Смрт Уроша петог, последњег цара српског. Ужасно-жалосна игра у пет чинова скраћено само на Смрт Уроша V или Смрт цара Уроша је историјска трагедија у пет чинова коју је 1825. године написао српски студент Стефан Стефановић као своје једино драмско дело и која се сматра првом оригиналном српском историјском драмом у модерном смислу тог појма.

Радња драме, базирана на мотивима из народне епске традиције, прати уроту краља Вукашина Мрњавчевића и његовог намесника Николе Арсојевића против цара Стефана Уроша V Немањића. У драми се појављује значајан број епских и митологизованих историјских личности.

Иако је доживела значајан успех током првих извођења 1826. године, штампана је први пут тек 1840. године у Пешти, након чега је пала у заборав, пошто је за то време Јован Стерија Поповић објавио нека од својих дела и доживео знатну популарност. Стефановић и његово дело су до краја 19. века пали у заборав, све док рад др Милана Савића, конзервационисте, позоришног критичара и секретара Матице српске; није обновио интересовање у Смрти Уроша V, након чега је драма прихваћена као значајно и важно књижевно дело.

Радња

Први чин Од свог намесника Николе Арсојевића, краљ Вукашин Мрњавчевић сазнаје да на српски двор долази сердар Плакида. Арсојевић од краља тражи дозволу да убије Плакиду, а Вукашин му даје дозволу, откривајући му план да убије цара Стефана Уроша V Немањића и успостави царевину лозе Мрњавчевића.

У међувремену, цар Урош се буди у друштву своје жене Јелисавете и дворског певача Теофила. Испрва се Урошева владавина чини идеална, али кроз Теофилову песму, Урош сазнаје да српски народ оплакује смрт његовог оца Стефана Душана Немањића и очекује да он буде владар једнаке моћи. Сматрајући да он то не може да учини, Урош почиње да плаче у Јелисаветином наручју, у чему га прекида долазак Вукашина Мрњавчевића. Вукашин теши Уроша и позива да га са њим и сердаром Војновићем оде на Шар-планину.

За то време, у манастиру Свете Варваре, царицу-мајку Роксандру посећују Југ Богдан, Алтоман и други сердари који покушавају да је убеде да отвори очи сину јединцу и да му објасни Мрњавчевићева злодела. Придружује им се Плакида који објашњава Роксандри да му је Вукашин убио сина Милана и кћерку Милицу и отерао га са његовог двора. Роксандра открива Плакиди да је Милица жива и да се замонашила у манастиру Свете Варваре. Плакида и Милица се поново сусрећу, а њега затим убија Никола Арсојевић стрелом.

Краљевић Марко се појављује пред окупљенима и заклиње се Милици да ће пронаћи Плакидиног убицу.

Други чин Вукашин долази на велики сабор српске властеле и, заједно са својим братом Угљешом и сердаром Гојком, почиње да провоцира остале велможе, што прераста у свађу.

На сабор долази Урош и почиње да хвали Вукашина и његове успехе у походима против Византије и Бугарске, у чему га прекида сердар Бучин који оптужује Вукашина за разна недела, а чему се онда придружује и остала властела. Урош њихове допаске оцењује као издајничке и крунише Вукашина за краља. Властела напушта сабор, а у разговору између Уроша и Вукашина који воде после сабора, цар шаље Угљешу у Романију, Гојка у Тракију, а Вукашину препушта владавину над остатком српске државе. Вукашин, сада de facto савладар Српског царства, мења свој приступ према Урошу и почиње да га третира као незрело дете.

Урош одлази до своје мајке Роксандре, жалећи над стањем Србије и оплакујући свог оца. Роксандра од Уроша сазнаје да је крунисао Вукашина, и да жели да престане да влада. Та вест згрожава Роксандру која узалудно покушава да разувери Уроша у својој замисли, позивајући се на разочараност његовог оца. Када Урош одбија да је послуша, Роксандра га оставља наведивши му да га неће видети докле год Вукашин има круну.

На двору, Вукашин слави своју победу, али сазнаје од Николе Арсојевића да сердари планирају да се побуне против његове владавине. Вукашин одлази да се сукоби са сердарима, а Арсојевић остаје да слави своју победу, сматрајући да је својим деловањем довео до Вукашинове владавине.

