Наполеон I Бонапарта (; Ајачо, 15. август 1769 — Света Јелена, 5. мај 1821) био је генерал у Француској револуцији и као вођа био је први конзул Француске републике под Уставом из 1799. године, од 13. децембра 1799. до 18. маја 1804. године, цар Француске од 18. маја 1804. а краљ Италије од 17. марта 1805. до 6. априла 1814. и онда поново на кратко, током чувених Сто дана (), цар од 20. марта до 22. јуна 1815. Наполеон је такође био први председник Италије у историји, од 26. јануара 1802. до 17. марта 1805. године.
Наполеон је један од најмоћнијих и најутицајнијих државника историје. Важи за једног од највештијих војсковођа и стратега икада, као и за контроверзног лидера. Једни га гледају као похлепног и бескрупулозног аутократу и тиранина, одговорног за смрт више милиона људи, док га други посматрају као храброг и промишљеног владара и националног хероја. Оно што је непобитно је да је се својим маневрима уврстио међу најпознатије историјске фигуре свих времена.
Период његове владавине (1799—1815) се често назива "Наполеонском ером", а серија глобалних конфликата које је Француска водила у његово време се назива "Наполеоновим ратовима".
Наполеон је рођен на Корзици, коју је Ђенова због дугова само годину дана пре његовог рођења уступила Француској. Потицао је из скромне племићке породице као друго од осморо деце. Био је веома несташан, тврдоглав и одлучан, па га је мајка са пет година послала у школу за девојчице како би он постао послушнији, што се ипак није десило. Касније је уписан у војну школу у којој се истицао из математике и историје. Језици му нису били јача страна, а француски никад није научио да пише правилно и говорио је јаким корзиканским акцентом. Имао је само 16 година када је преузео дужност артиљеријског потпоручника, од када му је каријера била у сталном успону. Женио се два пута и имао је бројне љубавнице. Прву жену, Жозефину Боарне, од њега старију 6 година са којом није имао деце, упознао је на свечаном балу и био је очаран њеном лепотом. У брак са другом женом, Маријом Лујзом, аустријском принцезом, ступио је 1810. године и она му је подарила наследника Наполеона II. Након пораза у бици код Ватерлоа 1815, живео је у заточеништву на Светој Јелени. Да би прекратио време, писао је мемоаре и играо је билијар. Умро је 1821. године. У тестаменту је тражио да буде сахрањен на обали Сене, што није учињено. Двадесет година касније тело му је премештено у Париз. Жену и сина није видео од прогонства. Марија Лујза се преудала, а Наполеон II је десетак година након очеве смрти умро од туберкулозе. Године 1799. Наполеон је извршио државни удар и поставио себе за привременог конзула, убрзо поставши и Први конзул; пет година касније је сам себе крунисао за цара Француске. Током прве деценије 19. века, заратио је са скоро сваком важнијом европском силом, доминирајући континенталном Европом низом победа - од које су најславније оне код Аустерлица и Фридланда - и успостављањем савеза, именујући блиске сараднике и чланове породице за владаре или министре у државама којима су доминирали Французи.
Детињство и младост Рођен је у Ајачу на Корзици 15. августа 1769. као друго од осморо деце, само годину дана након што је Корзика постала француска територија (дотад је Корзика припадала Републици Ђенови). Његова породица је припадала нижем италијанском племству и дошли су из Тоскане. Породица се населила у Фиренци, па се касније расцепила на две гране. У 16. веку су били присиљени да напусте Фиренцу и населили су се на Корзици, која је и тада припадала Ђенови.
