Силовања током рата у Босни и Херцеговини представљало је политику масовног системског насиља усмереног против жена. Иако су мушкарци свих етничких група починили силовања, већину су починили припадници Војске Републике Српске (ВРС) и других паравојних јединица, које су користиле силовање као средство терора и тактику, у оквиру етничког чишћења. Процене броја силованих жена током рата крећу се између 10.000 и 50.000.; ; ; ; ; Тачан број је тешко утврдити и верује се да је број непријављених случајева много већи од пријављених.

Хашки трибунал прогласио је „систематско силовање” и „сексуално ропство” у ратно време злочином против човечности. Неки аутори закључили су на основу организоване и систематске природе масовних силовања женске бошњачке популације да су ова силовања била део шире кампање етничког чишћења и да је ВРС спроводила политику геноцидног силовања против Бошњака.

Суђење припаднику ВРС-а Драгољубу Кунарцу било је први пут да је особа осуђена због коришћења силовања као средства за вођење рата. Након рата, направљено је неколико награђиваних документараца, дугометражних филмова и представа које обрађују силовања и њихове последице.

Силовања Процене Процене броја силованих жена и девојака варирају од 12.000 до 50.000, при чему огромна већина њих су Бошњакиње. МКСЈ процењује између 20.000 и 50.000 силовања, и да се 80% тих случајева догодило током дужег периода заточеништва. Стручњаци УНХЦР-а тврде да се догодило 12.000 силовања. Комисија УН стручњака идентификовала је 1.600 случајева сексуалног насиља, који је израчунао да су српске снаге одговорне за 90% сексуалних напада, хрватске снаге за шест одсто, док су бошњачке снаге одговорне за четири процента.

Као етничко чишћење Октобра 1992. Савет безбедности Уједињених нација основао је Комисију којом је председавао Махмуд Шериф Басиони. Према налазима комисије, било је очигледно да су српске снаге систематски користиле силовање, уз подршку команданата и локалних власти. Комисија је такође закључила да: „Пријављена силовања вршиле су све стране у сукобу. Међутим, највећи број пријављених жртава су Бошњаци, а највећи број оптужених су Срби. Постоји такође и неколико извештаја о силовању и сексуалним нападима између припадника исте етничке групе.”

У литератури о ратном сексуалном насиљу у Босни и Херцеговини посебно се издвајају наводи о присилним трудноћама, односно о случајевима у којима су жене после силовања држане у заточењу како не би могле да прекину трудноћу. Још је истражна мисија Европске заједнице почетком 1993. оценила да је силовање муслиманских жена у БиХ вршено у широким размерама и у оквиру јасно препознатљивог обрасца, довољног да представља важан елемент ратне стратегије. Каснији истраживачки радови, ослањајући се на документацију Уједињених нација и праксу Хашког трибунала, наводе да су неке жене након силовања задржаване до позне трудноће и пуштане тек када абортус више није био могућ, а починиоци су понекад такво насиље изричито повезивали са рађањем „српске деце”. У новијој литератури ова појава описује се као део шире политике етничког чишћења и репродуктивног насиља, али се истовремено указује да таква дела у пракси МКСЈ најчешће нису била издвајана као посебна правна квалификација, већ су углавном процесуирана кроз силовање, сексуално ропство, мучење и прогон.

Тим истражилаца Европске заједнице, у којем су били и Симон Веј и Ана Ворбертон, закључио је у свом извештају из 1993. да силовања која су починиле припадници ВРС-а, милиције, и других структура власти Републике Српске нису била споредна последица сукоба, већ део систематске политике етничког чишћења, те да су била „почињена са свесном намером да се заједнице деморалишу и тероришу, да се протерају из својих завичајних области и да се покаже моћ освајачких снага”. И Амнести интернашонал и Хелсинки воч су током рата такође закључили да је силовање употребљавано као оружје рата, са основним циљем понижавања, деградације и застрашивања, како би преживели напустили подручје и никада се у њега не вратили.

