263п|мини|лево|Црвени двоглави орао је најважнији династички симбол Немањића и српског народа на Хелму. Богуновићи представљају стару и угледну српску племићку породицуЦвијић, Јован: „Насеља и порекло становништва“ Књига 20, Српски етнографски зборник Књига XXXV (Београд: Српска краљевска академија, (1925). pp. 348-349) на простору Хелма.
Братство Богуновића потиче из Рашке областиСкарић, Владислав: „Поријекло православног народа у сјеверозападној Босни“ (pp. 219-266), Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине, Свеска XXX (Сарајево: Земаљски музеј Босне и Херцеговине, 1918, pp. 29), а напоменимо да се ова српска област простирала у средњем веку, односно у периоду када је главнина братства/породице Богуновића живела на том простору преко данашње реке Неретве, тј. својим западним делом је излазила на Јадранско море.
Богуновићи су једина позната породица која „по мушкој линији“ води директно порекло од Немањића„La famiglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel ducato di Herzegovina“: Архив Историјског института САНУ (Београд), Исписи 1300-1500, кутија 7. (Genealogia Cingria, L'origini e genealogie dei citadini Ragusei che furono delle confraternita di S. Antonio pp. 98-99), о чему су писали историчари, специјализовани за историју Дубровника у средњем веку: др Илија Синдик (1888—1958), Србин католик из Дубровника, Ружа Ћук (1949—2007) из Историјског института САНУ, те историчар Божидар В. Кљајевић (1953—), који се ускостручно бави породичном генеалогијом.
Родоначелник породице Богуновић је Богун Немањић („Чингријина генеалогија“), из области Левер Таре и Ђурђевића Таре (у данашњој општини Пљевља), где су се у оно време налазили бројни летњиковци српске владарске породице - Немањића.
Богунов син, Лаврентије Немањић (Чингрија, Петар-Перо М.: „La famiglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel ducato di Herzegovina“: Архив Историјског института САНУ (Београд), Исписи 1300-1500, кутија 7. (Genealogia Cingria, L'origini e genealogie dei citadini Ragusei che furono delle confraternita di S. Antonio, pp. 98)) је 13. новембра 1350. године посетио Дубровник, тј. био је у пратњи свог рођака Стефана X Уроша Душана Немањића (1308—1355), краља Србије (владао: 1331-1345), а потом и цара (владао: 1345-1355), који нам је такође познат и као Стефан Урош IV Душан „Силни” Немањић, приликом његове посете Дубровнику.»Lauris de Boguno« – Синдик, Илија: „Дубровник и околина“, Насеља и порекло становништва Књига 23, Српски етнографски зборник Књига 38 (Београд: Српска краљевска академија, (1926). pp. 222)»Laurica de Boguno« – Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“ Књига 2 (pp. 37-46), Тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј Пљевља, (2001). pp. 39-40)Кљајевић, Божидар: „Потомци Немањића по мушкој линији: Дубровачко братство Богуновићи са огранцима Зуровци и Зуровићи у Херцеговини; Богуновићи у Шибенском залеђу (Цвјетичани, Миљуши, Шкундрићи, Ковачевићи и Грмуше)“ (Београд: Лума Принт, 2012. pp. 5-8)
Цар Душан, само је успутно свратио у овај српскиФабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar za godinu 1898“ (Дубровник: Српска дубровачка штампарија Антуна Пасарића, (1897). pp. 67)Фабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar za godinu 1902“ (Дубровник: Српска дубровачка штампарија Антуна Пасарића, (1901). pp. 71) приморски ГрадНодило, Натко: „Prvi ljetopisci i davna historiografija dubrovačka / Die ersten Chronisten und die alte Historiographie in Ragusa“ Свеска 65 (Zagreb: JAZU, (1883). pp. 92-128), пошто је после смрти (1348) Младена III Шубића - Брибирског (1315—1348), мужа своје сестре Јелене Немањић (1320—1355), морао претходно отићи са великом војском на северозапад српског царства да обезбеди све њене поседе.
За ове поседе племићке породице Шубић: Клис, Скрадин, Омиш и Крка, били су заинтересовани Млечани, као и Угри.
