мини|278x278п|Храмови Абу Симбел у Египту, где је Сунце окомито на лице статуе фараона на његов рођендан Ефекат рођенданског броја је подсвесна склоност људи да преферирају бројеве у датуму свог рођендана у односу на друге бројеве. Први пут објављен 1997. године од стране јапанских психолога Шинобу Китајама и Мајуми Карасава, ефекат рођенданског броја је реплициран у различитим земљама. То важи за узраст и пол. Ефекат је најизраженији код бројева преко 12.
Рођендан је повезан са самим собом и стога су бројеви у рођендану пожељнији, упркос чињеници да се појављују у многим другим контекстима. Људи који мање воле себе обично не показују ефекат броја рођендана. Сличан ефекат, ефекат име-слово, пронађен је за слова: људи имају тенденцију да преферирају слова која су део њиховог имена. Ефекат рођенданског броја и ефекат слова имена су у значајној корелацији. У психолошким проценама, задатак преференције броја се користи за процену имплицитног самопоштовања.
Постоје неки докази да ефекат има импликације на одлуке у стварном животу. Једна лабораторијска студија открила је повећање повољног става према ценама када су оне тајно манипулисане да би се ускладиле са датумима рођендана испитаника, што је резултирало већом шансом за куповину. Међутим, друга студија која је користила годину рођења као цену није довела до истог резултата. Студија о допадљивости производа показала је да учесници са високим самопоштовањем више воле производе ако називи производа несвесно укључују број њиховог рођендана и слова њиховог имена. Нека теренска истраживања о утицају ефекта броја рођендана на веће животне одлуке (нпр. где живети) су контроверзна.
Позадина Током историје, друштва су имала бројеве које су сматрали посебним. На пример, у старом Риму број 7 је сматран повољним, у цивилизацији Маја број 13 је био свети број, у данашњем Јапану људи дају три, пет или седам поклона за срећу, а у Кини број 8 сматра се срећним и 4 се избегава кад год је то могуће. У западним културама број 13 се често сматра несрећним, па отуда и термин трискаидекафобија или страх од броја 13.
Контролисани експерименти са бројевима датирају из 1933. године, када је истраживач Диец замолио Холанђане да именују први број који им падне на памет између 0 и 99. Број 7 се највише помињао, као и у разним каснијим репликама студије у другим земљама. Број 7 је такође био на врху у студијама које су тражиле од људи да именују свој омиљени број. У онлајн анкети Алекса Белоса, колумнисте Гардијана, више од 30.000 људи из целог света је дало бројеве, од којих је 7 најпопуларнији. Сви бројеви испод 100 су послати најмање једном, као и скоро половина бројева испод 1000. Маркетинг истраживачи Кинг и Јанисцевски истраживали су преференцију бројева на другачији начин. Показали су студентима додипломских студија насумичне бројеве и замолили их да брзо кажу да ли им се тај број свиђа, не свиђа или се осећају неутрално. Број 100 је имао највећи проценат људи који га воле (70%) и најмањи проценат људи који га не воле (5%). Бројеве од 1 до 20 волело је 9% више људи од виших бројева. Бројеви који су резултат научених таблица множења (тј. 2 × 2 до 10 × 10) су се свидели 15% више људи од преосталих бројева. Истраживачи су закључили да течност бројева предвиђа преференцију бројева: стога су бројеви у табели множења префериранији над простим бројевима.
Блиско повезано поље истраживања о преференцијама писма датира из 1950-их. Белгијски психолог Нутин је 1985. године известио о неочекиваном открићу да људи имају тенденцију да несразмерно и несвесно преферирају слова сопственог имена. Ефекат име-слово је реплициран у десетинама накнадних студија на различитим језицима, културама и писмима, без обзира да ли су учесници изабрали своје жељено слово из насумично одабраног пара, или изабрали првих шест од свих слова у абецеди, или оценили свако појединачно слово. Натин је предвидео да ће, пошто је покретачка сила ефекта име-слово несвесна преференција за било шта повезано са сопством, постојати и ефекат рођенданског броја.
