Рођака Бета () је роман француског аутора Онореа де Балзака из 1846. године. Смештен у Паризу средином XIX века, роман прича причу о неудатој жени средњих година која смишља уништење своје шире породице. Бета, у сарадњи са Валеријом Марнеф, несрећно удатом младом дамом, прави планове да заводи и мучи низ мушкараца. Један од њих је барон Хектор Илот, супруг Бетине рођаке Аделине. Он жртвује богатство и добро име своје породице да би задовољио Валерију, која га оставља због добростојећег трговца по имену Кревел. Књига је део Призора из париског живота, Балзакових сабраних дела Људске комедије.

Током 1840-их, серијски формат познат као роман-фељтон био је веома популаран у Француској, а његов најпризнатији израз било је социјалистичко писање Ежена Сиа. Балзак је желео да оспори Еженову надмоћ и да се покаже као најспособнији аутор фељтона у Француској. Пишући брзо и са интензивним фокусом, Балзак је за два месеца написао Рођаку Бету, један од својих најдужих романа. Објављен је у Le Constitutionnel крајем 1846. године, а затим са пратећим делом, Рођак Понс, следеће године.

Ликови романа представљају поларитете супротстављеног морала. Осветољубива Бета и неискрена Валерија стоје на једној страни, а милосрдна Аделина и њена стрпљива ћерка Хортенза на другој. У међувремену, глава породице Илот је изневерен сопственом сексуалном жељом. Хортензин супруг, пољски изгнаник Вјенцеслав Стенбок, је уметнички геније, иако подлеже неизвесности и недостатку мотивације. Балзак је лик Бете делимично засновао на својој мајци Ани и песникињи Марселини Десборд-Валмор. Најмање једна сцена која укључује барона Илота вероватно је заснована на догађају из живота Балзаковог пријатеља, романописца Виктора Игоа.

Рођака Бета се сматра последњим Балзаковим великим делом. Његов заштитни знак коришћења реалистичких детаља комбинује се са панорамом ликова који се враћају из ранијих романа. Неколико критичара га је поздравило као прекретницу у ауторовој каријери, а други су га назвали прототипом натуралистичког текста. Упоређиван је са Отелом Вилијама Шекспира, као и са Ратом и миром Лава Толстоја. Роман истражује теме порока и врлине, као и утицај новца на француско друштво. Бетин однос са Валеријом се такође сматра важним истраживањем хомоеротских тема. Продуцирано је неколико екранизованих верзија приче, укључујући Би-Би-Си-јеву мини серију из 1971. са Маргарет Тајзак и Хелен Мирен у главним улогама и играни филм из 1998. са Џесиком Ланге у насловној улози.

Позадина

Историјска позадина thumb|upright|У свом другом анонимном писму, Евелина Ханска је рекла Балзаку: „Ваша душа обухвата векове, мосје.”Quoted in Gerson, До 1846. године Оноре де Балзак је стекао огромну славу као писац, али су му се финансије и здравље нагло погоршали. Након што је у 1820-им годинама издао низ романа за масовно тржиште, објавио је своју прву књигу под својим именом Шуани, 1829. године. После тога је објавио десетине добро прихваћених романа и прича, укључујући Шагринска кожа, 1831. године, Чича Горио, 1835. године и двотомне Изгубљене илузије 1837. и 1839. године. Због свог раскошног начина живота и склоности ка финансијским шпекулацијама, већину живота је провео покушавајући да отплати разне дугове. Писао је неуморно, вођен колико економском нуждом толико и инспирацијом и црном кафом. Овај режим сталног рада исцрпљивао је његово тело и доносио придике од његовог лекара. и 199; Gerson, стр. 250; Hunt, стр. 375; Maurois, стр. 485–486;

