Страхиња Јањић (Клење, код Богатића, 13. април 1906 — Хамилтон, новембар 1966). Пре Другог светског врата био је краткотрајно официр Југословенске војске, затим чиновник у Београдској општини и запосленик у прес бироу при председништву владе Драгише Цветковића. Током рата, једно време је био припадник Српског добровољачког корпуса (СДК), затим председник Крагујевачке општине за време масакра у Крагујевцу, краткотрајно председник Лесковачке општине и најпосле командант злогласне јединице под именом Српски Гестапо. Након расформирања ове јединице, због бројних притужби на његов рад колаборационистичких органа немачкој окупационој управи, наставио је обавештајни посао за Трећи Рајх у Немачкој. Након рата губи му се траг, те се сматра да је са немачким нацистима успео да емигрира у Канаду.

Биографија

Пре рата Рођен је 13. априла 1906. године у Клењу, код Богатића, од оца Николе и мајке Босиљке (рођ. Ристић).У војску је ступио октобра 1923. године, а пре тога је завршио народну школу и шест разреда гимназије. У чин каплара унапређен је 15. априла 1924, у поднаредника 1. октобра 1924, у наредника 24. септембра 1925, а у потпоручника 1. октобра 1925. године.Служио је у пешадији и у чин поручника унапређен је 1. октобра 1929. године. Званична војна каријера Страхиње Јањића завршена је у јуну 1932. године актом пензионисања, у његовој 26. години.

После тога радио је извесно време као приватни чиновник, а потом и као чиновник Привредно-финансијске дирекције Општине града Београда. Из јавне службе отпуштен је „у интересу исте” одлуком Градског већа, а на предлог председника Општине. Обавештајни извори из Другог светског рата готово без изузетка наводе да је разлог његовог пензионисања из војске, али и уклањања из јавне службе било проблематично понашање (проневере, злоупотреба положаја). Сам Јањић у неким извештајима немачке Безбедносно-обавештајне управе (БДС) приказује разлоге за његова пензионисања и смене у другом светлу: наводно је пензионисан јер је у војсци открио хомосексуалну аферу високих официрских кругова, док је из чиновничке службе удаљен пошто је открио велику финансијску аферу иза које је стајао интерес масонерије, градоначелника Владе Илића и јеврејског капитала.Архив Србије фонд: Безбедносно–информативна агенција (БИА), II, ф. 14, Српски Гестапо, ИАБ, фонд: БДС, Ј–198. О томе: Записник о истрази против мајора СДС Пантелића и подносиоца пријаве Јањић Страхиње (ИАБ, БДС, Ј–198).

Његово последње ангажовање у јавној служби пре Априлског рата било је у прес-бироу (ЦПБ), при председништву Владе Драгише Цветковића, о чему готово да нема значајнијих сачуваних писаних трагова. Једна достава немачкој обавештајној служби (БДС-у) касније током рата, описује да је Јањић био запослен у краткоталасној радио станици ЦПБ-а, „где је примао плату не радећи ништа”.

Био је разведен и повремено живео са сином Николом, рођеним 1932. године. Лични живот му је вероватно и пре 1941. био неуредан, на шта указује чињеница да је у Картотеци житеља Управе града Београда, у периоду од маја 1932. до маја 1942. године, био пријављен на тачно 20 различитих адреса. Изјаснио се да је политички припадао Југословенској радикалној заједници од 1936. до 1938. године, а после тога био симпатизер ЈНП Збор.

Током почетка рата Током војног пуча од 27. марта, Јањић је побегао из Београда. По окупацији Србије, а посебно после распламсавања устанка против окупатора, Јањић се у више наврата понудио за сарадњу различитим колаборационистичким и немачким установама. Обавештајно-безбедносни извори сведоче да се прво нудио полицији Управе града Београда преко комесара Танасија Тасе Динића. Ова иницијатива није прошла, па се окренуо Димитрију Љотићу и његовим добровољачким одредима, који су управо били у фази настајања крајем лета 1941. године. Он се налазио на челу оружаног одреда (2. чете) који је деловао у склопу 5. Добровољачког (Шумадијског) одреда, под командом Марисава Петровића. Средином октобра учествовао је у акцијама против покрета отпора спровођеним у околини Крагујевца. На Петровићев предлог постављен је на функцију председника Крагујевачке општине 18. октобра и налазио се на њеном челу током најтрауматичнијих дешавања у историји града.

