Бранислав Р. Милосављевић, (Пожаревац, 2/14. август 1879 — Београд, 17. април 1944) био је српски официр и песник. Милосављевић је био први управник Драча 1912. Објавиоје 4 збирке, углавном родољубивих и политички ангажованих песама, аутор је песме Изгнаници, познате под насловом Креће се лађа Француска. У Балканским ратовима за посебно истицање у командовању првим борбеним пешадијским јединицама на Косову, приликом заузимања Албаније 1912. и у Брегалничкој бици 1913. више пута одликован за храброст и ванредно унапређен. По повратку из немачког заробљеништва погинуо је у енглеско-америчком бомбардовању Београда, на други дан Ускрса, 17. априла 1944.
Биографија
Детињство, младост и школовање
Рођен је у Пожаревцу 2/14. августa 1879. Отац, трговац, командир батаљона Народне војске, учесник је ратова 1876-1878. и 1885, мајка родом из Београда, чешко-немачког порекла из Будвајза.Деда по мајци, стручњак за пушке трговао је оружјем, по пријему у српско држављанство запослен у српској војсци у чијем саставу је учествовао у ратовима 1876-1878. и 1885. Теча, поручник српске и руске војске у ратовима 1876-1878, подигао је као четнички војвода 1877. „Шопски устанак“ код Трна у данашњој Бугарској и др. Имао је пет сестара.Породична крсна слава Милосављевића је Свети Киријак Отшелиник, Михољдан.
По завршетку основне школе и гимназије уписао Војну академију у Београду и ступио у војску 1896.Службени војни лист, 1896. Завршио 29. класу Ниже школе Војне академије 1899. са одличним успехом, 18. у рангу од 77. питомацаБалкански рат, бр. 22, Београд 1913. pp. 346, СВЛ, 24. јул 1893. и 13. класу Више школе Војне академије 1905, 11. у рангу од 50 официра.Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије, Београд 1925. pp. 289-290 и 359.
Кретање у служби Унапређен у чин потпоручника 30. маја 1899. и распоређен у београдски гарнизон 5. јуна 1899 .СВЛ, 5. јун 1899. Као потпоручник и поручник од 15. марта 1902. је наставник и водник у Пешадијској подофицирској школи, од 28. марта 1903. водник у 9. пешадијском пуку „Књаз Никола I“, Пожаревац. Од 2. септембра 1903. слушалац Више школе Војне академије и дисциплински официр - водник у Нижој школи Војне академијеКретање у служби може се пратити по Војним службеним листовима, ажурирани персонални картон је изгубљен, постоји један из 1896. са нетачним и недопуњеним подацима.
Даље кретање у служби: од 10. октобра 1905. командир чете у 11. пеш. пуку „Карађорђе“, Крагујевац; од 13. новембра 1907. у 8. пеш. пуку „Књаз Александар“, Београд; од 2. децембра 1908. на служби у 7. пуковској окружној команди Дунавске дивизијске области, Београд; од 3. априла 1910. командир чете у 14. пеш. пуку Тимочке дивизијске области, Књажевац; од 20. јула 1910. у 12. пеш. пуку 1. позива „Цар Лазар“, Крушевац.
Балкански ратови
Ослобођење Косова
У Првом и Другом балканском рату 1912. и 1913. капетан 2. и 1. класе, командир 1. чете 2. батаљона 12. пеш. пука 1. позива „Цара Лазара“ Шумадијске дивизије. Учествује у свим борбама, од првих ратних операција код пограничних караула на Преполцу и Мердару 3/16. октобра 1912, преко Тенеш-дола, Подујева до Газиместана.Детаљан опис операција од 3/16. до 5/18. октобра када је званично објављен рат и до изласка 12. пука Шумадијске дивизије на Газиместан вид. Б. Ратковић Кумановска операција, Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912 – 1913, Београд 1972.
