Благоје Нешковић (Крагујевац, 11. фебруар 1907 — Београд, 11. новембар 1984) био је лекар, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички и научни радник ФНР Југославије и НР Србије.
Школовање је започео у Крагујевцу, а наставио у Београду, где је потом студирао на Медицинском факултету, који је завршио 1933. године. Током студија припадао је револуционарном студентском покрету. Члан Савеза комунистичке омладине (СКОЈ) постао је 1926, а члан Комунистичке партије (КПЈ) 1935. године.
Године 1937, заједно са првом супругом Надом Димитријевић, отишао је у Шпанију, где је учествовао у грађанском рату. Најпре је радио у војној болници у Албасети, а потом је распоређен за лекара у батаљону „Ђуро Ђаковић“ 129. интернационалне бригаде. Након слома Шпанске републике, заједно са другим добровољцима налазио се у логору Сен Сипријен у Француској.
Након повратка у Југославију, био је ухапшен и спроведен у концентрациони логор у Билећи, где је боравио до његовог распуштања, крајем 1940. када се вратио у Београд. Тада је укључен у Покрајински комитет КПЈ за Србију. После окупације Југославије, јула 1941. од руководства КПЈ послат је у Загреб где је водио истрагу о сукобу између ЦК КП Хрватске и делегата Коминтерне Јосипа Копинича. Након Титовог и Ранковићевог одласка на слободну територију, септембра 1941. постављен је за секретара ПК КПЈ за Србију.
Све до септембра 1943, под илегалним именом Михајло, боравио је у окупираном Београду, одакле је руководио Покрајинским комитетом и Народноослободилачком борбом у Србији. Одржавао је везе са партијским организацијама и покрајинским комитетима у Војводини и Косову и Метохији. Такође, држао је на вези људе из Специјалне полиције, преко којих је добијао поверљиве информације. Након преласка у јужну Србију, у околину Лесковца, формирао је Прву јужноморавску бригаду са којом је крајем године прешао у Шумадију, а потом у Босну, где се повезао са јединицама НОВ и ПОЈ.
Преко Берана авионом се пребацио на Вис, где је било седиште Врховног штаба НОВ и ПОЈ и Политбироа ЦК КПЈ. Са Виса се авионом пребацио у околину Ваљева, где се прикључио Штабу Прве армијске групације НОВЈ, под командом Пека Дапчевића, са којим је ушао у ослобођени Београд, октобра 1944. године. У току рата је биран за већника АВНОЈ-а, а новембра 1944. изабран је за члана Председништва АСНОС-а.
Након ослобођења био је један је од организатора Јединственог народноослободилачког фронта Србије и секретар његовог Извршног одбора. На Оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије, маја 1945. изабран је за секретара Централног комитета, а ову функцију обављао до јануара 1949. године. На Петом конгресу КПЈ, јула 1948, изабран је за члана Политбироа ЦК КПЈ. У периоду од априла 1945. до септембра 1948. налазио се на функцији председника Владе Народне Републике Србије.
Августа 1948. постављен је на функцију потпредседника Владе ФНР Југославије и председника Савезне контролне комисије, која је укинута јануара 1951. године. Због политичког сукоба са Јосипом Брозом Титом, новембра 1952. је разрешен дужности, а потом искључен из Савеза комуниста Југославије (СКЈ). Након повлачења из политичког живота вратио се медицини и посветио се научном раду. Био је научни саветник и од 1956. управник Лабораторије за експерименталну онкологију Медицинског факултета у Београду. Године 1983. објавио је књигу Молекуларна биологија тумора, за коју је награђен Октобарском наградом града Београда. Био је у браку са научницом Браниславом Браном Перовић.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и Ордена народног ослобођења.
