Браничево је географска и историјска област у североисточном делу Србије. Ограничена је Великом Моравом, Дунавом и планинским венцем који чине Бељаница, Хомољске планине и Северни Кучај. Област је добила назив по средњовековној тврђави Браничево.
Највећи део области налази се у оквиру данашњег Браничевског округа. Број становника је око 200.500, а највећи град ове области је Пожаревац. Налази се на највећој раскрсници копнених и водених путева југоисточне Европе. Ту се укрштају: дунавска магистрала, која спаја средњоевропски простор са црноморским обалама и Блиским истоком, и моравско-вардарска која повезује исти тај простор са егејским светом на југу. Те две комуникације старе су онолико колико је старо трајање човека на овим просторима.
Географија мини|Браничево у саставу државе краља Стефана Драгутина, крајем 13. века
На релативно малом простору ове области јасно се издвајају равничарски терени у долини Дунава и Велике Мораве, са Стигом као најплоднијом равницом у долини јужно од Саве и Дунава. Средњи ток Млаве и Пека одликују брдовите области, надморске висине између 200 и 300 метара, погодне за воћарство и сточарство. Изворишни и средњи токови ове две реке чине планинске области Хомоља и Звижда, богате шумом, пашњацима, рудним и минералним благом.
Браничево припада југоисточном ободу Панонског басена и у географском смислу представља микрорегију или крај који обухвата слив доњег тока реке Пек. Простире се од Каонске клисуре Пека до његовог ушћа у Дунав. Развођем ка доњој Млави одвојено је од Стига. Рељеф Браничева углавном је изграђен ерозивним деловањем доњег тока Пека. Земљиште је рашчлањено долинама доњег тока Пека и његових притока. Низводно од Каонске клисуре Пек је делом епигенетски усечен. Брежуљкасто земљиште на левој страни доњег Пека изграђено је од леса а оно на десној страни од сарматског пешчара. Земљиште поред Дунава састоји се од живог песка. Део воде Пека упија се у песак па имамо случај да је његов протицај мањи у доњем него у средњем току. Морфолошки је карактеристична Пожеженска пешчара са динама.
Браничево има излаз на Ђердапско језеро а поред њега у њему је вештачко Сребрно (Градиштанско) језеро настало преграђивањем рукавца Дунава.
Историја Током предримског периода, на ширем подручју данашње браничевске области живела су разна племена (Трибали, Скордисци и други). Након римског, тај простор је укључен у састав провинције Мезије, која је касније подељена, тако да се ова област нашла у саставу провинције Горње Мезије, чији је главни град био Виминацијум, а на истом подручју се налазио и град Маргум, као и низ утврђења дуж Дунавског лимеса. Након административне реформе из времена Диоклецијана (284-305), ова област је припала новоствореној провинцији Првој Мезији у чијем је саставу остала до краја римске власти на тим просторима.
Почетком 7. века, услед продора Авара и Словена, дошло је до пропасти рановизантијске власти на простору данашње браничевске области, а тада су пострадали градови Виминацијум и Маргум, као и остала утврђења дуж дунавске границе. Тадашњим досељавањем Словена, односно Срба, отпочео је нови период у историји области. Током раног средњовековног периода, на ширем простору Поморавља живели су јужнословенски, односно српски Морављани, укључујући и Браничевце. Током 9. века, ти простори су потпали под привремену бугарску власт. Након обнове византијске власти над тим подручјима око 1018. године, посебан значај је поред утврђеног града Браничева добила и Браничевска епископија.
Током 13. века, области Браничева и суседног Кучева налазиле су се под разним господарима. Око 1272-1273. године, биле су у саставу угарске Кучевско-браничевске бановине, а потом су потпале под власт локалних великаша, Дрмана и Куделина. Око 1291. године, за време владавине српских краљева Милутина и Драгутина, то подручје је укључено у састав Краљевине Србије, а потом се налазило у склопу Српског царства. У време распада Српског царства (1371), у тим областима завладали су српски обласни господари Растислалићи, а затим су укључене у састав државе кнеза Лазара, односно Српске деспотовине. Након османског освајања средином 15. века, браничевска област је ушла у састав Смедеревског санџака. Привремено је ослобођена током хабзбуршко-османских ратова (1688-1690, 1718-1739, 1789-1792), а коначно тек након великих српских устанка (1804-1813 и 1815), када је укључена у састав Кнежевине Србије.
Види још
Браничевска епархија Кучево (област) Дрман и Куделин Растислалићи
Референце
Литература
Спољашње везе Српска енциклопедија, I/2 (2011): Веселиновић, Андрија: Браничевско-кучевска бановина
Категорија:Области Србије Категорија:Власи у Србији