Историја Војводине обухвата општу историју целокупног подручја данашње Војводине, почевши од најстаријих времена до савременог доба. Током историје, разним областима које улазе у састав данашње Војводине (Срем, Банат, Бачка) управљале су различите државне власти: Римско царство, Византијско царство, Хунски каганат, Остроготска краљевина, Гепидска краљевина, Лангобардска краљевина, Аварски каганат, Франачка краљевина, Кнежевина Доња Панонија, Великоморавска кнежевина, Прво бугарско царство, Самуилово царство, Краљевина Угарска, Сремска држава краља Драгутина, Османско царство, Хабзбуршка монархија, Аустријско царство, Аустроугарска, а од 1918. године: Краљевина Србија и Југославија, односно Република Србија.
Појам и име Према речнику српскога језика Матице српске реч војводина се може односити на већу административну област којом је управљао војвода или на историјску српску покрајину у оквиру Аустријског царства са војводом на челу. У српском језику се користе још две варијанте имена Војводине, а то су: војводовина и војводство.
Име Војводине потиче из 1848. године, када се простор данашње Војводине звао Српска Војводина (1848—1849) и Војводство Србија и Тамишки Банат (1849—1860). Од 1945. године, у службеној је употреби назив „Војводина”.
Што се тиче три географска и историјска региона који чине данашњу Војводину, Банат је добио име по владарској титули „бан”, односно по историјској покрајини названој Тамишки Банат, Бачка је добила име по граду Бачу, а Срем по античком граду Сирмијуму (данашња Сремска Митровица).
Иако се име Војводине у континуитету користи од 1848. године, он има дубље историјско порекло. Још 1690. и 1694. године Србима у Хабзбуршкој монархији је било признато право на војводу и засебну територију (војводину). Право на засебну територију им је, додуше, остварено тек 1849, али не онако како су хтели.
За простор данашње Војводине (или делове овог простора) током историје су се користили различити називи, који су се делимично подударали са различитим државама или административним територијама организованим на овом подручју. Један од најважнијих историјских назива је био Расција или Рашка (-{Rascia}-, -{Racszag}-, -{Ráczország}-, -{Ratzenland}-, -{Rezenland}-), који се од 16. до 18. века употребљавао за нешто шири простор од данашње Војводине (Банат, Бачку, Срем, Барању, Славонију). За нешто шири простор од данашње Војводине на ком су Срби током 18. и уживали своје привилегије и на ком је у 1849. основано Војводство Србија и Тамишки Банат, у српској историографији и настави историје се обично користи појам Јужна Угарска (простор јужно од Печуја, Сегедина и Арада). Овај назив, међутим, никада није био прецизно дефинисан, него је у различитим периодима употребљавано као географска ознака за различита подручја. Првобитно је коришћен као ознака за било које подручје на јужним границама Краљевине Угарске. У 19. веку, термин се обично односио на Бачку и Банат, иако је у мађарској литератури Бачка некада радије посматрана као део Алфелда.
Само име Војводине се током историје односило на различита подручја. На Мајској скупштини из 1848. су се под Војводином подразумевали Банат, Бачка, Срем и Барања. У периоду Војводства Србије и Тамишког Баната, назив се односио на делове Срема, Бачке и Баната који су били у саставу овог војводства. По разграничењу Краљевине СХС са Мађарском и Румунијом, под Војводином су се подразумевали они делови Баната, Бачке и Барање који су припали Краљевини СХС. Касније је под Војводином поново подразумеван и Срем. Стога се у једном периоду користио и израз Војводина са Сремом.
Топонимија
Ако се погледа карта данашње Војводине, може се закључити да је њена топонимија (скуп топонима) углавном словенског порекла. У лингвистици је оспорена теорија мађарског слависте Јаноша Мелиха да Словена није било у Панонској низији у време доласка Угра. Томе су највише допринели лингвисти Књежа, Мор и Штибер. Пре него што су Угри успоставили своју топонимију, на простору данашње Војводине су већ постојали словенски топоними. Топоними словенског порекла се стога могу поделити на два слоја. Први, старији слој, чине словенски називи из периода пре досељавања Угра. Други, млађи слој, чине старомађарски називи настали на основу ранијих словенских назива (као нпр. Бајмок, Дорослово, Иланџа, Кањижа, Сонта итд.).