Током велике рације, коју су вршили представници окупационе оружане силе и Шумадијског добровољачког одреда, Јањић је као део Петровићеве пратње дошао у саму зграду општине 20. октобра 1941. године. Том приликом извршена је тријажа запослених чиновника и присутних грађана, од којих је један број означен за комунисте и ухапшен. Они су потом стрељани у Шумарицама, а остали су били изложени претњама, вређању и вербалном насиљу Јањића. Када се масовни злочин у Крагујевцу завршио, Јањић је наредио комуналним службама да сакупе и у масовне гробнице сахране тела стрељаних цивила. Потврђено је и да су лични предмети стрељаних били предати управо Јањићу, који је присвојио и са својим сарадницима поделио највредније ствари, док су остале враћене ожалошћеним породицама.

Управљање Крагујевачком општином, које је почело највећим злочином у историји овог града, било је обележено насиљем, злочинима и скандалима. Историјски извори који сведоче о Јањићевим данима на челу Крагујевца бележе његову осионост према грађанима и проблеме које је његова личност изазивала у сарадњи са осталим органима управе. У том периоду Јањић је починио бројне изнуде и најмање два силовања. Завео је страховладу и у више наврата приморавао грађане да се окупљају на митинзима подршке, злоупотребљавајући у политичке сврхе чак и парастос стрељаним грађанима. Грађани и органи колаборационистичке управе изражавали су незадовољство његовим радом и молили претпостављене да га уклоне са места председника општине. Насупрот бројних пријаве и доказа против Јањића, колаборационистичка штампа представљала га је као реформатора и доброчинитеља, истичући његову тобожњу бригу за унесрећену децу и хвалећи огроман прилог дат приликом посете Антимасонској изложби у Београду, када је предао 50.000 динара „као поздрав Крагујевца Београду”.

О Јањићевом карактеру, уверљиво сведоче и изјаве немачких обавештајаца, којима је касније био потчињен, његових бивших сабораца, али и сведока у истрагама које су против њега вођене. Ханс Акерман, припадник БДС-а извршио је у августу 1942. године увид у судске списе који су се тицали Јањића и његових недела почињених у Крагујевцу. Оштећени и сведоци малтретирања цивила описали су га као „неуравнотеженог и абнормалног”, са испољеним „симптомима душевне болести”. Немачки обавештајни органи били су свесни „да је бруталан и морално није сасвим чврст”, као и да је склон блефирању и фикс идејама, али су и даље сматрали да би га могли употребити, високо вреднујући његово искрено одушевљење нацизмом и Трећим рајхом. Страхиња Јањић налазио је заштиту од оптужби и уклањања са функције у личности крајскоманданта мајора фон Бишофхаузена. Одлуком пуковника Косте Мушицког, команданта Шумадијског кора (будући СДК), Јањић бива смењен и ухапшен почетком децембра 1941. године. Потом се догодила интервенција немачких власти, које су издејствовале његово ослобађање и покушавале да га задрже на месту председника општине. Јањић се од тада није враћао у престоницу Шумадије, а до његове коначне смене са места председника Крагујевачке општине дошло је у јануару 1942. године. Истовремено, две доставе БДС-у агента под шифром 131 бележе да је ова смена изазвала „приређивање читавих светковина” у Крагујевцу, као и да је цео Булбудер, који је добро познавао Јањића и његовог брата, са „неописаним одушевљењем” дочекао вест о његовом хапшењу и кажњавању (ИАБ, БДС, Ј–198). Упркос ослобађању Јањића и отвореној подршци коју је уживао од немачких власти, крагујевачки суд и полиција су и даље водили истрагу против њега. Његово потоње ступање у директну службу окупатору умногоме је везано за чињеницу да га је само то могло спасити процесуирања за бројна недела која је починио.

