Хрвати у Румунији (, ) се деле у три различите групе са посебним обележјима и разликама у језику. То су Карашевци, Рекашки Шокци и Кечански Хрвати. Карашевци су етничка група која живи у две општине жупаније Караш-Северин, Карашево и Лупак. Они чине око 98 % свих Хрвата у Румунији. Друге две мање етничке групе живе у жупанији Тимиш, Шокци у месту Рекаш, и Хрвати у месту Кеча. Некада је у месту Сулина, на делти Дунава, постојала хрватска заједница. Њу су чинили речни пилоти (навигатори), који су у Сулину дошли пре неколико векова. Према попису из 2021. године у Румунији је било 4.842 Хрвата. У правном систему Румуније Хрвати су признати као национална мањина.
Карашевци Распрострањеност мини|лево|200п|Подручје које настањују Карашевци
Седам насеља, чије је становништво познато под називом Карашевци, смештена су у југозападном делу румунског Баната, у подножју највеће банатске планине Семеник, недалеко од Решице. Та насеља су Карашево, Клокотич, Јабалче, Лупак, Нермиђ, Равник и Водник. Осим ових насеља, Карашевци су живели у мањем или већем броју и у другим банатским насељима, као што су Докнеча (Дукњача, Докњача), Слатина-Тимиш, Калина, Липова и другде. Карашевака данас има и у насељу Тирол (Тилори), као и у градовима Решици и Темишвару. У монографији села Тирол из 1912. године, наводи се да су се у том месту населили Карашевци (Бугари) из комитата Карашког око 1828. године и да представљају трећину становништва општине, груписани у јужном делу насеља, где оснивају свој кварт. Остали становници су били немачки, и у мањем броју, француски колонисти, који су и основали насеље. Велики део Карашевака је био германизован. Данас карашевски живаљ чине углавном старије особе, које су сачувале свој говор, обичаје, чак и ношњу. Млади су се, нарочито након Другог светског рата, иселили у околне градове — Решицу, Бокшу, Темишвар, у којима су се брзо утопили у румунско окружење.
Карашевци су у мањим и већим компактним групама живели и у српском делу Баната, у местима Банатски Карловац, Уљма, Избиште, Гудурица (Кутрица), Панчево, Алибунар, Парта, Нови Козјак (Фердин), Велико Средиште, Потпорањ, касније Влајковац, Вршац и Београд. Према истраживањима етнолога Јована Ердељановића, они су се у овом делу Баната доселили у више таласа. Претпоставља се да је први талас досељавања био у другој половини 18. века. На основу истраживања Миље Радана из 1998, највећи број Карашевака се населио у Уљму, где су дуго времена били затворена, али сложна и моћна заједница. Они су одржавали чврсте међусобне везе, често се посећивали, а о празницима су имали своје тамбураше (свираче) и своја кола. Припадали су католичкој парохији из Банатског Карловца, где су недељом ишли у цркву и крштавали децу. У Уљми су имали сопствено гробље где су сахрањивали мртве, а католички обред је обављао свештеник из Банатског Карловца. Ово јединство Карашевака из Уљме је остваривано пре свега зато што су били католичке вере, по чему су се разликовали од своји суграђана и сународника Срба. Временом, склапањем мешовитих бракова и преласком у православље (крајем 19. и почетком 20. века), ова заједница почиње да се распада. Данас се сви Карашевци изјашњавају као Срби, а старије генерације су свесне свог карашевског порекла.
Историја мини|250п|Остаци карашевске тврђаве
Када је угарски краљ Стефан I поразио Ахтума почетком 11. века, Банат постаје саставни део Угарске. У другој половини 12. века, у документима се спомињу неколико комитата у Банату, међу којима и Карашки комитат. Да би се супроставили нападима разних миграционих народа, почетком 12. века је основан Северински Банат, на чијем челу је био бан који је имао неколико тврђава потребних за одбрану границе дуж Дунава. Са истим циљем су биле изграђене и друге тврђаве на левој обали Дунава, које су забележене у документима из 13—14. века (Оградена, Дренкова, Либораждеа и друге). У унутрашњости Баната постојале су од раније или биле изграђене и друге тврђаве размештене у облику појаса: Алмаж, Турну Рујењ, Себеш, Лугож, Бокша, Чаково. У том ланцу тврђава били је и тврђава Карашево, која је можда постојала и пре доласка Мађара у Панонску низију. Ове су тврђаве имале двоструку улогу, биле су центри краљевске власти и штит против страних нападача. После Косовске битке 1389. граница Османског царства се помера ка Дунаву, и Османлије ће неколико наредних векова бити главна претња за Банат. Према неким ауторима, прва потврда о постојању тврђаве Карашево или како је Карашевци називају Турски грат, датира из 1230. године, да би се она од 1247. године појавила под називом Castrum Crassou, а касније и под другим називима. Све до освајања Баната од Османлија, у тврђави су столовала два капетана. Тврђава се у континуитету појављује у документима тих времена све до 1595. године. Османлије су је освојиле 1551. у време њиховог напредовања ка Темишвару. Крајем 16. века, 1595. године, за време антиосманке офанзиве Хришћанске лиге, тврђаву је ослободила ердељска војска. Након овог времена, изгубивши стратешки и војни значај, она се више не помиње у документима. Према усменој традицији, она је порушена за време османске владавине у Банату.