Биографија Рођен је 11. фебруара 1907. године у Крагујевцу. Његови родитељи Аћим (1873—1951) и Госпава Нешковић (1872—1947), рођена Илић, имали су поред Благоја још тројицу синова — Војислава (1898—1984), Боривоја (1910—1998) и Чедомира (1911—1990), као и ћерку Десанку (1913—1984). Отац Аћим рођен је у селу Јовановцу, код Крагујевца, а његови преци су још пре Првог српског устанка, под притиском Турака, из Старог Влаха прешли у Шумадију у село Ракинац. Радио је као ложач на железници, а учествовао је у Првом светском рату и био носилац Албанске споменице. Породица је живела у Крагујевцу, где је Благоје завршио основну школу и шест разреда гимназије. Након пресељења породице у Београд, ту је завршио остале разреде гимназије и након матуре 1926. уписао Медицински факултет, који је завршио 1933. године.
Почетак партијског рада Како је потицао из радничке породице веома рано се определио за раднички покрети и идеју социјалне правде. Посебан утицај на њега имао је ујак Алекса Илић, који је био столар и комуниста, предратни члан Социјалдемократске партије, а потом Комунистичке партије и њен одборник у Београдској општини 1920. године. Још као ученик виших разреда гимназије учествовао је у радничким демонстрацијама и манифестацијама, а након уписа на факултет постао је члан Клуба студената марксиста, а исте године и члан илегалног Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Активно је учествовао у револуционарном студентском покрету на Универзитету у Београду, као и честим тучама које су вођене између студената-комуниста и студената-националиста, који су припадали профашистичкој организацији ОРЈУНА. Његову омладинску револуционарну активност прекинуло је увођење Шестојануарске диктатуре 1929, али није прекидао везе са партијском организацијом. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1935. године.
Након дипломирања, Нешковић је од јануара до септембра 1934. у Главној војној болници у Београду одслужио лекарску приправничку праксу. Од 1935. радио је као асистент Медицинског факултета у Судско−медицинском институту у Београду, а 1936. је био на специјализацији интерне медицине на Интерној клиници грудног одељења у Београду. Током студирања, као и пар година потом, Нешковић је био у партијској организацији, чији је секретар био Драгослав Сандић. Након сукоба са Сандићем, повезао се са Трајком Стаменковићем и заједно са њим током 1935. радио у илегалној штампарији Покрајинског комитета КПЈ за Србију, где је био задужен за стварање пунктова, где би се вршио пријем илегалне поште и материјала, као и слању курира у унутрашњост. Овај посао обављао је све до Стаменковићевог хапшења новембра исте године. Године 1936. Радован Вуковић га је увео у Месни комитет КПЈ за Београд. Недуго потом Вуковић га је послао у Бор са задатком да ради на стварању партијске организације. Тамо се привремено запослио и одржавао везу са партијском ћелијом у Зајечару, која је била веома слаба. У међувремену је дошло до полицијске провале у београдску партијску организацију, па је због хапшења руководства коме је био одговарао за свој рад напустио Бор и вратио се у Београд.
У Шпанском грађанском рату Крајем 1936. у Шпанији избио је грађански рат између републиканаца и националиста предвођених генералом Франком. Како су националисти имали подршку фашистичких земаља Немачке и Италије, републиканци су се ослањали на помоћ Совјетског Савеза, као и добровољаца који су долазили из читавог света. Многи антифашисти и левичари одлазили су у Шпанију како би се борили против фашизма, услед чега су стваране посебне јединице Интернационалне бригаде. Коминтерна је позвала све демократске и левичарске снаге да се укључе у борбу против фашизма, након чега је Комунистичка партија Југославије упутила позив југословенским народима да се одазову овом позиву. Пратећи ситуацију у Шпанији, као и илустроване публикације о Интернационалним бригадама, које су растуране преко партијских организација КПЈ, Благоје је одлучио да оде у Шпанију. Преко Милована Ђиласа добио је контакт Лабуда Кусовца у Паризу, који је у име Централног комитета КПЈ био задужен за слање добровољаца у Шпанију. Како су европске земље, укључујући и Краљевину Југославију, под притиском Немачке и Италије, браниле својим држављанима да одлазе и учествују у грађанском рату у Шпанији, одлазак добровољаца се одвијао илегално.
