Жан-Франсоа Мармонтел (; Бор лез Орг, 11. јул 1723 – Сен Обен сур Гајон, 31. децембар 1799) био је француски писац, енциклопедиста, историчар, приповедач, романописац, граматичар и песник, драматург, филозоф.
Близак пријатељ и сарадник Волтера и противник Русоа, уживао је велику славу на двору Француске и широм Европе. Био је члан Француске академије и њен стални секретар. Под Директоријумом је био члан Савета старешина до Државног удара 18. фруктидора V године.
Његов роман Велизар на славеносрпски језик превео је Павле Јулинац (Беч 1776). То је први превод француског романа на (славено)српски језик.
Биографија Пореклом из породице ниже средње класе, Жан-Франсоа Мармонтел је најстарији син Мартина Мармонтела, мајстора кројача, и Маријан Гурде (умрла 1747).
Његови родитељи имали још шесторо деце: Ана (рођена 9. марта 1727 ), Марија-Жана (рођена 28. марта 1728), Антоанета (рођена 10. августа 1730, умрла 23. јануара 1766), Жан (децембар 1731), Антоан (март 1738) и Жана (1739).Jean-François Marmontel, Correspondance (2 tomes), texte établi, annoté et présenté par John Renwick, Presses universitaires Blaise Pascal, Clermont-Ferrand, 1974, XXVIII-356 pages ; tome I, lire en ligne.
Након што је научио да чита у манастиру Пречистог зачећа Богородице, чије су се монахиње дружиле са његовом мајком, похађао је школу свештеника из Бор лез Орга, оца Ваисијера, пре него што је од 1734. до 1738. године школовао се у заводу у Моријаку, који су водили језуити.Kees Meerhoff, Annie Jourdan, « Mémorable Marmontel ? Chronologie de Marmontel », dans Kees Meerhoff, Annie Jourdan (dir.), Mémorable Marmontel : 1799-1799, Rodopi, 1999, 174 pages, .
Након што је био избачен из завода месец дана пре краја године реторике, отац га је поставио за шегрта код трговца у Клермон Ферану .
После је постао и кројачки шегрт. Према Џону Ренвику, под протекцијом језуите из Клермона добио је место учитеља у једној грађанској породици.Jean-François Marmontel, Mémoires, .
На тај начин успео је да преживи и студира филозофију на градском заводу, од 1738. до 1740. године.
Од 1740. до 1741. године био је запослен као тутор код маркиза Де Линара.Kees Meerhoff, Annie Jourdan, « Mémorable Marmontel ? Chronologie de Marmontel », dans Kees Meerhoff, Annie Jourdan (dir.), Mémorable Marmontel : 1799-1799, Rodopi, 1999, 174 pages, .
Тада је његов отац преминуо од туберкулозе. Овај догађај је његову породицу бацио у очај и беду, о чему он говори у својим Мемоарима. Обећао је да ће се извући из тога и настанио се у Тулузу 1741, где је студирао филозофију код језуита и постао учитељ језуита и бернардинаца, шаљући део своје плате својој породици.
Почетак књижевне каријере и пријатељство са Волтером На конкурсу Академије цветних игара представо је оду L’Invention de la poudre à canon (О изуму барута и топа), која није била истакнута.
Ова преписка означава почетак пријатељства између двојице мушкараца које траје тридесет пет година, без икаквих потреса.
Мармонтел је истрајао на цветним играма и на крају је 1744. освојио награду за идилу својом песмом Еклога, затим три награде цветних игара и награду Академије из Монтобана 1745.Kees Meerhoff, Annie Jourdan, « Mémorable Marmontel ? Chronologie de Marmontel », dans Kees Meerhoff, Annie Jourdan (dir.), Mémorable Marmontel : 1799-1799, Rodopi, 1999, 174 pages,
Планирао је да упише теолошки факултет, али му је Волтер саветовао да уместо тога дође у Париз. Продаја сребрне лире, коју му је доделила Академија из Монтобана, помогла му је да покрије трошкове путовања. мини|Жан-Франсоа Мармонтел, рад Шарл-Етјена Гошеа. У Паризу је у почетку доживео изузетно тешку материјалну ситуацију. Покушао је, али безуспешно, да покрене књижевни часопис под називом L’Observateur littéraire, који је имао само осам бројева. Спасла га је Француска академија, која му је доделила награду за поезију 1746. на следећу тему: „Слава Луја XIV овековечила је у краљу његовог наследника”. Волтер иде на суд у Фонтенблоу са неколико десетина примерака Мармонтелове песме.
