Дискурзивна психологија (ДП) је облик анализе дискурса који се фокусира на психолошке теме у разговору, тексту и сликама.

Као супротност мејнстрим психолошком третману дискурса као „огледала“ за изражавање мисли, намера, мотива, итд., оснивачи ДП-а су је замишљали као „грађевинско двориште“ у коме су сви такви претпостављени претходни и независни појмови мишљења грађени од лингвистичких материјала, актуализовани и, на различите мање директне начине, обрађени и вођени.. Овде проучавање психолошког подразумева посвећеност не унутрашњем животу ума, већ писаним и говорним праксама у оквиру којих су људи призивали, имплицитно или експлицитно, појмове управо попут „унутрашњег живота ума“.Edwards, D., Potter, J. (2005) Discursive psychology, mental states and descriptions, in L. te Molder, J. Potter (eds.) Conversation and Cognition. Cambridge: Cambridge University Press. pp. 241–259.

Дискурзивна психологија стога почиње са психолошким феноменима као стварима које се конструишу, прате и разумеју у интеракцији. Евалуација се, рецимо, може конструисати коришћењем одређених фраза и идиома, на које прималац одговара (можда као комплимент) и третирати као израз јаке позиције. У дискурзивној психологији, фокус није на психолошким стварима које некако излазе у интеракцију; радије, интеракција је примарно место где су психолошки проблеми активни. Он је филозофски супротстављен традиционалнијим когнитивистичким приступима језику. Користи студије природног разговора да би критиковао начин на који су теме концептуализоване и третиране у психологији.

Студија Дискурзивна психологија је релативно нова област или субдисциплина психологије. Развила се крајем двадесетог и почетком двадесет првог века, углавном из друштвеног конструкционизма и анализе дискурса и снажно је повезана са методолошким иновацијама и анализом језичких података. Међутим, њен већи значај је теоријски, кроз изазове које је поставио за концептуализације кључних психолошких феномена, као што су памћење, ставови, емоције и разумевање особе. И даље је обележена споровима о њеној одговарајућој територији и пракси, као и да генерише нова и другачије названа поља рада.

Дискурс се може једноставно дефинисати као говорна или писмена комуникација. Из тога следи да се термин анализа дискурса може разумети као анализа такве комуникације. Међутим, у контексту истраживања, анализа дискурса је неспецифичан појам. Користи се за означавање:

методе или скуп стратегија или процедура за анализу података који с у прикупљени или генерисани за решавање одређених истраживачких питања; методологију или план акције који лежи у основи нашег избора одређених метода анализе података и повезује овај избор са оним што се истраживач нада да ће постићи помоћу истраживања перспектива друштвеног живота која укључује метатеоријски и теоријски, заједно са аналитичким, принципи; критика когнитивизма у психологији – то јест, о идеји да су когнитивни процеси примарни обликотворци људског деловања

Референце

Категорија:Психолошка методологија Категорија:Квалитативна истраживања‏