Логори веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:Karaman's_House.jpg|мини|„Караманова кућа” код Фоче. Била је једно од места мучења и силовања жена током рата. Током сукоба, жене свих етничких група биле су погођене, иако не у мери у којој је претрпела бошњачка популација. Српске снаге су основале „логоре силовања” где су жене биле заточене, мучене и силоване током вишегодишњег периода. Жене задржаване у логорима пуштане су тек када би остале трудне. Групна силовања и јавна силовања нису била ретка. Ови логори су се налазили у Кератерму, Вилиној Власи, Мањачи, Омарској, Трнопољу, Узамници. Старост жртава била је између 12 и 60 година и жене су често биле из исте породице.

У периоду од пет мјесеци између пролећа и лета 1992, између 5.000 и 7.000 Бошњака и Хрвата било је заточено у нехуманим условима у Омарској. У концентрационом логору, силовање, сексуални напади и мучење мушкараца и жена били су уобичајена појава. Једне новине су тамошње догађаје описале као "место убијања, сакаћења, премлаћивања и силовања".

У логору Трнопоље припрадници ВРС-а, милицајци и чувари логора силовали су непознати број жена и девојака. У логору Узамница, један свједок на суђењу Оливеру Крсмановићу, оптуженом за злочине у вези са вишеградским масакрима, тврдио је да су заточеници својевремено били присиљени да силују жене. Око 100 жена било је заточено и подвргнуто вишеструким силовањима у логору у Калиновику. Жене су биле принуђене да затрудне и рађају.

У логору Челебићи којим су управљале бошњачке снаге, српски цивили били су подвргнути разним облицима мучења и сексуалног злостављања, укључујући силовање. У ХВО логору Дретељ већину затвореника чинили су српски и бошњачки цивили који су држани у нехуманим условима, док су женски затвореници били силовани и речено им је да ће бити задржане док не роде „усташу”. И српски и бошњачки цивили били су заточени у ХВО логору Хелиодром у Родоцу. Српске жене и девојке су биле силоване и мучене у борделима у делу Сарајева под контролом АРБиХ.

Логори у Фочи и Вишеграду Локације за затварање жена и дјевојака постојале су на више мјеста у Фочи и околини. У пресуди у предмету Кунарац, Ковач и Вуковић помињу се дворана „Партизан”, Фочанска гимназија, Бук Бијела, приватни станови и куће у Фочи, као и „Караманова кућа” у Миљевини. Свједокиње су описале да су жене извођене из заједничких просторија, одвођене у учионице, станове или куће, а затим силоване саме или у групама. Жалбено вијеће је касније потврдило да се радило о систему сексуалног насиља, затварања и поробљавања, а не о изолованим инцидентима.

У Фочанској гимназији, према свједочењима прихваћеним у пресуди, жене и дјевојке су одмах по доласку одвајане и силоване у учионицама. Неке су биле силоване заједно. Војници су их прозивали по имену и изводили из просторија, а оне које су покушале да се успротиве биле су тучене пред осталима. Слично је било и у дворани „Партизан”, одакле су жене редовно одвођене на силовање у станове, куће и војна упоришта.

„Караманова кућа” у Миљевини постала је једна од најпознатијих локација ратног сексуалног насиља у Фочи. У њој су држане Бошњакиње различите животне доби, укључујући и малољетнице. У пресуди је наведено да је међу заточеницама била и дјевојчица стара око 12 година. Свједокиња FWS-132 изјавила је да је током боравка у тој кући била непрекидно силована. Иста пресуда биљежи да су из Караманове куће жене одвођене у друге станове и куће, гдје су поново силоване и злостављане.

Свједокиње FWS-75 и FWS-87 описале су да су, након што су предате Радомиру Ковачу, држане у његовом стану и другим становима под сталном контролом. Према судским налазима, силовања су се наставила готово свакодневно. Жене су морале да чисте, кувају и перу одјећу мушкарцима који су их држали, а када ти мушкарци нису били присутни, биле су закључаване. FWS-75 је посвједочила да су она и друге заточенице морале да стоје на столу потпуно наге док их је Ковач понижавао, а потом им је пријетио клањем и бацањем у Дрину.