661п|мини|десно|Српски племић Лаврентије Богуна Немањић (касније Богуновић) је 1350. године, постао грађанин Дубровника (). Душан је најпре из Хумске земље продужио пут ка Цетини и Крки, а на Крки се чак неко време задржао боравећи на двору своје сестре.
Дакле, овде споменута посета Дубровнику одиграла се непосредно по његовом повратку са поседа Јелене Немањић.
Једно дубровачко посланство (од шест племића), позвало га је 25. октобра 1350. године, да са царицом и сином, и уз пратњу од „сто одабраних људи“Jireček, Konstantin Josef: „Историја Срба“, Политичка историја до 1537. године, Књ. 1. (Пирот: Pi-press, (2004). pp. 228, фототипско издање из 1952) посети Дубровник, две дубровачке ратне галије, под командом Савина Бондића (1312-1367)Савин Бонда/Бондић (, (Zagreb: Hrvatski institut za povijest, 2007, pp. 218), дошле су по цара (Дубровчани су га називали: „dominus imperator“ ) у Цавтат, да би га оданде превезле са пратњом до тзв. „Приморске капије“ одакле је исти ушао у Град.
О овом доласку српског цара у Дубровник, Јорјо Тадић (1899—1969), угледни представник Срба католика у Далмацији, оставио нам је у својој богатој историјско-научној заоставштини следеће податкеТадић, Јорјо: „Promet putnika u starom Dubrovniku” (Дубровник: Туристички савез у Дубровнику, (1939). pp. 44-46), пронађене у Дубровачком архиву, чији је био велики познавалац: „... Душан, царица Јелена и млади краљ Урош, искрцали су се у дубровачкој луци, на оном мосту код кнежева Двора. Судећи по каснијим прописима за сличне пријеме, изашли су и тада на обалу кнез са свом властелом, а због присуства царице, мора да су међу њима биле и дубровачке владарке (властелинке). 453п|мини|десно| Српско царство око 1358. године, које је успоставио Стефан X Урош Душан Немањић (1308-1355), краљ Србије (владао: 1331-1345), а потом и цар (владао: 1345-1355). Аутор карте је Француз Louis Dussieux (1815-1894), а иста је објављена 1857. године у атласу: Atlas général de géographie physique, politique, historique.Свечана поворка, прошла је кроз градска врата од Понте и ушла у Двор, где су увијек отсједале само најугледније личности, које су долазиле у Дубровник. Неки кажу, да је Душан остао само три дана, што је лако вјероватно, док други говоре да је у Дубровнику боравио осам дана. Дубровчани су даровали цару 60 финих тканина, што је онда представљало велику вриједност, а можда и још штогод. Половином децембра, послали су царици Јелени воска, по свој прилици воштаних свијећа, у вредности 100 перпера. Прије одласка, кажу неки кроничари, Душан је препоручио Дубровчанима да добро пазе на своју државу и да чувају своју слободу, па су вјероватно у вези с тиме, већ 18. новембра донијели неке одлуке о појачању градских зидина, те о подизању и учвршћивању старих утврђења Града.“Он нам такође у наставку горњег текста каже:„Али Јакоб Лукаревић (1551-1615) још приповиједа како је дубровачки Двор био красно удешен, на посебан начин, јер је влада хтјела што свечаније почастити овако угледног госта. Чак прича да су неки грчки умјетници израдили многе слике о великим Душановим побједама, а да је направљен и један портрет самог цара. Помишљало се, каже Лукаревић, да се његов лик исклеше у камену, али да се нашло како слика у бојама има више дражи и како је живља од хладног камена. Марво Орбини (1603) прича о великим и непрекидним забавама, гозбама и игранкама, приређеним у почаст цара Душана, као и о даровима, које су му Дубровчани поклонили...“ Лаврентије је (као што је забележено у Дубровачком архиву), остао да живи у Дубровнику, а у знак поштовања на свог угледног оца, узео је презиме Богуновић, па су га тако касније и запамтили у овом граду, као Лаврентија-Лаврицу Богуновића.