Оригинална студија Године 1997. истраживачи Шинобу Китајама и Мајуми Карасава приметили су да студије у више наврата показују да Јапанци не желе да одрже и побољшају своје самопоштовање, за разлику од Европљана и Американаца. Док је истраживање са западним учесницима показало да људи у просеку лажно верују да су бољи од просека, да приписују себи заслуге за успехе и криве друге за своје неуспехе, и да прецењују шансе да им се деси нешто добро, студије са Јапанцима нису откриле такве тенденције самопобољшања. Поред тога, у међукултуралним студијама, Јапанци су пријавили да је самопоштовање више повређено неуспесима него подстакнуто успесима, супротно од онога што су извештавали Американци. Све ове студије укључивале су учеснике који су били свесни да се њихово самопоштовање процењује, па се стога каже да су то мере експлицитног самопоштовања. Ово је натерало Китајаму и Карасаву да се зачуде. Чинило им се мало вероватним да Јапанци немају позитивна осећања везана за себе. Претпоставили су да Јапанци некако не дозвољавају да се ова осећања открију отворено. Да би ово тестирали, спровели су два експеримента која су скривала циљ процене самопоштовања, мерећи уместо тога имплицитно самопоштовање. Пошто по дефиницији имплицитно самопоштовање није доступно интроспекцији, његове мере се не ослањају на директне само-извештаје, већ на степен до којег објекти повезани са сопством генеришу позитивне наспрам негативних мисли. Први експеримент је био реплика Натинове студије о преференцијама слова из 1987. године, тражећи ефекат везан за слова имена учесника. Други експеримент је укључивао бројеве, тражећи ефекат везан за бројеве који представљају дан у месецу када је учесник рођен (између 1 и 31) и месец њиховог рођендана.
Метод За експеримент са писмом, тражили су од 219 јапанских студената да оцене сваку од 45 хирагана, део јапанског система писања, према томе колико им се допада. За експеримент са бројевима, замолили су 269 јапанских студената да оцене атрактивност бројева између 0 и 49. Број 49 је изабран као горња граница да би се прикрио прави циљ студије, који је 31 (што је максимални број дана у месецу) можда наговестио. Исто тако, број 0 је укључен ради маскирања. Учесници су морали да дају оцене на скали од шест тачака, у распону од 1, ако им се број веома не свиђа, до 6, ако им се веома допао. Када су то завршили, од учесника су тражени различити демографски подаци, укључујући њихове рођендане.
Резултати Анализа података о преференцијама слова открила је ефекат име-слово: појачано допадање слова у сопственом имену учесника. Анализа података о преференцијама бројева открила је ефекат рођенданског броја. За сваки број, истраживачи су прво израчунали средњу вредност свиђања учесника који нису имали тај број на свом рођендану. Ова средства су послужила као основа. За сваког учесника израчунато је 50 релативних оцена свиђања између основне линије броја и стварне преференције. Просечни резултати свиђања за различите типове бројева су показали да су учесници непропорционално преферирали бројеве на свом рођендану. Ефекат је био јачи за веће бројеве, преко 12, него за мање бројеве. Ефекат је био најслабији за мушкарце и њихов месец рођења (само 0,03 разлика у односу на средњу вредност), а најјачи за жене и дан њиховог рођендана (разлика од 0,77 у односу на средњу вредност). Све у свему, жене су показале већу наклоност према бројевима свог рођендана него мушкарци.
Објашњења Китајама и Карасава су закључили да су обрасци у налазима из оба експеримента најконзистентнији са хипотезом да је преференција последица везаности за сопство. Ова осећања су уско повезана са самим собом, не само са именима и датумима рођења, већ и, имплицитно, њиховим саставним словима и бројевима. Пошто већина људи воли себе, већина људи имају позитивна осећања према овим саставним деловима. Истраживачи су сугерисали да је ефекат јачи за веће бројеве, јер су у свакодневном животу ови бројеви мање засићени другим значењима, осим њиховим асоцијацијама на рођендане.
