мини|Божићна трпеза. Српска кухиња је хетерогена, иако су бурна историјска дешавања утицала и на исхрану народа, па тако сваки регион има своје специфичности и различитости. Може се рећи да су пресудни утицаји били византијско-грчки, дакле – медитерански, затим оријентални и аустроугарски. Спремање хране је саставни део српске традиције и културе. У Србији је уобичајено обедовање 3 пута дневно (доручак, ручак и вечера), уз напомену да је најважнији оброк доручак, док је најчешће најобимнији оброк – ручак.

Исхрана се поистовећује са уношењем хранљивих материја (конзумирање хране и пића), али у ширем смислу, представља уживање у трпези. Овај веома сложен процес, ствара оно што се назива »национална кухиња«, коју чине: избор намирница, њихово узгајање, припрема јела, амбијент у коме се храна сервира, као и начин како се сервира.

У српским селима назив за кухињу био је „кућа“, а централни део је било огњиште, које је представљало важно, култно место, поред кога се одигравао свакодневни живот, окупљала цела породица. Седело се на дрвеним клупама, троношцима и столицама, посуђе је било дрвено и земљано, а у богатијим кућама и бакарно. Хлеб се правио од житног или кукурузног брашна.

Српска кухиња у прошлости мини|десно|200п|Сач мини|лево|Пита савијуша. Развој националне кухиње можемо пратити од најранијих навика у исхрани које су део словенског наслеђа српског народа. Почетак националне кухиње везује се за династију Немањића и може се пратити током целог средњег века. Византија као средиште цивилизације је имала велики утицај на културу тадашње Србије, жене које су се удавале за српске велможе су донеле културу облачења, хигијене и исхране. Храна поприма другачији укус и изглед, на двору се једе чорба киселица, кавијар од моруне са Дунава, свежа риба са Јадранског мора, печење зачињено белим луком и мирисним зачинима. Такође кувало се у „лубури“ (говеђи желудац или у кори од брезе) неколико сати изнад ватре-жара. Прање руку пре оброка је било обавезно, бело платно преко стола је служило као столњак и као салвета за брисање руку. Саставни део сваког оброка на двору је било рујно вино које је износио велики подрумар са својим пехарницима. Ова особа је имала велику улогу и била веома цењена од стране владара. Велики хлебар је бринуо о складиштима брашна и квалитету хлеба, старао се да га има довољно и да се не расипа. Кухиње на двору су увек биле измештене довољно далеко да мирис дима не смета у трпезаријама. Печено месо доношено је са ражња и по правилу се секло у трпезарији. Нижа властела и обичан народ имали су прилику не само да виде свог господара како обедује већ и да пробају исту ту храну по његовом завршеном обеду. Овим чином се преносила култура на ниже слојеве који су ту традицију даље неговали и одржавали.

Хлеб Намирнице су биле биљног и животињског порекла. Најважнији је био хлеб, који се правио од пшенице, јечма, проса, овса, крупника (спелта) и сирака.

Да би се добио хлеб, жито се млело у малим, кућним, ручним жрвњевима, воденицама или млиновима. Најбољи хлеб се месио од пшенице, а лошијег квалитета је био јечмени, затим од оваса, који се углавном служио за исхрану коња. Најлошијег квалитета је био неукусни, црни хлеб од сирака који има крупно зрно и проса од кога се првенствено правила каша када би цело или самлевено зрно кували у води или млеку.

Хлеб се месио као погача са квасцем или од киселог теста. Пекао се на огњишту или у пећи. Поред хлеба и погаче постојао је и двопек, који се користио за путовања, будући да је могао дуго да стоји.

Такође се правила и пита, од развученог теста, испуњена сиром или месом.

Намирнице биљног порекла мини|Продаја воћа на пијаци Зелени венац Осим хлеба у средњовековној Србији постојале су и друге намирнице биљног порекла.

Поврће се гајило у »вртовима«, који су се налазили око кућа. У ћириличким текстовима поврће се називало »зеље«, а то су били: купус, репа, тиква, бостан. »Љутим зељем« називани су лук и ротква. Гајиле су се и махунасте биљке попут сочива, боба, грашка, мака...