У једној кући у улици Османа Ђикића, коју је Кунарац користио као штаб, FWS-75 је, према пресуди, била групно силована током више часова од најмање 15 војника. Суд је утврдио и да је Кунарац у више наврата доводио дјевојке у ту кућу знајући да ће бити силоване. На истој локацији FWS-87 је силована, док је FWS-50 пријетњама приморавана на сексуални чин; један војник јој је пријетио да ће јој одсјећи руке и ноге и одвести је у цркву да је покрсти.

Суд је посебно утврдио да су поједине заточенице третиране као власништво. У предмету је доказано да је Радомир Ковач једну дјевојку продао другом војнику за 200 њемачких марака, а друге жене предавао припадницима снага за које је знао да ће их наставити силовати.

У Вишеграду су жене и дјевојке држане у више објеката које су српске снаге користиле као мјеста затварања и злостављања, а у хашким предметима се посебно помиње хотел „Вилина влас”, односно „Вишеградска бања”, који је служио као база и мјесто заточења. У оптужници у предмету Васиљевић наведено је да су хотел „Вилина влас” и оближња Вишеградска бања служили као заточенички објекти у којима су затвореници пребијани, мучени и сексуално злостављани.

Последице Након краја рата и потписивања Дејтонског споразума било је континуираних покушаја да се супротстављене стране помире.

Много је пажње посвећено потреби да се схвати реалност онога што се десило, разбију митови и томе да се одговорне вође доведу пред лице правде и подстакну да прихвате своју кривицу за масовна силовања и друге облике окрутности.

Међу последицама овог рата јест и то да је етнички идентитет сада од много веће друштвене важности у Босни и Херцеговини него што је то био прије 1992. Од 60-их година 20. стољећа до рата постотак мијешаних бракова износио је приближно 12% и млађи грађани често би за себе прије говорили да су Босанци него идентифицирали своју етничку припадност. Након рата је постало обавезно да се људи идентифицирају као Бошњаци, Срби или Хрвати и то је био и остао проблем за дјецу силованих жена која одрастају и сазревају.

Медицинска студија обављена на 68 Бошњакиња и Хрватица које су биле жртве силовања током рата од 1992. до 1995. открила је да су многе од њих као резултат претрпјеле психичке проблеме. Ниједна од њих није их имала прије силовања. Након силовања, 25 од њих имало је самоубилачке мисли, 58 патило је од депресије одмах након силовања, а 52 још су патиле од ње у вријеме провођења студије, годину касније. Четрдесет четири од њих силоване су више од једном, а 21 силована је сваког дана током периода у заточеништву. Двадесет девет их је затрудњело, а 17 их је побацило. Студија је дошла до закључка да су силовања имала „дубоке тренутне и дугорочне последице на ментално здравље” ових жена. У БиХ, према подацима Амнести интернашонала, живи више од 20 хиљада преживјелих жртава ратног силовања.

Судски епилог

Фоча

Драгољуб Кунарац — МКСЈ; правоснажно осуђен на 28 година затвора за силовање, мучење и поробљавање у предмету „Кунарац, Ковач и Вуковић”. Радомир Ковач — МКСЈ; правоснажно осуђен на 20 година затвора у истом предмету, за силовање и поробљавање. Зоран Вуковић — МКСЈ; правоснажно осуђен на 12 година затвора у истом предмету, за силовање и мучење. Драган Зеленовић — МКСЈ; после признања кривице правоснажно осуђен на 15 година затвора за мучење и силовање жена и девојака у Фочи. Радован Станковић — Суд БиХ; првостепено осуђен на 16 година, а затим правоснажно на 20 година затвора за злочин против човечности у предмету за Фочу. Гојко Јанковић — Суд БиХ; правоснажно осуђен на 34 године дуготрајног затвора. Неђо Самарџић — Суд БиХ; правоснажно осуђен на 24 године дуготрајног затвора. Митар Рашевић — Суд БиХ; правоснажно осуђен на 7 година затвора за злочине против човечности у КПД Фоча. Саво Тодовић — Суд БиХ; правоснажно осуђен на 12 година и 6 месеци затвора

Вишеград

Милан Лукић — МКСЈ; правоснажно осуђен на доживотни затвор.