Тур де Франс 2024.

Тур де Франс 2024. било је 111. издање етапне бициклистичке трке, једне од три гранд тур трке — Тур де Франса. Старт трке био је 29. јуна 2024. у Фиренци, што је био први пут у историји да је Тур стартовао у Италији. Последња етапа је вожена 21. јула у Ници, због одржавања Олимпијских игара 2024. у Паризу, што је био први пут у историји да последња етапа није вожена у Паризу, први пут од 1975. да циљ није био на Јелисејским пољима, као и први пут од 1989. да је на последњој етапи вожен хронометар.

Укупна дужина трке износила је 3.498 -{km}-. Вожена је 21 етапа, уз два дана одмора, након девете и након етапе 15. Етапе су биле класификоване као осам равних, четири брдске, седам планинских и два хронометра. Ишло се кроз три од пет планинских масива у Француској: Пиринеје, Централни масив и Алпе, као и кроз Апенине у Италији; вожено је укупно 67 успона, од чега 6 екстра категорије укључујући Кол ди Турмале и Кол ди Галибије, 10 прве категорије, 11 друге, 19 треће и 21 четврте категорије, а нису вожени успони Алп д’Иез, Кол д’Изоар, Мон Ванту, Гран Коломбје и Кол д’Обиск. Највиша тачка био је успон Кол де ла Боне са 2.802 -{m}- надморске висине, док је Сестријере био најдужи успон са 39,2 -{km}-. Укупно је циљ пет етапа био на успону, од чега двије на успону екстра категорије, двије на успону прве и једна на успону треће категорије.

Највећи фаворити су били Јонас Вингегор који је освојио Тур 2022. и 2023. и Тадеј Погачар који је освојио Тур 2020. и 2021. Поред њих, велики фаворити су били Примож Роглич и Ремко Евенепул, који је дебитовао на трци, а медији су их назвали „велика четворка“. Други фаворити су били Ричард Карапаз, Сајмон Јејтс, Енрик Мас, Адам Јејтс и Давид Году, док је такође дебитовао и Хуан Ајусо. Ромен Барде и Марк Кевендиш су најавили да ће им то бити последњи Тур де Франс, а четвороструки побједник Тура — Крис Фрум, изостављен је из тима. Тадеј Погачар је, након што је освојио Ђиро д’Италију 2024. дошао на Тур са циљем да буду први возач након 1998. који ће освојити Ђиро и Тур исте године, док је Кевендиш дошао са циљем да оствари 35 етапну побједу и сруши рекорд Едија Меркса.

Тур је освојио Погачар шест минута и 17 секунди испред Вингегора, што му је био трећи освојени Тур, а такође постао је осми возач који је освојио Ђиро д’Италију и Тур де Франс исте године, први послије Пантанија 1998. Такође, постао је најмлађи возач у историји који је освојио Тур три пута. Евенепул је завршио на трећем мјесту на свом дебију на трци, а Жоао Алмеида на четвртом, такође на дебију. Бинијам Грмај је освојио класификацију по поенима, поставши први црни афрички неке побједник класификације на Тур де Франсу, Ричард Карапаз је освојио брдску класификацију и награду за најагресивнијег возача, поставши први еквадорски побједник обје класификације, док је Евенепул освојио класификацију за најбољег младог возача, поставши први белгијски побједник класификације. Погачар је остварио шест етапних побједа што је највише на једном Тур де Франсу од стране возача који је освојио трку од 1979. када је Ино остварио седам побједа, као и највише етапних побједа било ког возача од 2009. када је Кевендиш такође остварио шест побједа. Од шест побједа, пет је остварио на брдским етапама и једну на брдском хронометру, чиме је постао први возач послије Барталија 1948. који је на једном Тур де Франсу побиједио на пет брдских етапа, као и први возач након Шарла Пелисјеа 1930. који је побиједио на последње три етапе на трци. Грмај и Јаспер Филипсен су остварили по три етапне побједе, док је Кевендиш остварио једну побједу и поставио рекорд по броју побједа на Тур де Франсу са 35.

