Паракокцидиоидомикоза је гљивична инфекција ендемска за Јужну и Централну Америку (, најчешће Бразил, Аргентину, Колумбију и Венецуелу).. Узрокују га термички диморфне гљиве из рода Paracoccidioides. Иако је инфекција обично субклиничка, инфекција гљивицама такође може изазвати хроничну и тешку болест. Већина случајева се инфицира пре 20. године, иако се симптоми могу појавити много година касније.
Епидемиологија Паракокцидиоидомикоза је географски ограничена на Јужну и Централну Америку, од Мексика до Аргентине, са изузетком Чилеа, Суринама, Гвајане, Никарагве, Белизеа и већине карипских острва. Гљиве из рода Paracoccidioides нису ендемичан за Сједињене Америчке Државе, али је паракокцидиоидомикоза пријављена у Северној Америци и другде код пацијената који су претходно посетили или боравили у ендемским подручјима, па се сматра се да су ови случајеви у САД настали као резултат реактивације латентне инфекције.
Унутар ендемских региона, паракокцидиоидомикоза је ограничена на подручја у којима се узгаја кафа или дуван, подручја са киселим земљиштем и подручја са температурама између 12°С и 30°С, надморским висинама између 150 и 2.000 м и годишњом количином падавина између 100 и 400 цм.
Од 90 милиона људи који живе у ендемским подручјима, око 10 милиона је заражено Paracoccidioides-ом , иако је тешко добити тачне бројке.
Позитивни резултати кожног теста паракокцидиоидина су пријављени код 6-50% људи који живе у ендемским подручјима, што указује на претходну изложеност гљивама.
Етиологија Паракокцидиоидомикозу изазивају термички диморфне ендемске гљиве из рода Paracoccidioides. Тренутно је 5 врста препознато као узрочник ове микозе. Ово укључује Paracoccidioides lutzii,и 4 врсте у оквиру комплекса врста P brasiliensis species complex; P americana, P brasiliensis, P restrepiensis, и P venezuelensis, најчешћа врста, која се налазе у Бразилу, Аргентини, Парагвају, Перуу и Венецуели.
P brasiliensis се претежно налази у Бразилу и Венецуели.
P restrepiensis се углавном налази у Колумбији
P venezuelensis се углавном налази у Венецуели.
Paracoccidioides lutzii је највероватније ограничен на северни и централни Бразил.
Фактори ризика Фактори ризика за паракокцидиоидомикозу укључују следеће болести:
пољопривредни послови (нпр узгајање кафе у Бразилу) јер се верује да гљиве живе у земљишту неухрањеност пушење дувана алкохолизам имунодефицијенција (нпр. ХИВ/АИДС)de Almeida JN, Peçanha-Pietrobom PM, Colombo AL. Paracoccidioidomycosis in Immunocompromised Patients: A Literature Review. J Fungi (Basel). 2018 Dec 26;5(1)
Клиничка слика мини|Промене на кожи лица код бразилског детета услед паракокцидиоидомикозе Асимптоматска инфекција плућа је честа, са мање од 5% инфицираних особа које развијају клиничку болест.
Може се јавити као тип који захвата уста и кожу, лимфангитички тип, тип захвата више органа (нарочито плућа) или мешовити тип.
Ако постоје чиреви у устима или лезије на кожи, болест ће вероватно бити широко распрострањена. Може биити без симптома, или се може манифестовати грозницом, сепсом, губитком тежине, великим жлездама или великом јетром и слезином.
Познате су две манифестације паракокцидиоидомикозе:
прво акутни или субакутни облик, који претежно погађа децу и младе одрасле особе,
хронични облик, који претежно погађа одрасле мушкарце.
Јувенилни (акутни/субакутни) облик Јувенилни, акутни облик карактеришу симптоми, као што су грозница, губитак тежине и лоше осећање заједно са увећаним лимфним чворовима и повећањем јетре и слезине. Овај облик је најчешће дисеминован, са симптомима који се манифестују у зависности од захваћених органа. Често су присутне лезије коже и слузокоже, а у тешким случајевима може доћи до захватања кости. Ова акутна, тешка презентација може да имитира туберкулозу, лимфом или леукемију.
Хронични облик код одраслих Хронични облик се јавља месецима до годинама након почетне инфекције и најчешће се манифестује сувим кашљем и кратким дахом. Остали симптоми укључују вишак саливације, отежано гутање и потешкоће са контролом гласа. Могу бити присутне лезије слузокоже горњих дисајних путева, као и повећана производња слузи и искашљавање крви. И плућна и ванплућна захваћеност гљивицама је уобичајена.
До 70% случајева има захваћеност слузокоже, са лезијама које се често налазе у устима, орофаринксу, ларинксу и непцу. Класичне лезије су површински болни грануларни улкуси, са малим тачкастим крварењем.
Дијагноза Дијагноза паракокцидиоидомикозе се најчешће поставља визуализацијом ћелија квасца у ткиву, влажним препаратима (нпр у спутуму) или површинским стругањем (нпр лезије коже).
Серолошки тестови су доступни у областима највеће ендемичности.
Код пацијената са активном паракокцидиоидомикозом, радиографија грудног коша открива интерстицијалне инфилтрате (у 64% случајева) или мешовите лезије са линеарним и нодуларним инфилтратима.
Диференцијална дијагноза Диференцијална дијагноза паракокцидиоидомикозе укључује следеће поремећаје:
бластомикоза лимфом леукемија споротрихоза Вегенерова грануломатоза
актиномикоза кокцидиоидомикоза и долинска грозница хистоплазмоза лајшманијаза губа лобомикоза не-Ходџкинов лимфом (НХЛ) сифилис туберкулоза (ТБ)
Терапија Медикаментозна терапија Системски антифунгални лекови су основа лечења паракокцидиоидомикозе. Мере подршке и хоспитализација могу бити оправдане за пацијенте са тешком болешћу. Ако је присутна, треба лечити анемију и недостатке у исхрани.
Од антифунгицида ефикасних против паракокцидиоидомикозе користе се:
Триазоли - вориконазол и посаконазол, итраконазол (који се сматра леком избора за паракокцидиоидомикозу)
Имидазоли - кетоконазол Сулфонамиди - сулфадиазин, триметоприм/сулфаметоксазол Амфотерицин Б - резервисан за тешке случајеве паракокцидиоидомикозе који су отпорни на друге облике терапије
Хируршка терапија Повремено су потребни специфични хируршки третмани за болести које угрожавају живот или органе, као што су: неурохируршке процедуре за ублажавање компресије кичмене мождине изазване грануломом или хидроцефалуса, реконструктивна хирургија да би се ублажиле фиброзне последице.
Референце
Категорија:Тропске болести Категорија:Гљивичне болести Категорија:Гљивичне болести животиња