Апатин, на западу Бачке, помиње се 1337. као -{Appati}-. Облик -{Appati}- се састоји од слов. *-{opatъ}- (опат, ава) и мађарског присвојног суфикса –-{i}- . Ешенбург тврди да реч *-{opatъ}- () може бити или старословеначки или старохрватски облик, „јер су словенске позајмице из римокатоличке верске терминологије преузете у мађарски језик углавном од Хрвата и Словенаца”. Упореди нпр. данашњи мађарски облик -{apáca}- и хрватски опатица (опаткиња). То наравно не значи да су у средњем веку Хрвати и Словенци живели у Апатину.
Етимологија топонима Бача, насеља северозападно од Бачке Паланке, поприлично је несигурна. Скоков „Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика” објашњава реч бач као „станар, планинар, главар пастирског стана у планини”. Скок сматра да је илирско-трачког порекла. Топоним Бач се у свим језицима изговара са дугим а, које је према Скоку настало скраћивањем --{aha}-- или --{aga}-. За то постоје докази. Код византијског историописца Кинама Бач се помиње као Пагацион (Παγάτζιον). У једном латинском документу из 1135, бачки жупан се помиње као -{Comes bachacsiensis}-. У средњовековној Угарској име се писало са два А и тако изговарало. Гомбоцов и Мелихов „Мађарски етимолошки речник” изводи етимологију топонима од турског (аварског) властитог имена коме је придодат мађарски суфикс. Творба топонима од личних имена је иначе особеност мађарског језика. Према мађарском лингвисти Књежи, до средине 13. века било је уобичајено да насеља добију имена по властитим именима својих господара. С друге стране, словенски топоними настали од личних имена никада се не творе без суфикса. Нико међутим не сумња да је име Бачке настало од топонима Бач и словенског присвојног суфикса -ск(и/а/о). Мађарски лингвиста и етнолог Маријан Ретеи Прикел тврди да су Мађари од Срба преузели назив за Бачку.
Бачки Брег, насеље северозападно од Сомбора на граници према Мађарској, помиње се 1472. као -{Beryeg}- (Бријег). Начин писања топонима са --{ry}-- указује на његово ијекавско порекло.
Име Врбаса, насеља северозападно од Новог Сада, изгледа да има везе са речју врба, које се јавља и у другим словенским језицима (, ). Међутим, суфикс -с представља загонетку, јер се он у словенским језицима обично не употребљава у творби топонима. Врбас се у првим писаним документима помиње као -{Orbatio}- (1213) и -{Vrbazi}- (1283). Из тога произлази да у основи топонима Врбас не лежи реч врба, него лично име -{Orbatio}-. Вероватно је реч о неком жупану из околине Банче, који је између 1213. и 1244. носио титулу жупана.
Гајдобра, насеље северно од Бачке Паланке, помиње се 1265. као Dobra. Топоним потиче од слов. придева добар. Немогуће га је довести у везу са одређеним словенским језиком, јер за то недостаје јасан критеријум. Упореди старосл. *-{dobrъ}-, старобугарски -{dobrъ}-, садашњи бугарски -{добър}-, српски и хрватски добар, словеначки -{dober}-, чешки и словачки -{dobrý}-, пољски -{dobry}-, украјински и руски -{добрий}-.
Источно од данашњег Жабља забележено је крајем 13. века (1272/1290) село -{Seble}-. Топоним је настао од јужнословенског облика -{žlěbъ}- и суфикса --{je}-.
Име Илока је адаптација мађарског -{Ujlak}- „ново насеље”. Име Беркасова је адаптација мађарске сложенице која се састоји од речи -{berek}- или -{barka}- (гај) и -{aszó}- (река) = „поток у гају, шумска река”. Ердевик је адаптација мађарског -{Erdövék}- (крај шуме). Манђелос је адаптација -{Nagyolasz}-, мађарског слободног превода од Franca Villa у Фрушкој гори. Марадик и Свилош.