Наполеонов отац Карло Бонапарта рођен је 1746. г, такође у Ајачу, који је тада припадао Ђеновљанској републици. Био је адвокат и представник Корзике 1778. на двору Луја XVI. Ту је остао доста година. Највећи утицај на Наполеона је у детињству имала његова мајка Марија Летиција Рамолино. Чврстом дисциплином успела је да обузда Наполеона. Наполеоново племићко и умерено имућно порекло и породичне везе пружиле су му много веће могућности да се образује и школује, него што је то било омогућено типичном Корзиканцу у то време. Када је имао девет година уписан је 15. маја 1779. у француску војну школу у Бријан л Шато (фр. «Brienne-le-Château») близу места Троа. Морао је учити француски пре него што је уписан у војну школу. Ипак целога живота је говорио са јаким италијанским акцентом, а никад није научио да правилно пише. Наполеон је ту први пут срео произвођача шампањца Жан Реми Моета. Након матурирања на војној школи у Бријану 1784. Наполеон је примљен на елитну Краљевску војну школу у Паризу. Ту је у једној години завршио два разреда. Један испитивач је сматрао да је добар за проучавање апстрактних наука и да поседује дубоко знање математике и географије. На војној школи је специјализовао артиљерију, иако је у почетку тражио морнарицу. Дипломирао је септембра 1785. и преузео је војну дужност као артиљеријски потпоручник у јануару 1786. са само 16 година.
Наполеон је служио у Валенси и Оксони до избијања Француске револуције 1789. године. У том периоду узео је готово две године одсуства у Паризу и Корзици. Већи део од неколико година након 1789. провео је на Корзици, на којој се одвијала битка између три стране: ројалиста, револуционара и корзиканских националиста. Наполеон је подржавао јакобинце и унапређен је у потпуковника пука добровољаца. Након што му је истекло одсуство и након што је предводио побуну у француској војсци, Наполеон је некако успео да убеди војне власти у Паризу да га унапреде у капетана у јулу 1792. Поново се вратио на Корзику и сукобио се са конзервативним националистичким вођом Паскалом Паолијем. Паоли је одлучио да се разиђе са Француском и блокирао је поход Француске на сардинијско острво Ла Магдалену, у којем је требало да Наполеон буде један од заповедника. Наполеон и његова породица су били принуђени да напусте Корзику у јуну 1793.
Уз помоћ земљака Салицетија Наполеон је постављен за команданта артиљерије француских снага, које су 1793. опседале Тулон. Тулон се побунио против републиканске власти, а заузела га је британска војска. Наполеон је направио успешан план. Поставио је топове на такву позицију да су запретили британској флоти, која се због тога морала евакуисати. Успешним нападом Наполеон је заузео град. Приликом напада рањен је у бутину. Због освајања Тулона унапређен је 1793. у бригадног генерала. Успешним акцијама запао је за око Комитету јавне безбедности и постао је близак сарадник Огистена Робеспјера, млађег брата револуционарног вође Максимилијана Робеспјера. Када је старији Робеспјер завршио на гиљотини Наполеон је био накратко ухапшен и затворен 6. августа 1794. у Шато д'Антиб. Ослобођен је након две недеље.
Победоносни генерал Наполеон је спасио Национални конвент Наполеон је 1795. служио у Паризу, када су ројалисти и контрареволуционари 3. октобра организовали протест против Националног конвента. Наполеон је командовао импровизованим снагама, које су браниле Конвент у дворцу. Уз помоћ младог коњичког официра Жоашена Мира довукао је артиљерију кроз масу, која је протестовала. Следећег дана је користио артиљерију да би одбио нападаче. Наполеон је тако спасио Национални конвент и одједном је постао славан. Нови Директоријум је постао Наполеонов покровитељ, а посебно вођа Пол Барас.