Један од највећих стручњака за средњовековну историју Дубровника, др Ружа Ћук, о овоме каже следеће: »Према казивању Чингријине генеалогије, Ловица (Лаврентије) Богуновић, син Богуна Немањића дошао је у Дубровник 1350. године.«, мало даље, она наставља: »Ловрица се налазио на српском двору и у царевој пратњи.«, и на крају говора о Лаврентијевом доласку у град под Срђем, наглашава: »Готово сви подаци из Чингријине генеологије могу се проверити и у осталој грађи из Дубровачког архива. Сведочанство Чингријине генеологије, према којима је Ловрица Богуновић дошао са царем Стефаном...«.Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“, књига 2, тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј, (2001). pp. 39)
Богуновићи су више од 232 године живели у српском Дубровнику, односно све до 1582. годинеСиндик, Илија: „Дубровник и околина“, Насеља и порекло становништва Књига 23, Српски етнографски зборник Књига XXXVIII (Београд: Српска краљевска академија, (1926). pp. 138-139, 141, 148, 152, & 220-224)Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“, Књига 2, Тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј, (2001). pp. 37-46), да би се потом већина братственика (читај: породица) постепено померала из Рашке, ка Босанској Крајини и Далмацији, да би се после 1689. године већински настанило на подручју данашње Лике.
Братство је дуго година настањивало област у Лици уз Врело Зрмање, као и околна села, од којих два носе назив Богуновићи, идентично као и једно у суседној Босни.
Породице које чине братство Богуновића 453п|мини|десно| Преглед миграција српске породице Богуновић од 14. до 20. века. Српско братство Богуновића чине разне породице, које данас носе 39 различитих презимена (са варијантама чак 50 презимена)Bogunović, Petar B.: DYNASTIА NEMAGNICH ET GENUS FAMILIА BOGUNOUICH: Per vestigium documentorum archivi Ragusini [THE NEMANJIĆ DYNASTY AND ORIGIN OF THE BOGUNOVIĆ FAMILY: Tracing the documents of Dubrovnik Archive] (pp. 55-202), Chivalrous Culture, № 7 (Belgrade: Great Priory of the Knights Templar of Serbia, 2018, pp. 97), а готово свима је крсна слава „Јовањдан“, јер је свега пар породица мењало своју оригиналну славу нпр. Цетински Врањеши славе „Никољдан“.
Братство (Богуновића) чине породице: Адамовић (уз варијанту истог презимена: Адам); Анушић; Бероња; Богуновић; Бодирога»Презимена по географском пореклу дошљацима су најчешће давали староседеоци у местима њиховог досељења и она су постајала примарна или чешће секундарна. Има и изузетака у овом правилу. На пример Бодироге су стекле презиме тако што су се у истоимено село населили као Ковачевићи и Богуновићи па су тек потом прозвани Бодироге.« — Лазаревић, Велибор: „СРПСКИ ИМЕНОСЛОВ: Одабране руковети“, Едиција: Библиотека „Темељи“ (Београд: Book-Marso, , 2001, pp. 290); Борић (грана породице Цвјетићанин); Бундало; Врањеш; Грмуша; Дамић; Ђурашиновић; Журовић (уз варијанту истог презимена: Зуровић); Зуровац (пореклом су од породице Журовић/Зуровић); Зухрић (исламског су верског опредељења, а пре преласка на ислам Крсна слава им је била св. Јован, пореклом су од православне породице Журовић/Зуровић) Јосиповић (грана породице Ковачевић) Ковачевић; Крајиновић (уз варијанту истог презимена: Крајновић); Кубурић (грана породице Миљуш); Мазалица»Među njima, Mazalić je jedini autohtoni Bosanac – porijeklom iz roda Bogunovića koji dokumenta spominju na Kozari još u XV stoljeću. Mazalićeva porodica dobila je prezime Mazalica po Mazalićevom pradjedu Jovanu, ikonopiscu i svjetskom putniku, koji je umro oko 1830. i dubokoj starosti.« – Begić, Azra: „Đoko Mazalić“, Retrospektivna izložba Đoke Mazalića u Umjetničkoj galeriji u Sarajevu od 27. marta do 24. maja 1970. godine (Sarajevo: Umjetnička galerija Bosne i Hercegovine, 1970, pp. 124);