Његов батаљон је 8/21. октобра 1912. први избио на Косово поље, односно Газиместан.Вид. песму Б. Милосављевића где описује овај догађај Први на Косову, Мач и лира, Славонска Пожега 1922. Зато, као и због успешности и пожртвованости у борбама за ослобођење Косова, командант Треће армије генерал Божидар Јанковић, у знак нарочите пажње, са 2. батаљоном 12. пешадијског пука 1. позива „Цара Лазара“ свечано улази у Приштину 9/22. октобра 1912Назнака у збирци из 1922). По њему је названо место и гранични прелаз „Ђенерал Јанковић“
Први управник Драча 1912. године
Као командант претходнице Шумадијско - албанског одреда први пут прешао Албанију у зиму, новембра 1912. од Призрена преко Љеша, Кроје, Тиране до Драча и Каваје. Шумадијско-албански одред заузео је 13/26. новембра Кроју, 15/28. новембра Тирану и 16/29. новембра Драч, где је српску војску свечано дочекао митрополит драчки Јаков.Вид. чланак епископа нишког Доситеја од митрополиту драчком Јакову, Наши пријатељи на Приморју, Балкански рат, бр. 25, Београд 1913. мини|Балкански рат, 30. јун 1913. Бранислав Милосављевић одређен је за првог управника Драча. Упутио је писмени поздрав становништву, образовао градску управу и поставио за председника општине Петра Ђурашковића и „тактичким држањем и умешношћу брзо стекао симпатије и поштовање Драчана“Балкански рат бр. 21, .
У околини Драча и код Каваје успешно учествује у умирењу побуњених арнаутских села и избавља опкољене четнике у Пекињу. Предложен и за унапређење и за одликовање.
Други балкански рат
У Другом балканском рату као командир 1. чете 2. батаљона 12. пеш. пука 21. јуна/4. јула 1913. налази се у првом борбеном реду који је запосео врх Рајчанског рида, што је била пресудна победа у бици на Брегалници .Саво Скоко, Битка на Брегалници, Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912 – 1913, Београд 1972. pp. 256-283, Балкански рат, бр. 30,
За показану храброст и посебно истицање у командовању више пута је одликован и унапређен 1913. године: Сребрном „Обилићевом“ медаљом за храброст 5. маја 1913.СВЛ, 14. мај 1913. , Златном „Обилићевом“ медаљом за храброст 30. новембра 1913.СВЛ, 9. децембар 1913. , распоређен је на службу за генералштабне послове на место ађутанта Ибарске дивизијске области 10. септембраСВЛ, 18. септембар 1913. и ванредно унапређен у чин мајора 31. октобра 1913СВЛ, 3. новембар 1913.
Први светски рат
У источној Босни и западној Србији
За време Битке на Дрини ађутант Ибарске дивизије са седиштем у Косовској Митровици и Новом Пазару, која служи као веза између србијанске и црногорске војске у операцијама у Источној Босни и Западној Србији .М. Ђуришић, Битка на Дрини, Београд 1969.
Највећи успеси Битке на Дрини били су заузимање Вишеграда, Сребренице 5/18. септембра, Хан Пијеска 14/27. септембра и Земуна, као и избијање црногорске војске изнад Сарајева на Пале 12/25. септембра 1914. и овладавање Јахорином и Романијом.М. Ђуришић, Битка на Дрини, Београд 1969.
Други прелазак преко Албаније и боравак на Крфу
Новембра 1915. по други пут прелази Албанију. Борави на Крфу, након чега је у групи официра која је почетком септембра 1916. отишла у Русију због преузимања команде у Српској добровољачкој дивизији.Вид. Ратна ранглиста актинвих официра и војних чиновника 1914-1915 (стање 15. августа 1915), Ниш, 1915. pp. 25. Поред Бранислављевог имена под бројем 246 тј. 374 је уписано К б 2 срп. Добровољ. Див. у Русији
Српски добровољачки корпус у Русији
Фебруара 1917. у Русији распоређен за команданта батаљона у Другој српској добровољачкој дивизији у саставу Српског добровољачког корпуса са седиштем у Одеси, који је инкорпориран је у руску војску.Вид. Кратка историја нашег Добровољачког корпуса у Русији, Југословенски добровољци у Русији 1914—1918, прир. др. Никола Поповић, Београд 1977.
Фебруарска и октобарска револуција 1917, пресудно утичу на повлачење корпуса из Русије и одлазак на Солунски фронт. Друга добровољачка дивизија транспортована је са југа Русије из Александровска (Запорожје) на Север до луке Архангелск на Белом мору, одакле је преко Баренцовог мора и Норвешког мора, бродовима отишла до Француске. Француском је са севера до југа војска превезена возовима да би бродовима Средоземним морем стигла у Солун.
Солунски фронт
Током боравка српске војске у Солуну дошло је до одсудног обрачуна у српској војсци у ком је након Солунског процеса потиснута Црна рука. Бранислав Милосављевић није припадао ни једној од супротстављених неформалних тајних група у војсци, чији утицај на војску и политику може да се прати до 1941. Официри црнорукци који су били у Српском добровољачком корпусу, након Солунског процеса решили су да остану у Русији.
