мини|десно|300п|Три историјске кнежевине на подручју данашње Румуније: Влашка, Трансилванија и Молдавија у 16. веку Кнежевина Влашка (Cetăți medievale din Țara Românească în secolele XIII-XVI, Gheorghe I. Cantacuzino, Editura Enciclopedică, 2001, рум. ћир. -{Ца́ра Ромѫнѣ́скъ}-), румунска је држава на територији Влашке, која је постојала од средине 14. вијека до 1859/1861. године, када се ујединила са Кнежевином Молдавијом у државу под називом Уједињене Кнежевине Молдавија и Влашка. У 15. вијеку пала је под феудалну власт Османског царства. Од 18. вијека, у земљи је на власти био фанариотски режим.

Историја

Влашка је географска регија данашње Румуније, као и једна од две историјске румунске кнежевине које су поставиле темељ за успостављање модерне румунске државе. Налази се северно од Доњег Дунава и јужно од Јужних Карпата. Влашка је традиционално била подељена на два дела: Мунтенију (Велика Влашка) и Олтенију (Мала Влашка). Добруџа се понекад могла сматрати трећим делом због своје близине и краткотрајне власти над њом. Влашка се као целина понекад назива Мунтенијом кроз поистовећивање са већим од два традиционална дела.

Влашка је почела да се формира као кнежевина око 13. века, након постепеног уједињења неколико мањих румунских политичких ентитета. До 1330. године, држава се консолидовала након победе Басараба I у бици код Посаде против Краљевине Угарске, чиме је започео период релативне независности. Године 1417. Влашка је први пут била приморана да прихвати сизеренство Османског царства; ово сизеренство је трајало до средине 19. века. Међутим, Влашка је генерално успевала да очува аутономију унутар Царства, као и да доживи прекиде османске владавине које су доносили локални владари попут Влада Цепеша и Михаја Храброг, а касније и спољне силе попут Пољско-литванске уније и Руске империје.

Године 1859. Влашка се ујединила са Молдавијом како би формирала Уједињене Кнежевине, које су 1866. године усвојиле име Румунија и званично постале Краљевина Румунија 1881. године. Касније, након распада Аустроугарске и одлуке изабраних представника Румуна 1918. године, Буковина, Трансилванија и делови Баната, Кришане и Марамуреша додељени су Краљевини Румунији, чиме је формирана модерна румунска држава.

Античко доба

Током другог рата Римљана са Дачанима (105. година) западна Олтеније је постала дио римске провинције Дакије, а остатак Влашке је укључен у провинцију Мезију. Римски лимес је првобитно поставља уз ток ријеке Олт (119. година), док је у 2. вијеку помјерена на исток — данас се линија утврђења протеже од Дунава до ријеке Рукар у Карпатима. Лимес је враћен на ријеку Олт 245. године, а 271. су Римљани напустили регион.

Област је била изложена романизацији и у вријеме Велике сеобе народа, када је велики дио савремене Румуније постао мета освајања Гота, Хуна, Авара, Словена и других народа. Римљани су 328. године изградили мост између Суцидаве и Ескова (близу Гигена), што потврђује, да су имали развијене трговинске односе са народима сјеверно од Дунава. Римски цар Константин Велики је 332. године наредио напад на готска насеља преко Дунава. Период готске владавине се завршио када су Хуни стигли у Панонију и напали око 170 насеља са обје стране Дунава.

Рани средњи вијек Романизовано становништво на средњем и доњем току Дунава у источнословенским изворима називају се Власима. Византија је владала територијом Влашке од 5. до 6. вијека, али су у 6. и 7. вијеку у ту област продрли Словени и населили се на јужној обали Дунава. Византијски војсковођа Приск је 593. године поразио словенску војску, али су их Авари и Гепиди 602. године принудили на повлачење. Цар Маврикије је покушао да ојача римску позицију на сјеверној обали Дунава, распоређујући ту своју војску.

Значајни влашки владари Литовој, на источној страни ријеке Олт, 1247-1277, Мунтенија Сенеслау, на западној страни ријеке Олт, код Арђеша, око 1247., Олтенија Барбат, око 1277 — око 1290. Токомеријус или Тихомир, око 1290 — око 1310. Раду Црни, легендарне приче Басараб I, око 1310 — 1352. Владислав I („Влајку-Вода“), 1364 — око 1377 Мирћа ћел Батрн („Мирћа Старији“), 1386 — 1418. Влад Цепеш (Цар Влад), 1448, 1456 — 1462, 1476. Њагое Басараб, 1512 — 1521. Михај Храбри („Михаел Храбри“), 1593 — 1601. Константин Бранковјану 1688 — 1714. Александар Јоан Куза, 1859 — 1866.

Галерија

Референце

Литература

Giurescu, Constantin. Istoria Bucureștilor. Din cele mai vechi timpuri pînă în zilele noastre, Ed. Pentru Literatură, Bucharest, 1966. Ștefănescu, Ștefan. Istoria medie a României, Vol. I, Bucharest, 1991. Giurescu, Constantin. Istoria Românilor, Vol. I, 5th edition, Bucharest, 1946.

Категорија:Историја Румуније у средњем веку Категорија:Историја Румуније у новом веку Категорија:Бивше државе Европе Категорија:Османско царство Категорија:Бивше монархије Категорија:Влашка