Председнички избори у Сједињеним Државама 1880. били су 24. четворогодишњи председнички избори, одржани у уторак, 2. новембра 1880. године, на којима је републикански кандидат Џејмс А. Гарфилд победио Винфилда Скота Хенкока из Демократске странке. Стопа излазности бирача била је једна од највиших у историји нације. Гарфилд је убијен током прве године на функцији, а наследио га је његов потпредседник Честер А. Артур.
Актуелни председник Радерфорд Б. Хејз није тражио реизбор. После најдуже конвенције у историји странке, фракционисани републиканци изабрали су представника Гарфилда из Охаја за свог заставника. Демократска странка изабрала је генерала Винфилда Скота Хенкока из Пенсилваније за свог кандидата. Доминација две велике странке почела је да се опада пошто је нова левичарска партија, Зелена странка, номиновала још једног генерала из грађанског рата за председника, конгресмена из Ајове Џејмса Б. Вивера. У кампањи која се водила углавном око питања лојалности Грађанском рату, тарифа и кинеске имиграције, Гарфилд је за длаку победио и на изборима и на изборима. Он и Хенкок су сваки освојили нешто више од 48 одсто гласова, док су Вивер и још два мања кандидата, Нил Дау и Џон В. Фелпс, заједно чинили остатак.
На крају, укупан број гласова два главна кандидата раздвојен је са 1.898 гласова (0,11%), што је најмања победа на националном народном гласању икада забележена. У изборном колегијуму, међутим, Гарфилдова победа је била много већа; освојио је одлучујућу државу Њујорк са 21.033 гласа (1,91%). Хенкоково освајање јужних држава није било довољно за победу, али је учврстило доминацију његове странке у региону генерацијама.
То су уједно и други избори на којима су два кандидата која су добила електорске гласове имала исти број држава. То се десило и 1848. и 2020. Ово је била последња од шест узастопних победа Републиканске странке на председничким изборима. То је такође било прво у којем су људи у свакој држави могли директно да гласају за председничке изборе.
Позадина Две водеће странке у то време биле су републиканци и демократе, а након завршетка Ере реконструкције 1877. године, бирачко тело на националном нивоу било је оштро подељено између њих. Чланство у странкама није било засновано искључиво на идеологији; страначка припадност често је одражавала етничко и верско порекло, као и лојалности из периода Грађанског рата, које су и даље биле дубоко укорењене код многих бирача. Већина протестаната са Севера гласала је за републиканце, као и афромериканци на Југу. С друге стране, белци на Југу и северњачки католици углавном су подржавали демократе.
Политичка питања Златни стандард и царина на увозну робу били су главне тачке поделе између великих странака. Расправа о монетарној политици тицала се питања на чему треба да се заснива вредност америчког долара. До Грађанског рата, у САД су као законито средство плаћања важили искључиво златни и сребрни новчићи. Међутим, због све већих ратних трошкова, Конгрес је почео да издаје „зелени новац“ — новчанице чију је вредност гарантовала држава кроз обвезнице. Ова средства су помогла у финансирању рата, али су истовремено проузроковала велику инфлацију. Након рата, власници обвезница и други повериоци (углавном са Севера) залагали су се за повратак златном стандарду. С друге стране, дужници (посебно на Југу и Западу) користили су погодности инфлације, која је умањивала реалну вредност дугова. Радници и поједини привредници такође су подржавали инфлацију јер је олакшавала приступ кредитима. Ово питање није пратио јасан страначки раскол, већ је доводило до унутрашњих подела у обе странке и појаве треће странке — Зелене странке 1876. године, пошто су обе велике странке номиновале кандидате који су се залагали за „тврди новац“ (односно валуту покривену златом, уместо инфлаторних зелених новчаница). Монетарна расправа се продубила када је Конгрес демонетизовао сребро 1873. године, почео да откупљује зелене новчанице у злату од 1879. и ограничио њихову циркулацију. До почетка изборне сезоне 1880. године, америчка валута била је заснована искључиво на злату, али питање није било разрешењено.