У избегличком логору у Микри код Солуна спевао је песму Изгнаници која је данас позната под насловом Креће се лађа Француска.
Служба у војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
С обзиром на искуство стечено у Русији у јединицама мешовитог националног састава у којима су се налазили различити народи нове државе, одређен је на дужности у Славонију, где је супротстављање новој држави најчешће било усмерено против војске. Одликован орденом Светог Саве 5. реда (1. 12. 1920).
До 1920. на служби је у Панчевачкој пуковској окружној команди, када је (30. новембра) именован за гарнизонара у Славонској Пожеги. До краја 1922. као потпуковник, командант је гарнизона и 1. батаљона 5. пешадијског пука „Краља Милана“ Дринске дивизије у саставу Прве армије у Славонској Пожеги. После Пожеге, до 12. марта 1923, налази се на дужности команданта места и 3. батаљона 5. пешадијског пука „Краља Милана“ у Броду на Сави (Славонски Брод).
Од 1923. године до краја 1926. на дужностима је у Бањој Луци. Од 12. марта 1923. помоћник је команданта Бањалучког војног округа .(ВСЛ, 1923. У чин пуковника унапређен је 1. маја 1925, а обављао је дужност команданта места у Бањој Луци. Од 13. новембра 1926, у пензији и резерви.СВЛ, бр. 47 од 13. новембра 1926. Од 1927. до 1941. живи у Београду, где сарађује са новинама и часописима.
Други светски рат
Године 1941, реактивиран је као пешадијски пуковник. После Априлског рата био је у заробљеничком логору у Немачкој, одакле се враћа 12. јуна 1942. у Београд.Вид. Војни архив, А VII, Фонд ген. Милана Недића, Списак војних лица враћених из немачког и италијанског заробљеништва, кутија 86, фасцикла 4, јануар 1943. На други дан Ускрса, 17. априла 1944, погинуо је у 65. години живота у англо-америчком бомбардовању Београда у улици Милоша Великог. Његово тело пренето је, после завршетка бомбардовања, у порту манастира Ваведење Пресвете Богородице на Сењаку, a сахрањен је на Новом гробљу у заједничкој гробници погинулих у бомбардовању, седми ровПодаци Новог гробља у Београду. Скупљање и идентификација погинулих је дуже трајала, па је заједничка сахрана обављена тек 30. априла 1944.
Породица
Бранислав Милосављевић оженио се 18. јула/ 1. августа 1910. године Зором, кћерком Константина Радовановића, судије касационог (врховног) суда, праунуком војводе Цинцар-Јанка Поповића. Имао је петоро деце. Старији син инж. Ратибор Милосављевић (1912—2002) имао је сина Зорана Милосављевића. Млађи син др. Игор Милосављевић (1920—1980), био је неуропсихијатар, предавао на Медицинском факултету, начелник одељења и једно време вд. управник Неуролошке клинике у Београду. Кћерка Вера Ћирић, рођ. Милосављевић, наступала је у младости заједно са старијом сестром Босиљком у балетској групи Маге Магазиновић, завршила је Уметничку школу Бете Вукановић и била је сликар.
Бранислав Милосављевић до рата становао је у породичној кући у Делиградској 9, која је, заједно са суседном симетричном кућом у Делиградској 7 у власништву Томе Цинцар-Јанковића, према пројекту Стојана Тителбаха, дворског архитекте, представљала јединствену целину.Вид. Гордана Гордић, Архитектонско наслеђе града Београда, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Београд 1966. По повратку из заробљеништва становао је у породичној кући у Краља Милутина 14, која је била оштећена у бомбардовањима, а једна неексплодирана авионска бомба остала је у кровној конструкцији куће све до 2002. године.
Песме
мини|Пеш. капетан Брана Милосављевић, Београд 1910, фотографија Милана Јовановића. Од 1910. до 2003. слика у власништву породице Браниног тече војводе Симе Соколова, пеш. капетана, Софија, Бугарска.
Објавио је 4 издања збирке „Мач и лира“, Београд 1909, 1922, 1930, четврто допуњено издање излази под насловом „За Отаџбину“, Београд 1936. Објављен му је и један сепарат из зборника „Напред за Југославију“, Београд 1937. Пошто део песама није поново штампан, збирка „Мач и лира“ из 1909, знатно се разликује од наредних издања.