Алтернативно објашњење за ефекат рођенданског броја, које је морало бити тестирано, је пуко излагање. Када би било тачно да се бројеви нечијег рођендана несразмерно користе у свакодневном животу, онда би преференција бројева у једноставно могла бити склоност ономе што је најчешће. Зајонц је у својим лабораторијским студијама из 1960-их и 1980-их открио да познавање може снажно утицати на преференције, и сковао термин „ефекат пуког излагања“. Али Китајама и Карасава су тврдили да чак и када би људи видели бројеве са свог рођендана више, то би и даље било занемарљиво у поређењу са укупном количином бројева са којима се сусрећу у свакодневном животу. Ово, у складу са аргументима других истраживача, користи се да се искључи пуко излагање као објашњење за ефекат име-слово.
Китајама и Карасава су закључили да Јапанци заиста гаје топла осећања према себи, баш као и Американци и Европљани, али да су та осећања маскирана када се то експлицитно тражи. Они су спекулисали да разлог за ово маскирање лежи у склоности Јапанаца да се посвете негативним, непожељним особинама ради побољшања себе.
Накнадне студије
Ране накнадне студије Прва накнадна студија бавила се културним разликама. Блас, Шмит, Џонс и О'Конел користили су студенте из САД као учеснике да би поновили оригиналну студију. У свом раду, представљеном на годишњој конференцији Америчког психолошког удружења у Чикагу, августа 1997. године, они су известили о истом резултату: преференцији за рођенданске бројеве. Ипак, пронашли су много јачи ефекат, који би према истраживачима могао бити последица склоности Американаца ка самопобољшању.
Другу накнадну студију урадили су 1998. године Китајама и Учида. Покушали су да истраже однос између ефекта имена и слова особе и ефекта његовог или њеног рођенданског броја, с обзиром на то да су Китајама и Карасава сумњали да постоји једна покретачка сила иза оба. Као што су предвидели, Китајама и Учида су открили да су у једној особи ова два ефекта повезана. Касније студије су потврдиле овај налаз.
Године 2000, Босон, Сван и Пенебејкер су тестирали седам мера имплицитног самопоштовања, укључујући задатак са бројем рођендана и задатак са словом имена, и четири мере експлицитног самопоштовања. Користили су скалу од седам поена уместо скале од шест поена коју су користили Китајама и Карасава, и гледали су само дан рођендана. У просеку, испитаници су оценили свој рођендан за 0,73 више од осталих бројева. Када су истраживачи поново тестирали свих седам имплицитних мера самопоштовања, задатак броја рођендана био је један од три који су дали сличне резултате. Из слабих или незначајних корелација између имплицитних и експлицитних мера самопоштовања, закључили су да имплицитно и експлицитно самопоштовање користе различите основне конструкције.
Касније накнадне студије Касније студије су истраживале аспекте ефекта. Коле, Дијкстерхис и ван Нипенберг настојали су да истраже колико је аутоматски процес преференције. То су радили и са бројевима и словима. Поделили су учеснике у две групе. Од прве групе је затражено да дају брзе, интуитивне реакције наводећи преференције за стимулусе. Од друге групе је затражено да образложе зашто им се неки бројеви више допадају од других и да анализирају које карактеристике бројева воле. Као што су истраживачи предвидели, открили су да су и ефекат рођенданског броја и ефекат слово-име нестали у стању „размишљања”. Они су тврдили да размишљање о разлозима подстиче делиберативно превладавање имплицитних ефеката самопоштовања. Овај закључак је подржан посматрањем корелација између ефеката: док је у условима осећања снага ефекта рођенданског броја учесника била у корелацији са његовим или њеним ефектом имена и слова, таква корелација није пронађена у стању размишљања.