Предраг Цуне Гојковић (Крагујевац, 6. новембар 1932 — Београд, 21. јул 2017) био је српски певач народних песама, севдалинки, староградских, забавних и мексиканских песама. Био је један од најпопуларнијих и најцењенијих југословенских и српских певача, добитник великог броја признања и носилац статуса истакнутог естрадног уметника. Надимак „Цуне“ је добио, како је сам објаснио у емисији „Балканском улицом“ Радио-телевизије Србије, по мајчином дозивању „Оди да те мајка цуне“ (љуби).Снимак емисије „Балканском улицом“ Радио-телевизије Србије са Предрагом Гојковићем (Приступљено: 6. децембар 2008) Током каријере, дуге шездесет седам година, отпевао је хитове: Јаничар, Кафу ми, драга, испеци, Љубав ми срце мори, Запевајте песме старе, Соња, Стани, стани, Ибар водо, Дунаве, моје море, Само једном срце луди, Комшиница...

Биографија Отац Предрага Гојковића, Јован Гојковић, рођен је 1906. године у Кузмину, у Срему. Са седамнаест година се доселио у Крагујевац, где је живео и радио као берберин. У Крагујевцу се 1931. године упознао са Предраговом мајком, Радмилом, која је имала 17 година, а 1932. године су се венчали. Предраг је рођен 6. новембра 1932. године, а тринаест месеци касније је добио сестру Анку. Године 1936. цела породица се преселила у Београд, у улицу Грчића Миленка на Црвеном Крсту.Балкан медија: Предраг Гојковић — Цуне — „Кафу ми драга испеци“ , Приступљено 24. 4. 2013.

Предраг Гојковић је кренуо у први разред основне школе 1939. године, у основној школи „Војислав Илић“.Балкан медија: Предраг Гојковић — Цуне — Мајстор отмене песме , Приступљено 24. 4. 2013. Средњу школу је завршио у Осмој мушкој гимназији на Црвеном крсту у Београду, где се дружио и ишао у школу са касније глумцима Велимиром — Батом Живојиновићем и Данилом Батом Стојковићем. Након гимназије, студира на Трговачкој академији, али га певање одвлачи од студија, тако да никад није дипломирао.

На свој рођендан, 6. новембра 1962. године Предраг Гојковић се оженио Лепосавом, са којом је до краја живота био у браку. Има две кћерке, Наташу (1964) и Катарину (1967), глумицу.

Преминуо је 21. јула 2017. године у Београду, у 85-ој години.Одлазак легендарног певача народних песама („Полиика”, 22. јул 2017) Сахрањен је 26. јула у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду поред пријатеља из детињства Бате Живојиновића.SAHRANA CUNETA GOJKOVIĆA: Večna kuća uz Batinu („Новости“, 26. јул 2017), Приступљено 26. 7. 2017.

Каријера

Први наступ имао је 1939. године на приредби "Прело на селу" у Коларчевој задужбини, када је као седмогодишњак певао у дуету са сестром Анком. Пред микрофон Радио Београда стао је 1948. године захваљујући Жарку Милановићу, правнику и музичару који је имао свој оркестар и који је Цунета научио све о песми, дикцији и понашању на сцени. Занат је пекао певајући по кафанама у Вршцу, Смедереву, Мостару, Београду. У почетку каријере био је познат по извођењу мексиканских песама, па затим забавних и нарочито народних песама. Поред тога, играо је углавном епизодне улоге у неколико телевизијских серија и филмова.

Цуне је на почетку своје каријере радио и као чиновник у пошти, о томе је причао у једном интервјуу, говорио је да га је супруга убеђивала да напусти посао у пошти, и посвети се певању, он је на крају послушао супругу и дао отказ у пошти, тада је Цуне кроз шалу рекао: Да не беше моје супруге ја бих још увек лупао печате у пошти...

