Теодор -{I}- Ласкарис (; рођен око 1175. у Цариграду, умро је 1222. године у Никеји) је био византијски војсковођа и деспот, никејски цар ((1205)1208—1222) и оснивач династије Ласкариса. Заједно са својим братом Константином се истакао током крсташких опсада Цариграда током 1203. и 1204. године, да би у последњим моментима битке, напустио град и пребегао у Никеју из које је почео да организује отпор против крсташа. Иако је већ 1204. године поражен од крсташа код Појманенона, успео је да се одржи захваљујући нападима Калојанових (1197—1207) Бугара. Поред борби са Латинима (крсташима), он је сузбио напредовање трапезунтских Великих Комнина, као и ударе које је у име његовог таста Алексија -{III}- (1195—1203) предводио султан Кејхусрев I (прва влада 1192—1196, друга влада 1205—1211), који је владао Коњом. Током своје владавине, он је успео да спречи уништење остатака византијске државе и створи јаку државу као настављача некадашње Византије, коју је временом успео да прошири.
Теодор I Ласкарис (грч. Θεοδωρος Κομνηνος Λασκαρις, романизовано: Тхеодорос Комненос Ласкарис; око 1175 – новембар 1221), био је први цар Никеје — државе наследнице Византијског царства — од 1205. до своје смрти. Иако је рођен у скромној аристократској породици, његова мајка је била у сродству са царском породицом Комнина. Оженио се принцезом Аном, млађом ћерком цара Алексија III Анђела 1200. Добио је титулу деспота пре 1203. чиме је показао своје право да наследи свог таста на престолу.
Четврти крсташки рат приморао је цара Алексија III да побегне из Константинопоља 1203. Деспота Теодора су крсташи затворили (крсташе су Византинци обично називали „Латинима“), али је побегао. Након што је прешао Босфор у Малу Азију (у данашњој Турској), почео је да организује отпор локалних Грка против Латина у Битинији у име свог таста. Склопио је савез са селџучким султаном у Руму, али није могао да заустави ширење Латина. Такође није могао да спречи претендента на царски престо, Алексија Комнина, да у северној Малој Азији успостави византијску државу наследницу, Трапезунтско царство. Теодоров положај се учврстио тек након што је бугарски цар Калојан нанео пораз Латинима у бици код Адријанопоља (у Тракији) 1205. године.
Грци бежећи из Латинског царства — крсташке државе која је настала на византијским централним територијама — прешли су у Малу Азију да би живели под Теодоровом влашћу. Латини су ухватили Теодоровог таста и склопили савез са царем Алексијем I Трапезунтским, али је Теодор разбио њихове уједињене трупе. Обезбедио је подршку већине битинијских аристократа и покорио је оне који су му се опирали. Године 1205. преузео је традиционалне титуле византијских царева. Три године касније сазвао је Црквени сабор за избор новог цариградског православног патријарха. Нови патријарх је Теодора крунисао за цара и успоставио своје седиште у Теодоровој престоници, Никеји. Православно становништво Латинског царства сматрало је Теодора главним браниоцем своје Цркве, али су владари Епира — царства које се развило у западним регионима Византијског царства — оспоравали легитимност његовог крунисања.
Теодоров таст није одустао од својих захтева на престо. Након што је пуштен из затвора, цар Алексије III је убедио Селџуке да нападну Никеју, али их је цар Теодор I поразио 1211. године. Латински цар Хенрик I Фландријски заузео је важне тврђаве у западној Малој Азији 1212. године, али му је понестало војника и није могао да постави гарнизоне у њих. Цар Хенрик је имплицитно признао постојање Никејског царства у свом мировном уговору са царем Теодором I. Цар Теодор I је освојио западну Пафлагонију на обали Црног мора од цара Алексија I Великог Комнина Трапезунтског. Цар Теодор I је око 1220. године, покушао да убеди цариградске Латине да признају његову власт, али су они то одбили. Цар Теодор I је успоставио моћну државу, смештену у околини Цариграда, што је омогућило његовим наследницима да протерају Латине из Цариграда и оживе Византијско царство 1261. године.