Тимови

На трци су учествовала 22 тима, са по осам возача. Свих 18 ворлд тур тимова имало је аутоматску позивницу и били су обавезни да учествују; два најбоља про тур тима за претходну сезону такође су имали аутоматску позивницу за све ворлд тур трке, док су организатори трке — -{Amaury Sport Organisation}-, имали право да додијеле још двије специјалне позивнице.

Године 2019. донесено је правило да најбољи про тур тим у рангирању има загарантовано учешће на свакој ворлд тур трци наредне сезоне, а другопласирани има загарантовано учешће на свим једнодневним ворлд тур тркама. Током 2022. донесено је правило о испадању два најслабија тима из ворлд тура на крају периода бодовања од три године, за период од 2020. до 2022. године, када тимовима истичу трогодишње лиценце, након чега је донесено правило да два најбоља про тур тима имају загарантовано учешће на свим ворлд тур тркама, а трећи на једнодневним тркама током наредне сезоне. Лото—дестини и Израел—премијер тех су били најбољи про тур тимови на крају сезоне 2023. и имали су загарантовано учешће на свим ворлд тур тркама, док је Уно—Х мобилити имао загарантовано учешће на једнодневним ворлд тур тркама. Специјалне позивнице су објављене 18. јануара 2024. године, а добили су их Тотал енержи и Уно—Х мобилити, док су тимови Тудор про сајклинг и Ку 36.5 остали без позивнице.

мини|лево|Група током пете етапе.

Од 176 возача, њих 45 возило је Тур по први пут. Међу њима су били Евенепул, Ајусо, Жоао Алмеида, Бен Хили, Дерек Џи, Стивен Вилијамс и Паскал Акерман. Возачи који су наступали долазили су из 27 држава; пет држава је имало преко десет возача: Француска (32), Белгија (28), Шпанија (15), Холандија (14) и Уједињено Краљевство (11). Данска, Њемачка и Италија имали су по осам, Норвешка седам, Аустралија шест, а Словенија пет возача. Белгија је са 28 имала највише возача од 1989. када је учествовало њих 36, а Уједињено Краљевство је са 11 поставило рекорд државе са највише возача на Туру икада. најмлађи возач био је Јоханес Кулсет из из тима Уно Х мобилити, са 20 године и 79 дана, док је најстарији био Јакоб Фуглсанг из Израел—премијер теха, са 39 година и 99 дана, старији 39 дана од Михала Меркева и 60 дана од Кевендиша. Кевендиш је стартовао своју 24 гранд тур трку и 15 Тур де Франс, највише од свих возача који су возили на Туру. Прије почетка трке, Ромен Барде, који је освојио класификацију за најбољег младог возача и завршио је Тур на другом мјесту најавио је да вози Тур де Франс по последњи пут, а то исто је објавио и Кевендиш. Од тимова, Мовистар је возио Тур 42 пут узастопно, а Визма—лејз а бајк 41.

-{UCI}- ворлд тур тимови:

Алпесин—декунинк Аркеа—бб хотелс Астана Казахстан Бахреин—викторијус Визма—лејз а бајк Групама—ФДЈ Декатлон АГ2Р ла мондијал ДСМ—фирмениш постнл ЕФ едукејшон—изипост Инеос гренадирс Интермарше—ванти Кофидис Лидл—трек Мовистар Ред бул—Бора–ханзго Судал—Квик-степ УАЕ тим Емирејтс Џејко—алула

-{UCI}- про тур тимови:

Израел—премијер тех Лото—дестини Тотал енержис Уно—Х мобилити

Фаворити

мини|десно|Јонас Вингегор (лијево) и Тадеј Погачар (десно) били су главни фаворити за освајање Тура.