12. фебруара 1942. постављен за председника општине у Лесковцу. Период боравка Страхиње Јањића на југу Србије управо представља, за сада, највећу историографску непознаницу везану за његов рад током окупације, због веома малог броја пронађених релевантних историјских извора. Са сигурношћу се може тврдити да је Јањић смењен већ после два месеца, те да је премештен у Београд. Извори обавештајног порекла помињу насилничко понашање и корумпираност Јањића као узроке смене, као и поновно залагање локалних немачких руководилаца (капетана Штребела и Штрајхера) да га сачувају на функцији. Узнемирење окружног начелства и других органа Недићеве власти изазвале су информације о Јањићевим пословима са црном берзом, проневерама а посебно „унутрашњи зајам”, који је наметнуо грађанима и привреди Лесковца, уз претњу репресијом и батинама.Архив Србије, БИА, II, ф. 14, Српски Гестапо. Елаборат наводи да је Јањић у Лесковцу „поновио исто оно што је већ учинио у Крагујевцу”.

На основу докумената БДС-а управо је поменути зајам био кап која је прелила чашу и довела до тога да окружни начелник Сретен Страњаковић затражи Јањићеву смену од Милана Недића (ИАБ, БДС, Ј–198).

После смењивања са чела локалне самоуправе у Лесковцу, Јањић је 14. априла 1942. године прешао на рад при Председништву Министарског савета, где је основао један оружани одред и имао канцеларију. Званични назив тог одреда, утиснут на меморандуме и преписку коју је Јањић водио био је: 1. специјални оружани одред „Београдски”. По свој прилици, главни задатак овог специјалног одреда било је хапшење генерала Драгољуба Михаиловића. Он је одмах укључен у акције против ЈВуО, које је немачка 717. пешадијска дивизија спроводила у западној Србији. Јањићев одред имао је да делује под оперативном командом потпуковника Фрикеа, чији се штаб налазио у Чачку. Задатак је био опкољавање Голије. Крајем априла Јањић је, међутим, са положаја послао немачкој команди у Чачку извештај, у коме је за сарадњу са ЈВуО оптужио низ локалних руководилаца и команданата колаборационистичких оружаних формација. Због ове денунцијације били су ухапшени пензионисани жандармеријски пуковник Милош Павловић са сином, као и мајор Војислав Пантелић, командант СДС у Краљеву. После саслушавања Павловића од стране немачке војне обавештајне службе и суочавања са Јањићем, команда 717. дивизије утврдила је да је реч о лажној денунцијацији и послала предмет Страхиње Јањића полицији безбедности при Војном заповеднику у Србији, захтевајући процесуирање.

Забринут због компромитовања једног броја руководилаца локалне самоуправе и Српске државне страже (СДС), Милан Недић је хитно расформирао специјални одред 16. маја 1942. године. Обавештајна аналитика тумачи овај чин као преломну тачку у односима Јањића и Недића, после кога је код Јањића остала само интензивно изражена мржња и осветољубивост усмерена ка председнику владе. Јањић се није суздржавао ни у јавности, где је најоштрије говорио против Недића. Специјална полиција дошла је до сазнања да припрема атентат на Недића и ухапсила га. Страхиња Јањић провео је период од 18. маја до 6. јуна 1942. године у концентрационом логору на Бањици. Ослобођен је одлуком СС, у тренутку када је по свој прилици већ био договорен облик његове будуће сарадње са немачким обавештајним службама. Недић је одустао од гоњења Јањића када су оптужбе да је припремао атентат на њега одбачене као неосноване, али је конфликт међу њима остао неразрешен.

Српски Гестапо