мини|Лазарке у традиционалним ношњама (Сиринићка жупа) десно|мини| Лазаруване из Бугарске Лазарице су стари народни обичај који се обележава на Лазареву суботу, дан пре Цвети. То су традиционалне женске обредне поворке које на Лазареву суботу обилазе село од куће до куће, и притом играју и певају лазаричке песме. Овим песмама се изражавају жеље за добрим здрављем, срећом и напретком домаћинства и укућана. Домаћини потом дарују лазарице јајима и новцем, а понегде и другим поклонима. Обичај припада циклусу пролећних празника који су у прошлости били у тесној вези са култом природе и обредима за плодност.
Песме пева група девојака, лазарица (лазарке). Са собом носе плетене корпе у које се стављају дарови. Оне су лепо обучене, у белим кошуљама или чешће у народним ношњама и украшене марамама, зеленилом, цвећем и врбовим гранчицама, обилазе куће и обраћају се сваком са посебно намењеном песмом. Песме које су певале прилагођавале су ситуацији, па су тако могле да певају: малом детету, невести, трудници, некој домаћој животињи, орачу, трговцу, занатлији, момку за женидбу итд.
Лазаричке песме, некад везане за прастаре култове у славу пролећа и буђења живота, христијанизоване су и везане за предваскршњи празник Лазареву суботу, што је допринело њиховом очувању.
Неки историчари и антрополози сматрају да су Лазарице настале из римског празника Розалије, популаризованог у југоисточној Европи од стране Римљана након освајања Балкана у 2. веку п. н. е.Bulgarian mythology. Българска митология. Енциклопедичен речник, Анани Стойнев (in Bulgarian), published by "Захарий Стоянов" publishing house, Sofia, 2006
Лазарице су биле заступљене на простору данашње Србије, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, Бугарске где су познате као Лазаруване (), Грчке (), Румуније (област Мунтенија), као и међу Србима у Мађарској.
Велика распрострањеност обичаја условила је локалне и регионалне разлике у узрасту, броју учесница, текстовима песама, одећи и начину обредне игре.
Овај обичај очувао се до данас и у другим деловима Србије, али на Косову и Метохији најбоље је очуван у Сиринићкој жупи, те су Лазарице у Сиринићкој жупи 2012. године уписане у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.
У прошлости се овај обичај активно одржавао и у пиротском крају, а најбоље је у том крају био сачуван у неколико планинских села лужнице. Сам обред као и лазаричке песме овог краја забележио је етнолог Владимир М. Николић.
Прастари обичај лазарица, одржавао се у старом Врању у реткој свежини. У петак цветне недеље, лазарице, група младих девојчица, увек непарног броја обучених у свечану одећу, са једном која је играла „Лазара“, са дуваком на лицу, обилазила је све куће у граду певајући одређене лазаричке песме, и при том играјући у ритуалном ору. Лазарице су имале читав репертоар лирских песама, које су се у хору певале.
Девојка која никада није учествовала у ритуалу не може се удати или верити.
Ритуал изводе младе неудате девојке (негде и девојчице), које се зову лазарке, а у неким местима пиротског краја и лазарће.
Овај обред се одавно више не практикује у великим градовима у којима живи много људи, и има тенденцију да се одржава у животу у мањим селима — барем оним у којима су младе девојке. десно|мини| Лазарка из села Алдомировци, Бугарска
Види још Лазаричке песме Лазарице у Сиринићкој жупи Лазарева субота или Врбица
Референце
Спољашње везе
Појмовник српске културе — Лазарице Савремена теренска истраживања усмене традиције Заплања — Лазаричке песме Прилог — Лазарице у Штрпцу НАСЛЕЂЕ 03 —Лазарице Лазарице — ОШ „Љупче Шпанац” — Бела Паланка Лазарице, народни обичај у Готувши
Категорија:Српски народни обичаји Категорија:Нематеријално културно наслеђе Србије