Младост
Порекло Теодор Комнин Ласкарис је рођен у племићкој, али не нарочито познатој, византијској породици око 1175. године. Имена његових родитеља су непозната. Ако је Теодор следио византијски обичај да свом прворођеном сину даје очево име, његов отац се звао Никола. Теодорова мајка припадала је неидентификованој грани царске породице Комнин и он је са поносом усвојио њено презиме. Цар Теодор I је имао чак шесторо браће — Константина, Ђорђа, Алексија, Исака, Манојла и Михаила. Манојло и Михаило су сигурно били рођени од друге мајке, јер су носили презиме Цамантур уместо Комнин. Теодор је такође био у сродству са аристократском породицом Фока, највероватније кроз брак једне од његових тетака.
Ласкариси су имали поседе у западној Малој Азији. И Теодор и његов брат Константин имали су печат који је представљао Светог Георгија и носио је натпис Диасоритес. Печат је изражавао њихову везу са манастиром Светог Георгија Дијазорита који се налази у Пиргиону у долини реке Каистрос.
Рана каријера Савремени историчар Никита Хонијат представио је Теодора као „храброг младића и жестоког ратника“ у својој хроници. Нешто каснији историчар Георгије Акрополит је забележио да је Теодор био „малог стаса, али не претерано, прилично мрачан, и да је на крају имао вијугаву браду рачвасту“. Теодор је постао познат захваљујући својим породичним везама са Комнинима. Његов први сачувани печат помиње његове титуле севаста и протовестијара. Прва је била дворска титула, првобитно резервисана за рођаке византијских царева, али је цар Алексије III Анђел (1195–1203) почео да је продаје богатим трговцима. Као протовестијар, Теодор је био командант једне кадетске јединице страже царске палате.
Цар Алексије III, који није имао синове, желео је да реши проблем наследства тако што је удао своје две најстарије ћерке. Крајем 1200. године, удао је своју прворођену ћерку Ирину за Алексија Палеолога, а њену млађу сестру Ану за Теодора. Палеолог је уздигнут у чин деспота, чиме је показао своје право да наследи свог таста на престолу. Када је Палеолог умро пре 1203. године, Теодор је добио исту титулу.
Породица и порекло
Цар Теодор I Ласкарис је рођен око 1174. године у Цариграду у породици племића Манојла Ласкариса, који је у браку са Јованом Керацом имао још једног сина Константина који ће бити верни пратилац и сарадник свом брату.
Он се оженио 1199. године Аном Анђел, ћерком тадашњег цара Алексија -{III}- и Еуфрозине Дукине Каматерине и са њом је имао петоро деце: Ирину, која се удала прво за Андроника Палеолога, а потом и за Јована (-{III}-) Дуку Ватаца (1222—1254) Марију, која се удала за краља Мађарске Белу -{IV}- (1235—1270) Евдокију, Николу, Јована,
После Анине смрти 1212. године, он се оженио јерменском принцезом Филипом, ћерком краља Рубена -{III}- (1175—1185), али је тај брак након годину дана проглашен ништавним због религијских разлога, а његов син из тог брака Константин је разбаштињен као нелегитиман.
Он се по трећи пут оженио 1219. године Маријом Куртене, која је била ћерка Јоланде Фландријске и латинског цара Петра Куртенеа (1217), али у том браку није имао деце.
Учешће у одбрани Цариграда
Он је као један од виђенијих византијских велможа заједно са братом Константином (-{XI}-) (1204) предводио одбрамбрене византијске трупе током крсташких опсада. Већ после првих крсташких удара почетком јула 1203. године и њиховог заузимања Пере, Теодор са братом предводи одбрану Влахерне. Међутим крсташке снаге су их надјачале и продрле у тај део града, а његовог брата су том приликом заробиле.
После промене на престолу тј. повратка на власт Исака -{II}- (прва влада 1185—1195, друга влада 1203—1204), уздизања Алексија -{IV}- (1203—1204) на ранг савладара и престанка борби, Константин је ослобођен. Међутим, између двојице Анђела и крсташа дошло је, због неисплаћених награда, до отвореног сукоба средином новембра, а одбрану опсађеног града поново су преузели: Алексије Дука Мурзулф (1204) Теодор Ласкарис Константин Ласкарис Већ 25.01. 1204. године дошло је до новог државног удара у Цариграду којим су Анђели напокон збачени са власти, а за новог цара је проглашен Алексије Мурзуфл.
