Од средине 1970-их, потрага је била усредсређена на три области јужно од претпостављене локације Другог храма, који је сада обележен Куполом на стени. То су, од севера до југа, области које је касније прекривало иродовско проширење еспланаде храма; Офел; и цело југоисточно брдо познато као Давидов град, са тврђавом на његовом северном крају.
Ствари компликује чињеница да се Јосифова Акра може схватити и као назив утврђене грађевине и као назив стамбене области у Јерусалиму током његовог времена, касног периода Другог храма, названог по тврђави. Ову област он такође назива „Доњи град“,, or for his citation in Wikisource, see s:Palestine Exploration Fund - Quarterly Statement for 1894/Ancient Jerusalem—Zion, and Acra, South of the Temple. Quote: "On passing from the Bible to 1 Maccabees, the second point, that Zion (already proved to be the City of David) was coincident with Akra, is clear beyond doubt, because 1 Macc., i, 33, states, 'They builded the City of David and it became an Acra for them.' The identity seems to me complete. Ignoring this passage does not diminish its force. I dealt with this point in 1893, 326.