Како је његов рад стицао признање, Балзак је почео да се дописује са пољском бароницом Евелином Хањском, која га је први пут контактирала кроз анонимно писмо 1832. године, потписано као „L'Étrangère” („Странац”). Развили су наклоњено пријатељство у писмима, а када је она постала удовица 1841. године, Балзак је тражио њену руку за брак. Често ју је посећивао у Пољској и Немачкој, али разне компликације су спречавале њихову заједницу. Једна од тих компликација била је афера коју је Балзак имао са својом кућепазитељком Луизом Брогнио. Када је сазнала за његову наклоност према гђи. Ханској, Брогнио је украла колекцију њихових писама и користила их за изнуду новца од Балзака. Чак и након овог догађаја, Балзак се све више приближавао гђи. Ханској са сваком посетом и до 1846. године почео је да припрема дом који ће делити са њом. Надали су се да ће се венчати када је она остала трудна, али се у децембру разболела и доживела побачај., 337–338, и 403; Pritchett, стр. 261–262; Gerson, стр. 152–162 and 323–354. Герсон и Мауроис указују да је беба "прерано рођена" и да је умрла убрзо након тога; Роб и Причет то описују као побачај.

Средином XIX века дошло је до дубоких трансформација у француској влади и друштву. Владавина краља Шарла X завршила се 1830. године када га је талас немира и незадовољства приморао да абдицира. На његово место дошао је Луј-Филип, који је себе назвао „краљем Француза”, уместо стандардног „краљ Француске” – што је указивало да је више одговарао новонасталој буржоазији него аристократском Ансијен режиму. Промена у влади догодила се док је привреда у Француској прелазила са меркантилизма на индустријски развој. Ово је отворило нове могућности за појединце који су се надали стицању богатства и довело до значајних промена у друштвеним нормама. Чланови аристократије, су на пример, били принуђени да се друштвено повежу са новопеченим богаташима, обично са напетим резултатима. Демократски дух Француске револуције такође је утицао на друштвене интеракције, са померањем народне оданости од цркве и монархије. and 315–316;

Књижевна позадина Средином XIX века, нови стил романа постао је популаран у Француској. Серијски формат познат као роман-фељетон представљао је приче у кратким, редовним наставцима, често праћеним мелодраматичним заплетима и стереотипним ликовима. Иако је Балзаков Матора девојка, из 1836. године, био први такав рад објављен у Француској,. Он примећује да је то био отприлике исти тренутак када је Дикенс представљао енглески серијал са Pickwick Papers. Види још роман-фељетон је стекао популарност углавном захваљујући његовим пријатељима Ежену Сиу и Александру Дима старијем.; Балзаку се није допадало њихово серијско писање, посебно Сијов социјалистички приказ патње нижих класа.. Балзак је желео да свргне са трона оно што је назвао „les faux dieux de cette littérature bâtarde” („лажне богове ове бастардне књижевности”).Quoted in Hunt, Такође је желео да покаже свету да је, упркос свом лошем здрављу и бурној каријери, „plus jeune, plus frais, et plus grand que jamais” („млађи, свежији и већи него икада”). Његови први напори да створи квалитетан фељтон били су неуспешни. Иако је Сјај и беда куртизана, објављиван у сегментима од 1838. до 1847. године, био слављен од стране критичара, Балзак се жалио гђи. Ханској да „ради чистог Сјуа”.Quoted in Stowe, Покушао је поново 1844. године са Modeste Mignon, али су реакције јавности биле мешовите.; Две године касније Балзак је започео нови пројекат, одлучан да створи нешто из свог „старог пера”.

Писање и објављивање upright|thumb|Балзак је први пут посетио дворац Saché 1832. године, када је написао аутобиографски роман Louis Lambert.. Након недељу дана одмора у јуну 1846. године у дворцу Saché у Туру, Балзак се вратио у Париз и почео да ради на краткој причи под називом Le Parasite, коју је на крају развио у роман Рођак Понс. Од самог почетка намеравао је да га упари са другим романом, сакупљајући их под насловом Les Parents pauvres (Сиромашни рођаци). Другу књигу је засновао на причи коју је написала његова сестра Лор Сурвил под називом La Cousine Rosalie, објављеној 1844. године у Le Journal des enfants.; Интензивно пишући, написао је цео роман за само два месеца, назвавши га Рођака Бета, по главном лику. Ово је било значајно достигнуће с обзиром на његово лоше здравље, али је дужина романа учинила Балзакову брзину писања посебно изванредном.; Hunt, стр. 375; Један критичар назива писање Les Parents pauvres Балзаковим „последњим експлозијом креативне енергије”.. Други сугерише да је овај напор био „готово последњи ударац који је сломио Балзакову гигантску снагу”.Saintsbury, стр. ix.