Први велики успех, као члана ансамбла Милије Спасојевића, било је друго место на фестивалу "Шест дана канцона" у Милану, са песмом "Халиско". Након тога, наступа на фестивалима забавне музике у Београду, Опатији, Загребу. У фебруару 1962. године снима плочу са песмом "Кафу ми, драга, испеци", која је већ у мају постала прва "златна плоча" у Југославији и на Балкану. Од тог тренутка мења свој репертоар, све мање снима забавне песме, а све више народне, романсе и староградске.Cune Gojković - Sve sam hteo pesmom da vam kažem (Приступљено: 21. јул 2017)

У јеку популарности у Југославији, 1966. године отишао је на турнеју у Америку и тамо остао три године. За Американце је био певач иза "гвоздене завесе", били су одушевљени његовим беспрекорним интерпретацијама руске, јеврејске, француске, шпанске и наше музике, а певао је од једне до друге обале Америке. У септембру 1968, чикашке новине „Слобода” пишу да је „бедно” уживати у севдалинкама онога који „пева Јосипу Брозу”, поводом Гојковићевог интервјуа београдском „Свету” у коме је демантовао да је певао на „приредбама антијугословенског или шовинистичког карактера”.„Партија покера Предрага Гојковића”, Борба 1968-10-19, По повратку у СФРЈ, 1968. године, неке новине су га прогласиле четничким певачем, због чега су му песме биле забрањене на радио и ТВ станицама, али је, како је сам рекао, након две-три године добио пуну сатисфакцију, Орден рада са златним венцем, Естрадну награду Југославије и као никад постао цењен од стране колега и публике.

Током 1960-их и 1970-их година више пута је учествовао на фестивалима: Београдско пролеће, Београдски сабор, Илиџа, Песма лета и Куп певача у Паризу, на којима је неретко освајао прве и друге награде. Такође, учествовао је и на фестивалима: Хит парада, Вогошћа, Златна тамбурица.

У историји југословенске естраде остаће запамћено чувено натпевавање са Миодрагом Милетом Богдановићем 26. марта 1971. године у хотелу "Југославија". У певачком двобоју, названом "Ко зна више", а које је трајало више од 15 сати, победу је однео управо Цуне и понео титулу најбољег познаваоца песама.Cune: Sve mi brane osim da pevam (Приступљено: 29. октобар 2011)

Током 1980-их година заједно са Предрагом Живковићем Тозовцем и глумицом Златом Петковић био је водитељ чувене "Фолк параде". Поред много одржаних концерата и телевизијских емисија, певао је и у дуету са Предрагом Живковићем Тозовцем, Мирославом Илићем, Живком Ђурић и Лепом Лукић, а наступао је и у трију са Мирославом Илићем и Предрагом Живковићем Тозовцем (Три мајстора). Певао је у најзначајнијим дворанама широм света, филхармонијама свих 15 тадашњих совјетских република и 22 аутономне покрајине - од сале "Чајковски" у Москви, преко париске "Олимпије" и Линколн центра у Њујорку, до Сиднејске Опере.

Играо је у серији Сервисна станица, првој југословенској тв серији, као и у серијама Наше приредбе и Позориште у кући. Глумио је у неколико југословенских филмова, међу којима су И бог створи кафанску певачицу и Јагоде у грлу, који му је донео награду на Филмском фестивалу у Нишу, за најбољег натуршчика. У оперети "Слепи миш" Јохана Штрауса, у Народном позоришту певао је песму "К'о лепи сан", док му је у Атељеу 212 у представи "Свети Георгије убива аждаху" Душана Ковачевића, поверена вишегласна интепретација, без иједног инструмента.

Крајем деведесетих година је у оквиру серијала "Цуне и пријатељи" са својим пријатељима — познатим и неафирмисаним музичарима одржао низ концерата у градовима широм Србије. Концертом у Сава центру, 18. фебруара 1999. године обележио је педесет година уметничког рада, а 2003. године одржао је концерт у дворани Коларчеве задужбине.

Током каријере дуге близу седамдесет година, снимио је 52 сингл-плоче, више коктел албума и неколико солистичких, а 1999. године поводом педесет година каријере, ПГП РТС је издао троструки цд "Записано у времену" са 55 песама у извођењу Цунета Гојковића. За музички архив Радио Београда снимио је више од хиљаду песама изворне народне музике, мексиканских и евергрин песама.

Поводом осамдесет трећег рођендана и шездесет седам година каријере, 6. новембра 2015. године у Каменој сали Радио Београда уручен му је Златни микрофон Радио Београда. У новембру 2015. је рекао за „Вечерње новости“ да неће више певати и тако завршио певачку каријеру, дугу готово седамдесет година.Цуне: Каријера, као и песма, има крај („Вечерње новости”, 1. новембар 2015) мини|200пиксел|Гроб у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду Током своје вишедеценијске каријере, добио је све струковне награде и признања, међу којима су и Сребрњак са ликом Вука Караџића од стране Вукове задужбине, Награда за животно дело и допринос култури од стране Културно-просветне заједнице и Златни микрофон Радио Београда. 2018. године поводом Дана државности постхумно је одликован Златном медаљом за заслуге. Имао је статус истакнутог естрадног уметника.

