мини|Минијатура из 13. века која приказује Жана Бодела (фигура која чита лево), познатог творца фалбиоа Фаблио (фр. fabliau, у плуралу: fabliaux) (од пикардског наречја, односно од лат. fabula) је назив за једноставну, кратку и духовиту причу у стиху француске књижевности средњег века, која је прожета суровим и сировим мотивима и истим таквим хумором. Жозеф Бедије дефинише фаблио као "смешну причу у стиху".
Богати опскурним сценама и сировим хумором, фаблиои су настали у грађанству, као одговор на потребе новог слоја који се стварао, и као метод за израз новог сентимента који је тај слој желео да испољи. Њихов јунак, нови јунак на сцени француске књижевности, сељак оштрог и здравог разума, био је контраст, односно антипод, дотадашњим идеалима и ликовима књижевности свештенства или племства, и можемо га видети као одраз нетрпељивости трећег у односу на друга два сталежа, односно у испољавању те нетрпељивости на подручју књижевности.
Циљ фаблиоа је био да насмеје и забави слушаоце или читаоце, и, мада то није циљ фаблиоа, у њему се често крије морална поука („морал“) и дискретна двосмисленост.
Због реалистичке природе, фаблио има и документарну вредност за време и људе које обухвата. Према Р. Хауарду Блоху, фаблио је први израз књижевног реализма у европској књижевности.
Дефиниција Фаблио се дефинише као кратка прича, понекад у, обично осмосложним, стиховима, односно осмерцима, са парном римом, дуга између 300 и 400 редова, чији је садржај често комичан или сатиричан. Најдужи фаблио је Трибер (фр. Trubert) (2978 редова), који се може сматрати неком врстом пикарског романа, изграђеног као кохерентан ланац појединачних фаблиоа.
Сама реч је севернофранцуски деминутив од латинског fabula (што значи „измишљена прича“), као што одатле долази и реч fable (фр. „басна“), али уместо да уз помоћ животињских ликова илуструје неко наравоученије, фаблио има за циљ да насмеје публику приказујући људе.
Корпус фаблиоа сачињава око 150 текстова, насталих од половине 12. до половине 14. века (велика већина текстова је из 13. века). У Француској је жанр фаблиoа цветао у 12. и 13. веку, а у Енглеској је био популаран у 14. веку.
Фаблио се често пореди са каснијом приповетком; Даглас Буш, дугогодишњи професор на Универзитету Харвард, назвао ју је „кратком причом која је шира него што је дугачка“.
Историја мини|Бедијеови "Фаблиои", 4. издање, 1925. година Почетком 20. века, сакупљач фаблиоа, француски филолог и један од најзначајнијих медиевалиста, Жозеф Бедије, проценио је да је било скоро 150 оваквих прича написаних између 1159. и 1340. године, већина у северним провинцијама Пикардије, Артоа и Фландрије. Део њихових тема припада културном наслеђу свих земаља, свих народа и свих епоха; неке теме су се појавиле посебно у Индији или Грчкој; али највећа количина ових фаблиоа је рођена у Француској, што је доказано или специфичностима описаног морала, или језиком, или назнакама историјских имена или чак догађаја.
Аутори су свештеници који воде лутајући живот, клерици гироваги или клерици голијари, жонглери, понекад песници који су компоновали на друге начине, песници аматери из различитих редова свештенства... Дакле, добар број фаблиоа је анониман и, ако неке ауторе познајемо по имену, ту је наше сазнање ограничено. Најпознатији аутори фаблиоа су Ритбеф, Филип де Боманоар, Анри д'Андели, Ијон ле Роа, Готје ле Ле, Жан Бодел.
Фаблио је изузетан по томе што изгледа да нема директног књижевног претходника на Западу, већ су га са Истока донели крсташи повратници у 12. веку, како предлажу неки француски учењаци деветнаестог века, међу њима најистакнутији Гастон Пари (фр. Gaston Paris).