Трећи чин Марко Краљевић и Вукашин се састају, где се Вукашин подсмева Марку што оплакује Српско царство под владавином Стефана Душана, и сазнаје да Марко тражи Плакидиног убицу. Убрзо, Марко и Вукашин почињу да се свађају, зато што Марко одбија да постане царевић, сматравши да су Срби одабрали Немањиће за своје владаре, а не Мрњавчевиће. У бесу, њих двојица се растају.

Урош, који је начуо део претходног разговора, покушава да се умили Вукашину, али га овај оптужује за издају и напада пружајући му нож да себи одузме живот. Урош покушава да се помири са Вукашином, подсећајући га на дане када је Урош био дете током владавине Душана Силног, али Вукашин одбија да га чује, заузврат га оптуживши за покушај да окрене Марка против њега. Вукашин окончава разговор одбрусивши Урошу: „Умри! Да у теби нестане Немањић и да мирно царовати могу!“.

Урош након тога ламентира над својом тужном судбином и жали за безбрижним временима, након чега почиње да размишља о томе да оде до неког од побуњених велможа и од њих затражи помоћ, али одбацује ту идеју закључујући да није за владара неко као Урош, већ неко као Вукашин. Након тога му се прикључује и Јелисавета, којој он на крају признаје своје муке.

Касније, на пропланку близу манастира светих Архангела, задужбини Стефана Душана и месту његовог починка, намесник манастира Теодосије врши последње припреме да угости новог краља Вукашина, који са свитом долази у манастир да прослави победу над Симеоновим трупама под Скадром. Припремама се придружује дечански монах Јеврем који одбија Вукашинову власт, упоређујући његову издају Уроша са Јудином издајом Исуса Христоса. Јеврем затим прича Теодосију визију која су два болесника имала пред манастирском црквом када су видели приказивање Стефана Дечанског који им је поручио да ће: „Божји угодници процвилети, Србија у крви пливати, јер је син руком својом убио родитеља!” Теодосије одбија да поверује Јевремовим речима, док Јевреј верује да је клетва бачена на Србију, јер је цар Душан убио свог оца да би владао.

Вукашин са пратњом стиже у манастир и одлази на гозбу, остављајући Уроша да плаче над очевим гробом у манастирској порти. Током тужења му се прикључује и Марко Краљевић, који од њега захтева да се тргне и покрене против Вукашина. Урош одбија Марков предлог сматрајући да је и он веран Вукашину поручујући: „И ти си ми изгубљен! И тебе ми злотвори отеше.”

Вукашинова смотра, пијана од вина, почиње да се подсмева Урошу певајући: „Живео цар Вукашин“. Слуге у манастиру се буне, жалећи над Душановим гробом, али их Теодосије кори, плашећи се Вукашинове одмазде. Гозби се придружује Урош, али проналази да за столом за њега нема места. Вукашин приморава Уроша који стоји крај стола да му пева и да га разоноди. Урош почиње да пева кроз сузе, али прекида песму, што разљућује Вукашина који потеже мач и креће да га убије, али у последњем трену у просторију упада Марко који брани цара и разоружава Вукашина.

Четврти чин мини|341x341п|Смрт цара Уроша (1857) — Новак Радонић. Романтичарски приказ сцене Урошеве смрти, уље на платну, изложено у Галерији Матице српске. Вукашин дремежљиво размишља о својој владавини, у чему му се прикључује Угљеша у покушају да га уразуми и да га нагна да врати власт Урошу. Вукашин брани своје право на власт позивајући се на своју снагу и јунаштво при освајању Прилепских бедема, и оспоравајући Урошево право на круну. Угљеша иронично поставља питање Вукашину где су били остали срдари и Душан, да ли су седели у табору и пили вино и шта је са хиљадама српских војника који су своје кости оставили под тим истим бедемом током борби. Њихова расправа се захуктава и окончава бесним Угљешиним одласком. Вукашин наређује Николи Арсојевићу да убије Уроша, али он то одбија да учини. Арсојевић заузврат поручује Вукашину да се Марко окренуо против њега и да народ никад неће прихватити његово царевање, али му обећава своју верност. Вукашин одлази, а Арсојевићу се придружују Урош и Марко. Марко покушава да убије Арсојевића али га у томе спречава Урош.