Рекли су о Цунету

Награде и признања Сребрни лав, 1958. Орден заслуга за народ (одликовао га тадашњи председник Југославије Јосип Броз Тито) Награда за најбољег натуршчика, за улогу у филму „Јагоде у грлу“, 1985. Посебно признање за врхунски допринос националној култури СрбијеПортал за културу Југоисточне Европе: Уметници — добитници посебних доживотних признања, Приступљено 24. 4. 2013. Златни микрофон Радио Београда, 2015.Zlatni mikrofon uručen Cunetu Gojkoviću: Počast legendi čiji topli glas oplemenjuje srca (Приступљено: 6. новембар 2015) Златни мелос - награда за животно дело, 2015.Priznanje legendama - Cune Gojković (Приступљено: 25. новембар 2015) Награда за животно дело и допринос култури од стране Културно-просветне заједнице, 2015."Rodiće se novi Cune" (Приступљено: 21. јул 2017) Сребрњак са ликом Вука Караџића од стране Вукове задужбине за допринос очувању традиције у форми изворне народне песме, 2015. Награда за животно дело, од стране Савеза естрадно-музичких уметника Србије 2017. године (постхумно) Златна медаља за заслуге, поводом Дана државности Републике Србије 2018. године (постхумно)Додела одликовања поводом Дана државности

Занимљивости На почетку каријере певао је мексиканске и забавне песме. Распон његовог гласа био је три октаве, а многе његове колеге, па и оперски певачи, чудили су се колико дуго може да пева, а да не удахне ваздух. Отуда и чувена изјава Лепе Лукић да "Цуне у јуну пред турнеју оде на Авалу да узме ваздух, а у септембру на крају турнеје издахне преостали ваздух". Знао је више од 4.000 песама, а за музички архив Радио Београда снимио је 1.000 песама изворне народне музике. Његова плоча Кафу ми, драга, испеци са истоименом песмом (1962) је прва златна плоча у Југославији и на Балкану. Његове песме Јаничар и Само једном срце луди су поводом 60 година телевизије, уврштене у 60 најлепших песама народне музике, гласовима гледалаца и слушалаца Радио-телевизије Србије. Био је један од најомиљенијих певача председника Јосипа Броза Тита и његове супруге Јованке Броз. Играо је у неколико телезивијских серија и филмова, међу којима су серија Позориште у кући и филм Јагоде у грлу. У представи "Свети Георгије убива аждаху" поверена му је вишегласна интерпретација без иједног инструмента.

Хитови

Јаничар Кафу ми, драга, испеци Љубав ми срце мори Запевајте песме старе Дунаве, моје море Соња Само једном срце луди Комшиница Стани, стани, Ибар водо Мој коњићу Пробија се коловођа Голубице мала С оне стране Мораве Јесен стиже рана Ај чија фрула Опростите, другови свирачи

Фестивали

1960. Опатија - Дуго, лијепа дуго 1961. Београдско пролеће - Мала песма о великој срећи 1963. Београдско пролеће - Паве, ја и мандолина 1964. Београдско пролеће - Нека зна још неко 1966. Београдски сабор - Од када се растадосмо 1966. Илиџа - Не куни чаше 1970. Илиџа - Љубав је вјечна 1970. Београдски сабор - Голубице бела 1971. Песма лета - Дон Жуан 1972. Песма лета - Запевајте песме старе 1973. Београдско пролеће - Још и данас (Вече староградске песме) 1973. Београдски сабор - Само једном срце луди 1975. Београдски сабор - Очи и звијезде 1975. Хит парада - Седам села, седам мојих цура 1976. Београдско пролеће - Седи Мара на камен студенцу (Вече старе градске песме) 1978. Београдско пролеће - Моја виолина (Вече градских песама) 1979. Београдско пролеће - Руже су увеле (Вече градске песме) 1981. Београдско пролеће - Пролеће је кад се двоје сретну (Вече нове градске песме) 1981. Звуци Паноније, Осијек - Јеси л' ме жељна драга 1982. Београдско пролеће - Стан'Дунаве, стани плави (Вече нове градске песме) 1982. Хит парада - Други старе, ја све млађи 1983. Звуци Паноније, Осијек - Носталгија