Крсташки удари на град су се настављали и они су 13.04. уз помоћ ветра преко бродова овладали делом морског бедема на Златном рогу и продрли у град. Мурзуфл је покушао да организује отпор у самом граду, али је одбрана већ разбијена, тако да се он повукао у дворац Букелеон и из њега је побегао из града кроз Златну капију водећи са собом супругу Алексија -{III}- (1195—1203) царицу Еуфрозину и ћерку Евдокију (бившу супругу Стефана Првовенчаног (велики жупан 1196 — 1217, краљ 1217—1228)).
Завршни чин пада Цариграда представљало је проглашење Константина Ласкариса за новог цара у цркви Божанске Мудрости у покушају да он уз помоћ те титуле организује покушај одбране града. Кратка церемонија је обављена у тренутку у коме су крсташи заузимали град, а целокупна преостала одбрана се налазила у стању расула. Константин је уз помоћ брата покушао да на челу остатака Варјашке страже сузбије крсташки продор, али је њихов напад одбијен. Непосредно после тога и њих двојица су се, као и многи други, укрцали на бродове по препоруци пријатеља и напустили град.
Пад Цариграда мини|Крсташи који су опседали Цариград 1204. године. Да би преузео византијски престо, цар Алексије III је ослепео и затворио свог старијег брата цара Исака II Анђела (1185–1195). Исаков син, Алексије, побегао је из Константинопоља у Немачку да тражи помоћ од својих католичких рођака. Он је закључио споразум са вођама Четвртог крсташког рата, обећавајући велику суму, 800.000 хиперпира, за њихову подршку. Крсташи су стигли до Цариграда и заузели Перу на супротној обали Златног рога 6. јула 1203. године. Деспот Теодор је вршио нападе на освајаче, али су они опсели византијску престоницу. Зидине Константинопоља су биле рањиве, а цар Алексије III је у паници побегао у Тракију у ноћи између 17. и 18. јула. Испразнио је ризницу и са собом понео царске инсигније.
Цар Исак II је пуштен на слободу, а његов син је крунисан за његовог савладара као Алексије IV. Деспот Теодор је затворен након бекства свог таста, али је побегао у септембру 1203. године. Детаљи његовог бекства су непознати, али Хонијат је изјавио да је деспот Теодор напустио Цариград „наоружан само практичном мудрошћу и храбрим духом“. Деспот Теодор се неко време крио у цркви посвећеној Светом Михаилу. Сам деспот Теодор је тврдио да га је Бог „чудесно склонио” из тамнице и упутио преко Босфора у Малу Азију. Пратиле су га жена и кћери. Стигли су до Никеје, али су грађани примили само његову породицу, јер су се плашили освете цара Алексија IV. Деспот Теодор се, како се касније сећао, кретао „из једног краја у други”, избегавајући замке које су му постављали (неидентификовани) непријатељи.
Цар Алексије IV није могао да исплати крсташе. Они су одбили да напусте Цариград и упали су и пљачкали оближња трачка села. Византинци су кривили цара Алексија IV за дела крсташа. Војска се побунила и 28. јануара 1204. прогласила за цара генерала Алексија Дуку Мурзуфла. Цар Исак II је већ био умро, а нови цар је наредио погубљење цара Алексија IV, дајући крсташима изговор да поново изврше нови јуриш на Цариград. Када су 12. априла пробили зидине, цар Алексије V је побегао. Група грађана понудила је царску круну Теодоровом брату, Константину, али ју је он одбио. Крсташи су заузели Цариград и потпуно га опљачкали.
Иако је византијска престоница пала у руке крсташа, ни цар Алексије III Анђел ни цар Алексије V Дука Мурзуфл нису одустали од свог права на престо. Убрзо се на сцену појавио и трећи претендент: унук цара Андроника I Комнина (1183–1185), Алексије, заузео је Трапезунт на обали Црног мора у Малој Азији и прогласио се за цара. Крсташи су једног од својих вођа, Балдуина Фландријског, изабрали за цара у мају 1204. године.
Отпор мини|Теодорово царство 1205.