Најближи књижевни жанр је басна каква се налази код Езопа „и њено источно порекло или паралеле“, али је фаблио мање заснован на моралу и мање дидактичан од басне. У моралном смислу предлаже се да је ближи роману него параболи: „прича (овог типа) је једна ствар, морал друго, а потоње никада није успепо да се меша у прво." Ипак, према Роберту Луису, "неке две трећине француских фаблиоа имају експлицитни морал везан за њих."
Најстарији познати фаблио је Richeut (настао око 1159–1175) од анонимног ствараоца, а један од најранијих познатих писаца фаблиоа је Ритбеф, „прототип жонглера средњовековне књижевности“.
Карактеристике
Преношење, ликови и публика Фаблиои су се преносили усменим путем. Састављани су да би се рецитовали на различитим местима и у различитим околностима: на градским трговима, вашарима, али и на гозбама и приватним светковинама. На основу различитог друштвеног порекла жонглера могло би да се закључи да је и њихова публика била разноврсна, и да се фаблио њој прилагођавао.
Будући да су се фаблиои преносили усменим путем, аутори су већином остали непознати. Ако су позната имена неких аутора, као што су Жан Бодел или Ритбеф, то је зато што су написали и друга дела. Аутори фаблиоа, у оним ретким случајевима где су могли да се идентификују, од Жана Бодела до Ватриса из Кувена, били су друштвено покретљиви људи, и, судећи по остатку њиховог дела, фаблиои су за њих били само један од могућих вербалних облика.
Типични фаблио садржи широку лепезу ликова, укључујући мужеве-рогоње, грамзиво свештенство и будаласте сељаке, као и просјаке, преваранте, лопове и жене лаког морала. Радња је важнија од психологије ликова, који су уосталом више друштвени типови (грађанин, племић, свештеник, сељак) него индивидуе. Ликови су стереотипни: муж је често приглуп или рогоња, жена лукава, слободног понашања, прождрљива, трговци су обавезно богати, а свештеници склони земаљским уживањима. За критиковање се често издвајају две групе: свештенство и жене.
Чини се да статус сељака варира у зависности од публике за коју је фаблио писан. Песме за које се претпоставља да су писане за племство приказују сељаке ("вилане" на француском, фр. vilains) као глупе и подле, док оне писане за ниже класе често говоре о томе да су сељаци победили свештенство.
Различити критичари различито процењују публику за фаблио. Жозеф Бедије предлаже буржоаску публику, која види одраз себе у урбаним срединама и типовима ниже класе приказаним у фаблиоу. С друге стране, Пер Никрог тврди да су фаблиои били усмерени на публику племенитог порекла и закључује да су фаблиои били подстицај за књижевно освежење.
Форма и структура мини|Пример изгледа фаблиа: значајни манускрипт-зборник фаблиоа (са битним примерком романа Персевал) из 13. века, који је био позајмљен Паризу почетком 19. века и привремено изгубљен, па га је 1836. године библиотека у Берну поново купила. Јавност којој су се аутори фаблиоа обраћали припадала је углавном буржоазији (чак и ако су ови фаблии понекад продирали у високо друштво). Због тога њихова концепција света углавном одражава дух буржоазије. У форми фаблиоа нећемо наћи ни савршенства ни разноликости: версификација је монотона са својим осмосложним стиховима поређаним у парове (или чак и једноставнијим), риме су равне и често нетачне, а стил тежи немару или чак и грубости. Оно што карактерише причу је сажетост, брзина, сувоћа, одсуство било какве сликовитости. Да бисмо фаблиу дали извесно књижевно достојанство у форми, можемо истаћи само брзину у радњи, и живости дијалога.
Структура фаблиоа је веома једноставна. Нарација је линеарна, а прича се често своди на неки преокрет, углавном у вези са мотивима свађе или подвале (крађа, превара, прељуба). Увек се понављају исте ситуације (нпр. сељак надмудри витеза).
Стандардни облик фаблиоа је онај стих средњовековне француске књижевности уопште, осмосложни римовани двостих (дакле упарене риме), најчешћи облик стиха који се користи у хроникама , романима, леевима (фр. lais) и дитовима (фр. dit) (поетски жанрови француске средњовековне књижевности). Они су углавном кратки са тек неколико стотина редова (200-500 редова).