лево|мини|200п|Споменик Интернационалним бригадама у Београду, на углу Улице Интернационалних бригада и Небојшине на Врачару Јула 1937. Благоје је отишао у Париз, где је успоставио везу са Кусовцем, који је организовао њихово илегално пребацивање преко француско-шпанске границе. Желећи да учествује у борбама, по доласку у Шпанију није рекао да је лекар, већ је заједно са осталим добровољцима био упућен на општу војну обуку. Након месец дана обуке, након што се сазнало да је по занимању лекар био је премештен на рад у Централну касарну интербригадиста у Албасети, где је био шеф амбуланте и заједно са још 3-4 болничара радио на указивању прве помоћи и постављању дијагноза. Крајем године у Шпанију је дошла и његова супруга Нада Димитријевић, такође лекарка, која је најпре била распоређена у болници у Албасети, у којој је радила као лекар све до повлачења Интернационалних бригада из Мадридске зоне у Каталонију, крајем марта и почетком априла 1938. године. Потом је у Каталонији радила у болницама Интернационалних бригада у Вику и Сарагоу.
Јануара 1938. био је постављен за председника Централне медицинске комисије која је давала стручну оцену здравственог стања добровољаца и њихове способности за војну службу. Била је ово веома одговорна функција и заједно са једним политичким комесаром базе доносио је све одлуке. Након три месеца проведена на овом послу, на личини захтев, али и захтев бораца из југословенског батаљона „Ђуро Ђаковић”, био је постављен за лекара у овом батаљону, који се налазио у саставу 129. интернационалне бригаде. Од марта до октобра 1938. бригада је учествовала у биткама на арагонско−левантском фронту. Налазила се се у централној зони фронта и повлачила се према Валенсији, где је остала све до одлуке о повлачењу Интернационалних бригада са фронта.
Поред обавеза у санитету, Нешковић је био и политички секретар у батаљону „Ђуро Ђаковић”, док су командант и политички комесар били Иво Владић и Марко Орешковић. У току борби код Теруела, маја 1938. био је рањен, након чега је пребачен у болницу Интернационалних бригада у Денију. После оздрављења био је постављен за управника ове болнице и на тој функцији се налазио све до евакуације болнице из Денија у Барселону. Октобра 1938. републиканска влада је у договору са Друштвом народа донела одлуку о повлачењу интернационалних добровољаца, у нади да ће се са шпанског ратишта повући и италијански и немачки војни апарат, који је ратовао на страни националиста. Након распуштања Интернационалних бригада, добровољци су почели да се враћају кућама, али се тада један део добровољаца (добровољци из Немачке, Португалије, Италије, Мађарске, Пољске и др) нашао у проблему, пошто се није могао вратити у своје земље. Међу њима су се нашли и добровољци из Југославије, пошто је Влада Краљевине Југославије још почетком 1937. лицима која су отишла као добровољци у Шпанију одузела држављанство.
Боравак у логору у Француској 200п|мини|десно|Група југословенских добровољаца у логору Сен Спиријен у Француској Како би организовала прихват добровољаца, који су након победе Франкових снага морале да напусте Шпанију, Француска је неколико сабирних логора. Благоје Нешковић је тада са групом добровољаца упућен у логор Сен Сипријен, у близини истоименог села, на обали Средоземног мора. У логорима се тада налазило између седам и осам хиљада добровољаца, међу којима и 550 добровољаца из Југославије. Добровољци су се у логорима организовали и изабрали сопствено руководство. За командира свих интербригадиста у логору Сен Сипријен био је изабран Љубо Илић, док је командир југословенске групе добровољаца био Коста Нађ. Унутар логора организован је политички и културни рад, током кога су читане и проучаване теоријске расправе о савремене теме из лењинизма и марксизма. Августа 1939. након склапања споразума Цветковић—Мачек, јавила се нада да ће нова Влада одобрити повратак шпанских добровољаца у земљу, али се од тога одустало и уместо колективног повратка, одлучено је да се одобрава појединачни повратак добровољаца који претходно потпишу изјаву о кајању због учешћа у рату.