Сада већ из шуме, Мармонтел је показао своју захвалност свом пријатељу тако што је још 1746. написао похвални предговор за издање Анријаде, предговор који се често налази на почетку каснијих издања ове песме. Следеће године поново је освојио награду Академије за поезију на тему: „Помиловање Луја XIV је једна од врлина његовог августовског наследника”.
Драматуршки почеци 5. фебруара 1748. дао је своју прву трагедију Denys le tyran (Денис Тиранин), оригиналну представу, која је доживела велики успех: има покрет, радњу, а приказ тираније и њеног кажњавања, у духу времена, заинтересовало је јавност. Његова следећа представа Aristomène (Аристомен) (1749) такође је била успешна захваљујући таленту Мадмоазел Клерон.
С друге стране, Cléopâtre (Клеопатра) (1750) пропала је, а повод томе биле су речи, које су остале запамћене: у последњем чину, механичка змија, коју је направио Вокансон, излази из корпе да угризе груди египатску краљицу; гледалац узвикује: „Слажем се са змијом”, изазивајући општу веселост.
Следећа представа, Les Héraclides (Хераклиди), која је први пут изведена 24. маја 1752, такође није успела због, према речима Мармонтелових пријатеља, пијанства Мадмоазел Дименил, у улози Дејанире. Што се тиче Египта, који је први пут изведен 5. фебруара 1753, имао је само једно приказивање.
После овог новог неуспеха, Мармонтел се одрекао трагедије.
Успон и пријем на Академији Захваљујући заштити Mадам Помпадур, 1753. године добија место секретара Краљевих зграда. Према његовим Мемоарима, био је позван да саветује краља о расподели пензија додељених заMercure de France и привилегију над часописом доделио је Лују де Боасију 12. октобра 1754. Након његове смрти, 19. априла 1758, он је заузврат добио патент 27. априла и преузео дужност у августу. У Меркуру је објавио своје Моралне приче, које су имале огроман успех. мини|Салон Mадам Жофрен 1755. Лемоније, уље на платну (1812), замак Малмесон. Код Марија-Терезе Жофрен, код које је изнајмио стан и често посећивао салон, рецитовао је сатиру против војводе од Омона, чијег је аутора одбио да прокаже, због чега је од 28. децембра 1759. био затворен једанаест дана у Бастиљи (од 28. децембра 1759. до 7. јануара 1760) чиме је допринео томе да изгуби привилегију на Меркур.
Француска академија је 1760. године истакла његову Посланицу песницима о чарима учења, а 24. новембра 1763. изабрала га је у ред својих чланова, на столицу 17, где је наследио Жан-Пјера де Бугенвила; примио га је 22. децембра Арман-Жером Бињон.
Крајем 1763. Густав Филип, гроф од Кројца, постављен за шведског амбасадора у Шпанији, прошао је кроз Париз пре него што се вратио на своју функцију и, у салону госпође Жофрен, упознао Мармонтела, са којим је склопио пријатељство које ће трајати више од 20 година; ово пријатељство је ојачало од 1766. године, када је Кројц именован за шведског амбасадора у Француској и подстакао свог пријатеља филозофа да пише комичне опере са композитором Андреом Гретријем, Кројцовим штићеником.Monique Delhoume-Sanciaud, "Jean-François Marmontel, intermédiaire culturel entre la France et la Suède?" in Dix-huitième siècle 2016/1 (n° 48), pp. 461-480, en ligne: URL https://www.cairn.info/revue-dix-huitieme-siecle-2016-1-page-461.htm (consulté le 25.02.2023).
Афера Велизар 1767. објавио је свој роман Велизар, уз одобрење краљевског цензора.
Међутим, XV поглавље овог романа, у којем се јунак залаже за један облик верске толеранције, врло брзо изазива гнев теолога Сорбоне и присталица грађанске нетрпељивости.
Имајући малу подршку Mадам Помпадур на Суду након смрти, уверен да не може да рачуна на подршку својих академских колега, Мармонтел је прво покушао да смири гнев теолога чинећи вишеструке уступке.
Схватајући да се од њега тражи „безрезервно придржавање догмама грађанске нетрпељивости”, да је, рачунајући на то, ризиковао да изгуби све – углед, пријатеље – попуштањем, радије кренуо у конфронтацију – што му је омогућило да се јавно појави као жртва самовоље – позвао је Волтера у помоћ.
Велизара је у децембру званично цензурисала Сорбона.
31. јануара 1768. париски надбискуп Mонсињор де Бомон осуђује дело у мандату који је прочитао у проповеди свим црквама дијецезе.