Балзаков уобичајени начин ревизије подразумевао је огромне, компликоване измене које је правио на коректурама које је добијао од издавача. Међутим, када је стварао Рођаку Бету, предавао је рад свом уреднику део по део, без прегледа ниједне коректуре. Књига је била објављена у виду серијала у Le Constitutionnel од 8. октобра до 3. децембра, а Балзак је журио да прати брз распоред штампања новина. Писао је у просеку осам страница дневно, али је био изненађен неочекиваном обимношћу приче како се она развијала.. Балзак је добио 12.836 франака за серијал, који је касније објављена са Рођаком Понс као дванаестотомна књига од стране Chiendowski и Pétion.Saintsbury, стр. xiii; Pugh, стр. 423. Герсон наводи La Presse као новине у којима се појавила La Cousine Bette. Прво збирно издање Рођаке Бете било је организовано у 132 поглавља, али су те поделе уклоњене када је Балзак додао роман својој огромној збирци Људској комедији, 1848. године.Saintsbury, стр. xiii.

Сиже

мини|Док је бринула о њему, Бета је рекла Стенбоку: „И сад ето имам сина који је устао из мртвачког одра!”Balzac, . Оригинални француски на француском Викиизворнику. Илустрације у овом чланку укључили су различити издавачи и нису део оригиналног романа. Прва трећина романа пружа дугу анализу историје ликова. Балзак то јасно показује након 150 страница нагласивши: „Овде се, на известан начин, завршава увод у нашу приповетку” ().Balzac, . Оригинални текст на Викизворнику на француском. На почетку романа, Аделина Илот, жена успешног барона Хектора Илота, под притиском је да уђе у аферу са богатим парфимером по имену Целестин Кревел. Његова жеља делимично произилази из ранијег надметања у којем је прељубник барон Илот освојио пажњу певачице Жозефе Мира, коју је Кревел такође фаворизовао. Бароница Илот одбија Кревелово удварање. Барон је толико новцем размазио Жозефу да се озбиљно задужио код свог ујака Јохана. Неспособан да врати новац, барон уместо тога, организује радно место Јохану у војном одељењу у Алжиру, са упутством да ће Јохан бити у ситуацији на том послу да проневери позајмљени новац. Хекторова ћерка, Хортенза, почела је да тражи мужа, а његов син Викторин је ожењен Кревеловом ћерком Селестином.

Аделинина рођака Бета (рођена Лизбет Фишер), гаји дубоко али скривено незадовољство успехом својих рођака, посебно Хортензом која је украла Бетиног предвиђеног младожењу. Сељанка без физичке лепоте своје рођаке, Бета је одбила низ брачних понуда од средњокласних просаца који су очигледно били мотивисани њеном везом са Илотима, и остаје неудата у доби од 42 године. Једног дана наиђе на младог неуспешног пољског вајара по имену Вјенцеслав Стенбок, који покушава самоубиство у малом стану изнад њеног. Док га негује, развија мајчинску и романтичну наклоност према њему. На почетку приче Бета живи у скромном стану у пансиону који дели са паром Марнеф, који су обоје амбициозни и неморални. Бетa постаје пријатељица са Валеријом (рођена Фортен), младом и врло атрактивном женом Жан-Пол-Станисласа Марнефа, службеника у војном одељењу. Две жене стварају везу да би оствариле своје одвојене циљеве – за Валерију стицање новца и драгоцености, за Бету пропаст породице Илот кроз Валеријино завођење барона и Стенбока у неверство и финансијску пропаст.