Фаблиои су писани без преламања у строфе, односно по правилима „историјске“ форме која се развила средином 12. века (скоро сви витешки романи, лееви, басне, „Чуда Госпе“, поетске хронике и житија, алегоријске песме, „Роман о Лисцу“, дијалози и „расправе“, а нешто касније – фарсе, писани су по истим правилима). Изузетак су само они најранији, на пример „Рише”, као и „Свештеник у шкрињи са свињском машћу” или „Бурад”, сачувани у каснијем рукопису (1350. година).
Фаблиои обично почињу уводном реченицом наратора и завршавају се поуком. Чак и ако има поуку, она сама по себи није циљ фаблиа. Већину времена, фаблио има за циљ да насмеје људе. Да би се то постигло, користи се неколико облика комике, често непристојних, као што су: комика фарсе, игре речима, забуне, батинања, али понекад има и комике ситуације и карактера.
Врло често садрже друштвену сатиру, која се повремено тиче истих друштвених категорија: монаха, вилана (сељака), жена.
Видови комике у фаблиоу
комика покрета: ударци батином, падови; комика речи: понављање речи, речи из дијалекта, игре речима, двосмислени изрази; комика ситуације: преварени варалица, замена улога између господара и слуге, мужа и жене; комика карактера: наивност, лицемерје, прождрљивост итд.
Теме Увек је реч о подвалама и лукавствима. Тематика је често раскалашна, а ситуације о којима се приповеда непристојне, скаредне и саблажњиве. Чак и када фаблио не спада уову категорију, ипак говори о томе како неко бива намагарчен.
Тема је и често сексуална: фаблио се бави елементима љубави изостављеним од стране песника који су писали у узвишенијим жанровима као што је Овидије, који у Ars Amatoria (II.704–5) сугерише да Муза не треба да улази у собу у којој су љубавници у кревету; и Кретјен де Троа, који ћути о тачној природи радости коју су открили Ланселот и Гиневра у Витезу на таљигама (стихови 4676–4684). Лееви и фаблиои имају много тога заједничког; пример песме која се налази на међи ова два жанра је Lecheor.
Радња је увек заснована на анегдотском инциденту. Често се среће мотив женског неверства и лукавства. Женско неверство је присутно тамо где се исмевају феудалци. Али, ипак, аутори неких фаблиоа величају жене, где настаје лик племените жене („Торбица ума“, „О шареном сивом коњу“). Фаблио не прихвата витешки идеал. Нови идеал је градски становник или сељак практичног ума, предузимљивости, лукавства и домишљатости. Важно је напоменути да фаблиoe карактерише антицрквени карактер. Људи црквеног ранга третирани су са великим хумором („Завет магарца“).
Фаблио црпи много своје снаге из игре речи и других вербалних фигура; "фаблиои... су опседнути игром речи." Посебно су важне парономазија и катахреза, тропови који нарушавају и истискују обична значења речи . Medievalia et Humanistica. Medieval and Renaissance Society. n.s. 24: 17–32. . . Због сличности звука, на пример, може се имати и „con“ и „conte“ („пичка“ и „прича“) у истој речи, што је уобичајен пример игре речи у фаблиоу. (PDF). University of Liverpool, Department of French.
Сланина је једна од најчешћих намирница у фаблиоу и уобичајена тема у њима.
Сатира, морал и значај фаблиоа Читав жанр фаблиоа јасно је обележен натурализмом који се налази у избору тема, при чему је велики део позајмљен из свакодневне реалности ниже средње класе. Буржоазија је представљена без и најмање жеље да се она идеализује, а природа без имало жеље да се улепшају чињенице. У фаблиоу не налазимо прелепе описе природе или блага маште: овде су суштински елементи сатира и морал.
Први овде остаје у рудиментарном облику: шала или подсмех, само је веома ретко условљен свесном намером аутора да се подсмева овом или оном аспекту живота. С друге стране, други игра прилично важну улогу у фаблиоу и скоро свака прича се завршава моралом. Он, међутим, нема блиску везу са причом и не представља њен циљ. Морал такође може да изостане, а да се не штети субјекту приче, а често му чак и противречи. Морал понекад достиже одређени неморал (мислимо на дело La Housse partie).