Ова цензура и ове осуде само доприносе успеху дела, које брани филозофе. Надаље, по Волтеровом савету, Мармонтел је послао Велизара просвећеним монарсима: Фридриху II од Пруске, руској царици Катарини, пољском краљу Станиславу II, наследном принцу од Брунсвика, шведској краљици Лујза-Улрики и њеном сину краљевском принцу, будућем Густаву III, који је промовисао ширење романа и исмевао Сорбону.Cf. Monique Delhoume-Sanciaud, "Jean-François Marmontel, intermédiaire culturel entre la France et la Suède?" in Dix-huitième siècle 2016/1 (n° 48), pp. 461-480, en ligne URL https://www.cairn.info/revue-dix-huitieme-siecle-2016-1-page-461.htm (consulté le 25.02.2023).
Након ове афере, 1768. године напустио је дом Mадам Жофрен, који је пао у оданост, и уселио се код Mадмоазел Клерон.
Затим, када је отишла да се придружи маркгрофу од Ансбаха, Карл-Фридриху од Ансбах-Бајрејта, у пролеће 1773, он се преселио код Mадам де Серан, бивше љубавнице Луја XV, која му је понудила приватну вилу.
Наставак каријере На захтев композитора Андреа Гретрија, написао је либрето за Huron, адаптиран из Волтеровог L'Ingénu, премијерно изведен у Италијанском позоришту у Паризу 20. августа 1768, где је доживео велики успех. Поглавље XI L'Ingénu-а инспирисано је афером у вези са Велизаром..
Следи Lucile, изведен у Италијанском позоришту у Паризу 5. јануара 1769, Silvain, први пут изведен 19. фебруара 1770, L'Ami de la maison, дат у Фонтенблоу 26. октобра 1771. и у Паризу 24. маја 1772, и Zémire et Azor, адаптација приповетке Лепотица и звер, изведена у Фонтенблоу 9. новембра 1771 и у Паризу 16. децембра 1771 . О овом последњем делу, Ретиф де Ла Бретон пише у Les Nuist de Paris-у:
мини|Жан-Франсоа Мармонтел, гравура Кошена Старијег. Након смрти Шарла Пиноа Дуклоа, Мармонтел је 1772. године именован за историографа Француске.
У свађи између њега и немачког композитора Кристофа Вилибалда Глука (обојица су тада живели у Паризу), стао је на страну италијанског композитора Николоа Пичинија, а против својих противника компоновао је сатиру у једанаест песама под насловом Полимнија.
Објавио је Инке (1778), роман који је жигосао ропство и био је такође веома успешан.
Брак Након планираног брака, 1772–1773, са снахом адвоката париског парламента, Вермеј, оженио се 13. октобра 1777. нећаком свог пријатеља опата Морелеа, Мари-Аделаид Леран де Монтињи (1759–1812), млада жена од 18 година дошла је у Париз са својом мајком у јулу, на захтев свог стрица.
Заједно су имали пет синова: први је умро при рођењу у мају 1779, Алберт-Шарл-Франсоа је рођен 18. октобра 1780. (умро 23. маја 1809 ), Шарл-Пол 18. децембра 1781. (умро 3. марта 1784), Шарл-Жозеф-Франсоа 10. јануара 1785. (умро 25. августа 1808) и Луј-Жозеф 20. јануара 1789. (умро у болници града Њујорка 16. децембра 1830).
Након смрти Луја XV (1774), Mадам де Серан је продала свој хотел грофу од Онживијеа 1776.
Тада дочекан код Шалута де Верена, на месту Вандом, Мармонтел се потом уселио у стан који је отац Мореље изнајмио од јуна на другом спрату куће Нова фејанска (Neuve des Feuillants), улица Сен Онореа, поводом његовог венчања октобра 1777.Jean-François Marmontel, Mémoires, notes 3 et 8, .
13. маја 1782. купио је за 30 000 ливри у Грињону, у комунама Тиаис и Орли, кућу Шарла Колеа, коју је 4. јуна 1794 продао трговцу дрветом Мартину Бодену за суму од 40 500 ливри.Jean-François Marmontel, Mémoires, note 5, .
Коначно, у ишчекивању рођења свог четвртог детета, које се догодило 10. јануара 1785, Мармонтелови су се уселили у стан који припада истом скупу зграда које су изнајмили фејанци у улици Сен Онореа.
Стални секретар 27. новембра 1783. Мармонтел је изабран за сталног секретара Француске академије: он је био последњи који је заузео ову функцију старе Академије.