Царинска политика представљала је један од главних узрока страначких сукоба у касном 19. и почетком 20. века. Током Грађанског рата, Конгрес је подигао заштитне царине на рекордне нивое, делом како би финансирао рат, али и због тога што су високе царине биле популарне на Северу. Висока царина значила је да је увозна роба скупља, што је домаћим предузећима омогућавало лакшу продају на унутрашњем тржишту. Републиканци су подржавали високе царине као средство заштите радних места и подстицања привредног раста. Демократе су их критиковале као узрок виших цена, сматрајући да држави више није потребан толики приход након завршетка рата. Ипак, демократе са Севера из индустријских округа, посебно из Пенсилваније, такође су подржавале царинску заштиту. Због страначког јединства, лидери обе странке често су настојали да ово питање избегну.
Избори 1876. године На председничким изборима 1876. године, републиканац Радерфорд Б. Хејс из Охаја победио је демократу Самјуела Џ. Тилдена из Њујорка у једним од најжешће оспораваних избора у америчкој историји. Први резултати указивали су на демократску победу, али су изборни гласови неколико јужних држава били предмет жестоке расправе. Обе странке у Конгресу пристале су да формирају двостраначку Изборну комисију, која је на крају одлучила у корист Хејса.
За демократе, „украдени избори“ постали су мото за мобилизацију, и већина 1878. године у Представничком дому била је посвећена истрази, иако нису пронашли нове доказе против републиканаца. У почетку, Тилден је важио за водећег кандидата за демократску кандидатуру 1880. године. За водеће републиканце, Хејсова инаугурација 1877. означила је почетак унутарстраначких интрига уочи избора 1880. Још пре избора, Хејс се обавезао да неће тражити други мандат, чиме је отворио пут за нове претенденате. Његови избори за чланове владе отуђили су многе странке лидере и продубили раскол унутар странке, између присталица сенатора из Њујорка Роскоа Конклинга и оних оданих сенатору из Мејна Џејмсу Блејну.
Конвенције Странке су своје програм и председничке кандидате усаглашавале на страначким конвенцијама, које су се одржавале током лета уочи избора. Кандидатура Републиканске странке 65px|center|link=Републиканска странкаКандидатура Републиканске странке 1880. године за председниказа потпредседника 197x197п center|frameless|221x221п члан Представничког дома из 19. дистрикта Охаја(1863–1880) 10. председник Републиканске странке Њујорка(1879–1881)center|375px thumb|208x208px|Радерфорд Б. Хејз, одлазећи председник 1880., чији је мандат истекао 4. марта 1881. Републиканска конвенција прва је сазвана, у Чикагу, Илиноис, 2. јуна. Три најистакнутија кандидата за номинацију били су бивши председник Јулисиз С. Грант, сенатор Џејмс Г. Блејн и министар финансија Џон Шерман. Грант, водећи војсковођа северњачке армије током рата, већ је био председник два мандата (1869–1877) и тражио је преседан — трећи мандат. Подржавала га је Конклингова фракција, позната као сталварт, која се противила реформама државне службе које је промовисао Хејс. Блејна је подржавала фракција халф-бридова, који су подржавали реформе. Шерман, брат генерала Вилијама Т. Шермана, био је бивши сенатор из Охаја и министар у Хејсовом кабинету, са умереном подршком. Подржавала га је мања група која није припадала ни једној од доминантних фракција.
У првом кругу, Грант је добио 304 гласа, Блејн 285, а Шерман 93. Ниједан кандидат није имао већину, те је гласање настављено. Након 35 кругова, делегати Блејна и Шермана окрећу подршку новом, „тамном коњу“ — конгресмену Џејмсу А. Гарфилду из Охаја. У следећем кругу, Гарфилд добија 399 гласова и номинован је. Да би се умирили Грантови присталице, предложен је Ливи П. Мортон за потпредседника, али је он, по Конклинговом савету, одбио. Номинација је потом понуђена Честеру А. Артуру, још једном Њујорчанину из сталварт фракције. Иако му је Конклинг такође саветовао да одбије, Артур је прихватио. Конвенција је завршена 8. јуна 1880. године, након најдужег заседања у историји Републиканске странке.