Кањижа, насеље на северу Баната на Тиси, помиње се 1093. као -{Cnesa}-. Облик -{Cnesa}- је настао од јужнословенског облика кнез и придевског суфикса -ја. Јотовање је дало облик Кнежа, који представља старији облик присвојног придева кнежева. Према томе, приближно значење речи Cnesa је „кнежева земља”.
По Ивану Поповићу, име града Сомбор долази од прасловенског *-{zǫbrъ}- (европски бизон). Међутим, Поповићев покушај етимологије треба одбацити. Наиме, топоним Сомбор је историјски документован тек за време Турака средином 16. века. У време пре продора Турака у данашњу Војводину помињу се други облици: 1391 Zentmihal (Сент Михаљ); 1495 Czoborzentmyhal (Цоборсентмихаљ).
Суботица се помиње 1391. као -{Zabotka}-. Назив је добила вероватно по суботи, пијачном дану: слов. sobota + суфикс -ka (*ъkъ, -ъka, ъko).
Антички народи мини|лево|100п|Статуа келтског ратника Прва праисторијска насеља на територији Војводине су се појавила пре око 50.000 година. Индоевропљани су населили територију данашње Војводине у три миграциона таласа који се датирају у 4200, 3300. и 2800. годину пре нове ере.
Пре римског освајања у првом веку пре нове ере, територију данашње Војводине су насељавали индоевропски народи илирског (Панонци, Амантини, Бреуци), трачког (Агатирзи, Гети, Дачани) и келтског (Скордисци, Боји, Ерависци) порекла.
Илирски народи су живели у Срему и Бачкој, а трачки народи у Банату. Од трећег века пре нове ере, на подручје данашње Војводине се насељавају Келти, који ратују против Дачана. Средином првог века пре нове ере, дошло је до велике битке између Келта и Дачана, које је предводио Буребиста. Битка се одиграла на доњој Тиси, а поражени Келти су, после битке, напустили ове крајеве.
По илирским Панонцима названа је каснија римска провинција Панонија, а по трачким Дачанима провинција Дакија.
Римска управа мини|Деције Трајан, римски цар (249—251), рођен у селу Будалија, у близини Сирмијума Римљани су овладали делом територије данашње Војводине (Сремом) у првом веку пре нове ере, док су Банат заузели у 2. веку, после победе над Дачанима. Срем је припао римској провинцији Панонији, а Банат провинцији Дакији. Бачка се није налазила у саставу Римског царства, а у њој је од 1. века становао сарматски (ирански) народ познат као Јазиги.
Шесте године нове ере, илирска племена са овог подручја су подигла велики устанак против римске власти. Вође овог устанка били су Батон и Пинес. Борба је трајала три године и Илири су на крају савладани.
Сирмијум (данашња Сремска Митровица) је био веома важан римски град. Био је то економски центар римске покрајине Паноније и један од четири главна града Римског царства. У Сирмијуму или његовој околини рођено је шест римских царева: Трајан Деције (249—251), Аурелијан (270—275), Проб (276—282), Максимијан (286—305), Констанције II (337—361) и Грацијан (367—383). Ови цареви су највероватније по пореклу били романизовани Илири.
мини|лево|Рушевине царске палате Сирмијума у Сремској Митровици Од 103. године, Срем је део нове римске провинције назване Доња Панонија, а од 296. године део провинције Панонија Секунда (Панонија Друга). Панонија Секунда је била део већих римских административних јединица познатих као Панонска дијецеза и Префектура Илирик, а свим овим територијама управљало се из Сирмијума.
Поред Сирмијума (Sirmium), у Срему су постојали и други римски градови, као: Taurunum (Земун), Burgenae (Нови Бановци), Rittium (Сурдук), Acumincum (Стари Сланкамен), Ad Herculem (Чортановци), Cusum (Петроварадин), Malata (Баноштор), Bononia (Баноштор или Беочин), Bassiana (Доњи Петровци), Graio (Сремска Рача), итд. На подручју Бачке налазио се римски Onagrinum (Бегеч).
Сеобе народа мини|Изглед Гота у 3—4. веку У трећем веку, германски Готи и ирански Сармати истерали су Римљане са територије Баната и населили се се на том подручју. Од сарматских племена која су становала на овом подручју, познати су Јазиги, Роксолани и Лимигани.