Поход у Италију мини|Детаљ са слике Мост код Арколе из 1796, насликао Антуан Жан Гро, Лувр, Париз
Наполеон је 27. марта 1796. преузео заповедништво француске војске у Италији. Предводио је успешну инвазију Италије. У бици код Лодија добио је надимак „мали каплар“, што је одражавало његово пријатељство са војском, од којих је многе знао по имену. Истерао је Аустријанце из Ломбардије и победио је војску Папске државе. Пошто је папа Пије VI протестовао због погубљења краља Луја XVI Француска се осветила анексијом две мале папске територије. Наполеон је игнорисао наређење од Директоријума да маршира на Рим и да свргне папу. Тек након годину дана је генерал Луј Александр Бертје заузео Рим и утамничио папу 20. фебруара 1797. Папа је у тамници умро од болести. Наполеон је почетком 1797. предводио своју војску на Аустрију. Аустрија је након пораза била присиљена да моли за мир. Кампоформијским миром из 1797. Француска је добила контролу над северном Италијом, Белгијом, Холандијом и Порајњем. Тајном клаузулом Млетачка република је обећана Аустрији. Наполеон је након тога кренуо на Венецију и присилио је на предају. Венеција је престала да постоји као држава 1797, након 1.000 година независности. Касније током 1797. Наполеон је организовао мноштво територија у Италији у Цисалпинску републику.
Серија војних успеха била је резултат његове способности да примењује енциклопедијско знање конвенционалне војне мисли на ситуације у реалном свету. То је он показао креативним коришћењем артиљеријске тактике, па је артиљерију користио као мобилну силу, која је подржавала напредак пешадије. Он је то овако описао „Ја сам се борио у шездесет битака и нисам научио ништа што пре тога нисам знао“. Слике савременика које показују његов главни штаб осликавају Шапов семафор, који је први пут коришћен 1792. Био је мајстор и шпијунаже и обмане и имао је посебан смисао за то када треба да удари. Често је добијао битке тако што је концентрисао своје снаге, а да непријатељ није био тога свестан. За ту сврху је користио шпијуне да би сакупио информације о непријатељу, а вешто је сакривао распоређивање својих снага. У том походу, који се сматра његовим највећим походом Наполеон је заробио 160.000 непријатељских војника, 2.000 топова. За годину дана Наполеоновог похода остварио је највеће продоре по традиционалним нормама 18. века, а тај његов поход означавао је нову еру у историји ратовања.
Док је ратовао у Италији Наполеон је постајао све утицајнији у француској политици. Он је штампао две новине, које су биле намењене војсци, али продавао их је и у Француској. У мају 1797. основао је и треће новине, које је штампао у Паризу. На изборима средином 1797. ројалистичка партија је постала моћнија, што је упозорило Пола Бара и његове пријатеље у Директоријуму. Ројалисти су нападали Наполеона због пљачки у Италији и за прекорачење надлежности у преговорима са Аустријанцима. Наполеон је због тога послао генерала Пјера Ожероа. Пјер Ожеро је извршио државни удар 4. септембра 1797. (18. фруктидор по револуционарном календару) и уклонио је ројалисте са власти. Бара и његови републикански савезници су поново имали пуну контролу, али зависили су од Наполеона. Наполеон је сада сам преговарао са Аустријанцима, а у Париз се вратио као херој. Имао је доминантну моћ и постао је популарнији од Директоријума.
Египатска експедиција 1798—1799. мини|лево|Наполеон посећује жртве куге у Јафи, насликао Антуан Жан Гро
У марту 1798. Наполеон је предложио војну експедицију да би се заузео Египат, који је тада био провинција Отоманскога царства. Наполеон је тиме намеравао да заштити француске трговачке интересе и да отежа британски приступ Индији. Директоријум је био забринут величином и трошковима експедиције, али сложио се са идејом, јер им је одговарало да се популарни генерал макне из центра збивања. Необичан аспект египатске експедиције било је укључивање велике групе научника. Једно од тадашњих открића био је чувени камен из Розете. Такво укључивање интелектуалних снага једни су сматрали индикацијом Наполеонове привржености принципима просветитељства, док су други сматрали да је он мајстор пропаганде и да на тај начин маскира империјалистичке мотиве инвазије. У неуспешном напору да добије подршку становништва Египта Наполеон се приказивао као ослободилац од турске власти. Наполеон је заузео Малту 9. јуна 1798. и окончао власт витезова светога Јована.