У средњовековној Србији гајило се и воће: крушке, трешње, вишње, јабуке, шљиве... У околини Призрена било је много дудињака. Дуд се гајио због свилене бубе.

Воће и поврће се продавало на пијацама, а нарочито у градовима. Воће се јело свеже или сушено.

Намирнице животињског порекла

Од намирница животињског порекла — на првом месту било је месо, будући да је сточарство у Србији било веома развијено. Стока је била капитал народа, пошто није било много новца. У храстовим шумама свиње су храњене жиром. Гајиле су се и овце, говеда, коњи, козе, биволи, перната живина. Месо се продавало свеже или усољено (које је било скупље). У старим текстовима помиње се и сланина, коју је у исхрани користило као и свињску маст, већина становништва. Такође је значајан био и лој.

Током овог периода знало се и за месне прерађевине. Помињу се сланина, пршут и кобасице.

Доста се користило и месо од дивљачи. Ловиле су се дивље свиње, дивокозе, срне, јелени, зечеви, дивље патке, дивље гуске, јаребице, голубови.

Осим меса значајна намирница животињског порекла био је сир, у колутовима или комадима. Било је више врста сирева, млад, слатки или слани. Србија је била и велики извозник сира.

Млеко је била значајна намирница, која се чувала у дрвеним судовима. Такође се правило и кисело млеко.

Важан чинилац у исхрани била је и риба и то како речна тако и морска. Припремала се свежа и усољена (усољеном рибом се и трговало).

Посластице мини|Колачи Бајадера.

Током средњег века користио се мед. Воће у меду је била једноставна и укусна посластица. Под утицајем Византијске културе, у мед се такође додавао орах и друго коштуњаво воће. Гости у кућама су се увек дочекивали медом као знаком добродошлице; младенцима се давао мед да им живот буде сладак. Знало се и за шећер, али пошто је био изузетно скуп није био пуно заступљен у исхрани. Правиле су се (посебно у приморју) торте од сира као и врста слатких кобасица — маснице. Веома цењен је био марципан. Слаткиши су се служили на крају јела.

Пића мини|Флаша Јелен пива Најважније пиће била је вода, коју је становништво прикупљало са извора или из бунара. Од алкохолних пића најзаступљеније је било вино, и то више црвено него бело, медовина, посебно у крајевима где није гајена винова лоза и пиво. Медовина је старо словенско пиће које се није пило само у Србији, већ и у осталим балканским земљама, као и на северу.

Производња ракије путем дестилације се не помиње током средњег века. Овај обичај је настао касније. Србија је током периода под турском влашћу постала познати произвођач ракије, посебно шљивовице.

Припрема хране током средњег века Храна се припремала на масти, лоју или уљу. Уље се добијало од маслина. Добрим се сматрало светло уље. За сунцокрет се није знало. Сва храна је сољена. Током средњег века су доста коришћени и зачини, које су доносили трговци са Јадрана али и са Истока. Користили су се бибер, шафран, цимет, мирођија, каранфилић.

Ручак је називан обедом, вечера није била обавезна. Храна је припремана на огњишту изнад кога је висио котао. Справљана су кувана јела, али и од сировог, свежег поврћа, на пример зеља. Обедовало се за столом, на којима су били столњаци. Јело се из посуђа, код властеле и на двору је било од сребра, позлате и злата. Као прибор су коришћене кашике, виљушке и ножеви.

Регионалне кухиње у Србији Посебан квалитет богатој српској кухињи дају регионални специјалитети. Историја је често играла кључну улогу у обликовању регионалних кухиња свуда и у свету, па тако и у Србији. Кроз векове, различити народи сусрели су се кроз трговину, миграције и освајања, доносећи са собом нове састојке, зачине и кулинарске технике. Ови утицаји су током времена интегрисани у локалне кухиње, стварајући јединствен спој укуса и стилова. Регионалне кухиње последњих година имају значајну улогу у гастрономском туризму, како у свету, тако и у Србији. Тако је, на пример, Војводина позната по домаћој тестенини, хлебу и штрудлама, као и јелима од говедине и живине, Шумадија по пити и печењу, западна Србија по специјалитетима од димљеног меса Златибор и Златар по јагњетини и овчетини, источна Србија по питама, јагњетини и домаћем качамаку, Јужна Србија по јелима са роштиља и печењу.