Насеље Карашево се у документима први пут помиње 1333. године под називом Karasov. Захваљуући свом стратешком положају и близини саме тврђаве, Карашево је у прошлости било значајан административни, политички и верски центар. У Карашеву се 1333. налазило седиште католичког протопрезвитеријата (према неким документима постојао је још од 1285.), али је он престао да постоји у вртлогу мутних догађаја који су уследили 1537. године. Захваљујући убрзаном развоју, насеље се око 1500. спомиње као oppidum (град). Такође, ту је постојао и католички манастир којим су управљали фрањевачки калуђери, а верске обреде су обављали на илирском језику за сва карашевска насеља све до 1785, када је парохију преузео лаички клер. Фрањевачки калуђери су долазили из Бугарске, Босне и Далмације, они су у Карашеву били дуго присутни, од 14. века до 1785, изузев периода од 1721. до 1740. године, када су ту дошли исусовци и протерали фрањевце. У Карашеву је 1626. основан пасторални центар, који одмах почиње са покатоличавањем банатског становништва. Реорганизацијом парохије, 1789. су у карашевским насељима основане још три парохије (Равник, Клокотич и Лупак). Године 1860. Карашево постаје поново протопрезвитеријат и то остаје до 1913. године, када се католички административни центар премешта у Решицу. Према разним документима тих времена (пописи становништва из 1690. и 1700. године, регрутација из 1717. године), у Карашеву је регистровано 400 кућа, што ово место убраја међу највећа насеља на простору између Тисе, Мориша и Дунава, одмах иза Темишвара и Карансебеша, и самим тим међу најзначајније административне и верске центре. У 18. веку, у складу са административном поделом пре оснивања Војне банатске границе 1768, Карашево је припадало Вршачком дистрикту и било је седиште Карашевског округа, којем су припадала 32 насеља (укључујући Решицу, Догнечу и Бокшу), где се налазила и административна потканцеларија и католички манастир. Одлуком Бечког двора 12. децембра 1718. године, Банат је административно реорганизован и подељен у 13 дистрикта, али је у раздобљу 1719—1720. број дистриката смањен на 11. Вршачки дистрикт, са укупно 64 насеља, подељен је на пет округа, међу којима и Карашевски округ са 8 насеља. Пре 1768. Вршачки дистрикт је имао у свом саставу 77 насеља која су улазила у састав три округа: Карашевски (32 насеља), Велики Јам (19 насеља) и Вршачки (26 насеља). Темељну административну реорганизацију доживеће Банат након његовог припајања Угарској. Почев од маја 1779. године, уместо на дотадашње дистрикте и округе из времена хабзбуршке администрације, Банат ће бити подељен на три комитата: Тамишки, Торонталски и Карашки (Крашовски). Карашки комитат је имао 228 насеља расподељена у пет округа, а Карашево од тада није било више административни центар. Према усменој традицији, Карашево је првобитно било смештено на једној платформи, названој Буј, на месту названом Селиште, где је постојала и једна црква, трагови живота (остаци грађевина) могу се видети и данас. Једна друга легенда каже да се првобитно село налазило у месту званом Мостиште, смештено у малој ували кроз коју теку потоци Нермић и Клокотичка Ре. Остала карашевска насеља се у документима спомињу доста касније, а поједина тек почетком 18. века. После Карашева, Јабалче је прво карашевско насеље записано у документима, 1564. године под називом Jabalchna, азтим Лупак 1598. под називом Moyselupak, Клокотич између 1690. и 1700. под називом Klokotics, Равник 1723. под називом Raffnek, Нермић 1723. под називом Nermy и Водник 1723. под називом Wadneck.
Приликом оснивања карашевских насеља, Карашевци сматрају да је најпре било основано село Карашево, а затим, као последица могућег пораста броја становништва, али и због бројних пристиглих избеглица из области јужно од Дунава, један део њих, у мањим групама, настанио се по околним брежуљцима, живећи у почетку на салашима, од којих су касније настала остала каршевска насеља. Зато су они који су одлазили из Карашева прозвани салашани или салашање, занчи они који су живели на салашима. У Конскрипцији из 1743. године, која је значајна зато што је у њој хабзбуршка администрација први пут бележи и етничку припадност становништва из 538 села и шест банатских манастира наведених у овом документу, за становнике Карашева је уписано да су Cath. Raitz (католички Срби).
Порекло Варијанте предања о времену и месту одакле су се Карашевци иселили обавијене су мистеријом, оне не дају конкретне податке у том погледу, али, у суштини, имају исту садржину: преци Карашевака су дошли са подручја јужно од Дунава, однекуд из Старе Србије, у 14. или 15. веку. У књизи о карашевском фолклору, Иван Бирта даје неколико текстова о томе. Тако, у једном писму из 19. века упућеном свим Карашевцима (cilomu karaševskomu narodu) Тодор Бирта, stari rođeni Serbin из Клокотича, стар 86 година, каже:
У својој преписци са Јованом Живојиновићем Тодор Бирта пише:
Један други Карашевак, Иван Глувак из Равника, 1933. године је написао:
Фрањевачки мисионар Петар Влашић, који Карашевке сматра Хрватима само зато што су католичке вероисповести, новембра-децембра 1927. посетио је карашевска насеља. Он тврди да је открио запис једног Карашевка у једном старом молитвенику из 1764. године, у којем је назначен датум сеобе Карашевака са старих огњишта. Влашић је у својој књизи написао:
Цитирани записи, чији су се аутори трудили да пишу књижевним језиком (Тодор Бирта, Иван Глувак), конфузни су у одељцима који се односе на област одакле су се иселили Карашевци (Стара Србија, Турска Босна), као и око назива завичајног места (Крушевац, Крушево). Да забуна буде већа, наводи се да се завичајно насеље налази у близини албанске територије. Претпоставку, да су Карашевци стварно пореклом из Босне, одакле су се у једном тренутку доселили у Србију, заустављајући се у пределу Крушевца, одакле су се касније иселили у јужну Угарску, подржавају поједини истраживачи. Међутим, да је ипак реч о збрци око назива, те да је стара постојбина Карашевака Стара Србија, недвосмислено указају етнографски и лингвистички аргументи.