Кандидатура Демократске странке 65п|center|link=Демократска странка (САД)|Демократска странка (САД)Кандидатура Демократске странке 1880. године за председниказа потпредседника center|200x200п center|200x200п Генерал мајору Оружаним снагама САД-а(1844–1886) Члан Представничког дома САДиз 2. изборне јединице Индијане(1853–1861)Кампањаcenter|375п Касније тог месеца, Демократска странка одржала је своју националну конвенцију у Синсинатију, Охајо. Шесторица људи званично су били у трци за номинацију, а неколико других добило је гласове делегата. Најозбиљнији кандидати били су генерал-мајор Винфилд Скот Хенкок из Пенсилваније и сенатор Томас Ф. Бајард из Делавера. Иако Семјуел Џ. Тилден није био званични кандидат, његов утицај на конвенцији био је знатан. Његова нејасна позиција у вези с новом председничком кампањом довела је до тога да су неки делегати подржали друге кандидате, док су други остали верни свом досадашњем лидеру.
На почетку конвенције, део делегата подржавао је конзервативног сенатора Бајарда, док је други део стао уз Хенкока, професионалног војника и хероја из грађанског рата. Било је и оних који су се определили за кандидате које су сматрали својеврсним заступницима Тилдена, попут Хенрија Б. Пејна]из Охаја, адвоката и бившег конгресмена, као и Семјуела Џ. Рандала из Пенсилваније, председника Представничког дома САД. Прво гласање није донело коначну одлуку, при чему су Хенкок и Бајард добили највише гласова. Након што је постало извесно да се Тилден неће кандидовати, делегати су масовно подржали Хенкока, који је добио номинацију. За потпредседничког кандидата одабран је Вилијам Хејден Инглиш, конзервативни политичар и привредник из Индијане, кључне „неодлучне државе“ у том тренутку.
Мање странке Конвенција Зелене странке састала се у Чикагу средином јуна, у истој сали коју су претходно користили Републиканци. Ова странка била је нова појава на политичкој сцени 1880. године, настала као реакција на економску депресију која је уследила након финансијског краха 1873. године, углавном у западним и јужним деловима земље. Током грађанског рата, Конгрес је одобрио издавање „гринбека (зеленог новца)“ – папирног новца који је био покривен државним обвезницама, а не златом. Након рата, многи демократе и републиканци са Истока залагали су се за повратак златном стандардну, а влада је почела да повлачи гринбеке из оптицаја. Смањење новчане масе, у комбинацији с депресијом, додатно је погоршало положај дужника, фармера и индустријских радника. Зелена странка се надала да ће добити подршку ових група. Поред подршке широј новчаној маси, странка се залагала и за осмочасовно радно време, безбедносне прописе у фабрикама и укидање дечјег рада.
Шесторица људи били су кандидати за председничку номинацију Зелене странке. Џејмс Б. Вивер, конгресмен из Ајове и бивши генерал у грађанском рату, био је очигледан фаворит, али су двојица других конгресмена – Бенџамин Ф. Батлер из Масачусетса и Хендрик Бредли Рајт из Пенсилваније – такође имали значајну подршку. Вивер је однео убедљиву победу већ у првом кругу, добивши већину од 850 делегата. Барзилај Џ. Чемберс, привредник из Тексаса и ветеран Конфедерације, номинован је за потпредседника такође у првом кругу. Много веће несугласице избијале су приликом усвајања платформе, пошто су се делегати из разних левичарских струја разилазили у ставовима о праву гласа за жене, кинеској имиграцији и степену државне контроле над радним условима.