Ипак, неки делови Србије се својим гастрономским специјалитетима издвајају, а то су првенствено мултинационалне средине у којима се култура исхране развијала под многим утицајима.

Војвођанска кухиња – Основу из које је настала војвођанска кухиња одувек су представљале намирнице које су долазиле са војвођанских салаша. Бурни историјски догађаји и миграције становништва такође су оставили неизбрисив траг у кулинарству. Понекад се каже да је војвођанска кухиња мешавина севера, југа, истока и запада, како региона тако и Европе. Преко двадесетак нација које живе у Војводини дале су својеврстан печат јелима, како онима која се припремају у домаћинствима, тако и онима која се могу пробати у угоститељским објектима. Један од специјалитета, који се све ређе може наћи на војвођанској трпези, је жута супа од гушчијег меса. Уз кувано месо и поврће из супе служе се разни сосеви и пире или печени кромпир, што све заједно чини чувену комбинацију названу ринфлајш. Сосеви од парадајза, рена или мирођије служе се не само уз ринфлајш, него и уз печење. Мађарска кухиња има велики утицај на гастрономију Војводине. најпознатији примери су паприкаш и гулаш. Кувају се јако зачињени највише млевеном црвеном паприком, која у умереној количини подстиче варење и даје специфичан укус, без обзира са којим се месом јело спрема. Карактеристичан је такође и веома велики број јела од теста. Насуво је банатска ручно рађена тестенина, која се припрема са кромпиром, сиром или маком, а од воде у којој се тестенина кувала припрема се чорба од насува. Међу јелима од теста познате су такође мекике, крофне, разне пите са сиром, разним воћем, поврћем и најпознатија међу њима бундевара, чувена штрудла с маком, вишњама, гомбоце са шљивама и друга. Први српски кувар, под називом Србски кувар, настао је управо у Војводини. Написао га је и објавио 1855. године јеромонах Јеротеј из Манастира Крушедол. .

Санџачка кухиња – Специјалитети санџачке кухиње заузимају посебно место у богатој кулинарској традицији Србије. Гастрономски производи Новог Пазара и околине представљају важан део бошњачке културе, али и туристичке понуде овог краја. Санџачка кухиња развијала се од доласка Османлија на ове просторе и сачувана је захваљујући женама, домаћицама, које су их чувале и током векова преносиле с колена на колено, а оне то чине и данас. Има многе карактеристике османске кухиње, чија традиција се наставила у турској кухињи, али се од ње разликује јер се развила под утицајем локалне, мултинационалне и мултикултуралне средине. Нови Пазар је посебно познат по специфичним јелима која спајају традиционалне укусе оријенталне кухиње са локалним специјалитетима. Традиционални новопазарски специјалитет – пазарске мантије, уврштене су 2012. године на листу нематеријалног културног наслеђа Србије. Осим мантија, надалеко су чувени и пазарски ћевапи, али и обаруша, ђул пита, као и бројни слаткиши, међу којима је више врста баклава (дивит баклава, севдиџан), гурабије, татлије, сулпита, кадаиф, зерде или ешкијаш, ђузлема и други.

Савремена српска кухиња Доручак мини|200п|Васкршњи доручак са шунком, јајима и качкаваљем мини|200п|Шарени пасуљ мини|десно|200п|Проја мини|200п|Сарма 200п|мини|Кајгана Доручак је уведен у српску исхрану у другој половини 19. века. Може се назвати и раним здравим оброком, за који се сервирају чај, млеко или кафа и тесто или хлеб са сланином, саламом, кобасицама, јајима или кајмаком. Традиционална јела: различите врсте теста (са пуњењем од сира, џема, меса), као што су погачице, жужу, кифле, паштете, переце, бухтле, плетенице, штапићи. бурек качамак попара проја сендвичи (хлеб, бутер, мед или џем, кајмак...) јаја са сиром, кајгана од јаја, јаја са сланином или чварцима

Хлеб, пецива и пите мини|десно|200п|Хлеб. мини|200п|Кифле.