Марко и Урош остају сами и Марко у Урошу види поново цара какав је био Душан. Потом му признаје да је заљубљен у Плакидину ћерку Милицу. Урош је одушевљен том информацијом и жељан је да је упозна, након чега Марко одлази по њу, а Урошу се придружује Југ Богдан који га извештава да је Вукашин пред двором у Неродимљу и да убија народ који спори његову владавину. Урош и Југ Богдан одлазе да му се супротставе.

Пред двором Урош спречава Вукашина да убије старца називајући себе Вукашиновим „царом и господаром”. Вукашин потеже нож да убије Уроша али га Арсојевић задржава дискретно му напомињући да је превише људи присутно за такав чин и да је боље да их обојицу затвори у тамницу. Марко касније стиже у Неродимље где сазнаје да је Урош окован у тамници и одлази да га спаси.

Јелисавета долази пред Вукашина и преклиње га да јој дозволи да посети Уроша у тамници, што јој он на крају и допушта.

Пети чин У тамници, Јелисавета проналази Уроша и тугује над његовим заточеништвом. Урош је теши говорећи јој: „Не тужи, верна голубице моја, хоће и овим патњама крај једанпут доћи”, а затим проклиње себе што је веровао Вукашину. Марко затим долази и спасава Уроша из заточеништва, рукама ломећи његове ланце. Њих двојица се потом договарају да оду у Дубровник и да одатле организују отпор, а Јелисавета преклиње Уроша да је поведе са собом, али он то одбија и они одлазе, док се Јелисавета опрашта од свог љубљеног мужа предосећајући да га види по последњи пут.

Након њиховог одласка, у тамницу стижу Вукашин и Арсојевић који од Јелисавете сазнају где су се они упутили и крећу за њима да их убију. Недалеко од Неродимља, Мирко се одмара са својим војницима којима се придружује Југ Богдан, кога је Угљеша ослободио, након чега се они упућују цару у сусрет. Марко и Урош застају да се одморе близу манастира свете Варнаве и Марко одлази по Милицу, док Урош остаје да спава. Из сна га буди сен његовог оца Душана која му саопштава да његова душа још увек лута светом и нема спокоја због убиства његовог оца. Душан наводи да је једини начин да нађе спокој да се за њега жртвује његов невини син Урош и да на тај начин спере очеву крв са његових руку. Сен приказује Урошу пропаст Србије који следи и захтева од њега да се одлучи да ли ће да помогне Србији или очевој души, на шта му се Урош заветује да ће умрети за њега. Сен одлази поручујући Урошу: „Збогом дакле, сине Уроше, збогом за кратко време. јер још данас гаси се слава Немањића у теби. Буди јунак!”

Урош прихвата своју судбину, након чега му се придружују Марко, Милица и Роксандра. Вукашин и Никола Арсојевић сустижу Уроша и Марка, и Вукашин испаљује стрелу говорећи: „Нема га више — моја је Србија!” Стрела погађа Уроша, а Вукашин и Арсојевић прилазе да провере да ли је Урош стварно умро. Марко креће на оца да освети свог цара и пријатеља, али га Урош зауставља и у самртном ропцу опрашта Вукашину који тек тада схвата шта је заправо учинио и у бесу вади мач из корица и убија Арсојевића који је својим сплеткарењем довео до Урошеве смрти.

Ликови

Урош Немањић V — последњи цар српски Јелисавета — супруга његова Роксандра — мајка његова Вукашин — краљ српски Краљевић Марко — син његов Угљеша — брат Вукашинов Теодосије — намесник у манастиру Јеврем — духовник из намастира Плакида — сердар Милица — кћи Плакидина Теофил — певац дворски Југ Богдан — сердар Грбљановић Лазар — сердар Алтоман — сердар Бучин — сердар Мирко — сердар

Вук Бранковић — сердар Жарко — сердар Прилап — сердар Војновић — сердар Гојко — сердар Арсојевић Никола — намесник Вукашина Стари војник Старац с народом Ловац намастирски Љубивој, војник Војници Миркови Сен Душанова тј. Душана Силног, оца Урошевог Први, други, трећи војник

Значајније поставе Значајније поставе Име ликаНародно позориште (1926)Књажевско-српски театар (1964)Југословенско драмско позориште (1967)Центар за културну деконтаминацију