Највећи фаворити за освајање били су побједник из 2022. и 2023. — Јонас Вингегор и Тадеј Погачар, који је освојио Тур 2020. и 2021. а велики фаворити били су још Примож Роглич и Ремко Евенепул, које су медији назвали „велика четвртка“. Погачар је 2021. освојио испред Вингегора, а Вингегор 2022. и 2023. испред Погачара. Њих двојица никада у каријери нису завршили Тур испод другог мјеста; Погачар је возио четири пута, два пута је освојио и два пута је завршио на другом мјесту, док је Вингегор возио три пута, два је освојио и једном је завршио на другом мјесту, а медији су њихов дуел означили као најбољи у историји Тур де Франса. Прије почетка Тура нису возили заједно ниједну трку, Вингегор је на почетку сезоне освојио О гран камињо и Тирено—Адријатико, а у априлу је пао на Вуелта ал Паис Баско трци, гдје је задобио пробушено плућно крило, као и друге повреде, због чега је морао да се оперише и у болници је провео 12 дана; није возио ниједну трку прије Тура и било је упитно хоће ли уопште возити Тур. Опоравио се на вријеме за почетак трке, али је истакао да не зна који су му циљеви. Поред Вингегора, у тиму је возио и Матео Јоргенсен, који је освојио Париз—Ницу и завршио Критеријум ди Дофине на другом мјесту, док Сеп Кус, побједник Вуелта а Еспање 2023. није возио због ковида 19. Погачар је истакао да му је циљ да 2024. покуша да постане први возач послије Марка Пантанија 1998. који ће освојити Ђиро и Тур исте године, изјавивши да би волио да постигне оно што је Пантани. Њега су подржали медији, који су сматрали да може да освоји обје трке, а такође га је подржао Мигел Индураин, док је Евенепул изјавио да ако постоји неки возач који може да освоји Ђиро и Тур исте године, да је то Погачар. Прије Тура освојио је Страде Бјанке соло нападом на 81 -{km}- до циља, Вуелта а Каталуњу, гдје је остварио четири етапне побједе на седам етапа и освојио је брдску и класификацију по поенима, као и Лијеж—Бастоњ—Лијеж нападом на 35 -{km}- до циља. У мају је освојио Ђиро д’Италију уз шест етапних побједа и освојену брдску класификацију, а розе мајицу за лидера трке носио је од друге етапе до краја. У тиму су поред њега возили још Адам Јејтс, који је Тур де Франс 2023. завршио на трећем мјесту, Жоао Алмеида који је Ђиро д’Италију 2023. завршио на трећем мјесту и Хуан Ајусо, који је Вуелта а Еспању 2022. завршио на трећем, а 2023. на четвртом мјесту, док су још возили Марк Солер и Павел Сиваков, који су такође гранд тур трке завршили у првих десет. Медији су објавили да је то можда најјачи тим на Тур де Франсу икада, као и да је можда могуће да возачи из тима УАЕ заврше на сва три мјеста на подијуму.

Евенепул је почетком сезоне освојио Волта ао Алгарве и завршио је Париз—Ницу на другом мјесту, након чега је у априлу такође учествовао у паду у коме и Вингегор и морао је да оперише кључну кост. Опоравио се на вријеме да вози Критеријум ди Дофине, гдје је остварио етапну побједу на хронометру и завршио на седмом мјесту у генералном пласману. Евенепул је дебитовао на Туру у петој сезони од почетка професионалне каријере, а његов деби био је најишчекиванији од 2008. када је требало да дебитује Анди Шлек. Поред њега, у тиму је возио и Микел Ланда, који је завршио Тур два пута на четвртом мјесту. Роглич је прије почетка сезоне напустио тим Визма—лејз а бајк и прешао је у тим Бора—ханзгро, како би могао да буде лидер тима на Туру. Почетком сезоне завршио је Париз—Ницу на десетом мјесту у генералном пласману, а у априлу је пао на Вуелти ал Паис Баско, на етапи на којој су пали Вингегор и Евенепул, али није имао прелома и напустио је трку у тимском аутомобилу. Вратио се такмичењу на Критеријуму ди Дофине у јуну, који је освојио осам секунди испред Јоргенсена. У тиму су поред њега возили још Џај Хиндли, који је освојио Ђиро д’Италију 2022. и Александар Власов, који је све три гранд тур трке завршио у првих десет.

мини|лево|Јаспер Филипсен, побједник класификације по поенима 2023.

Од других возача, највећи фаворит је био Карлос Родригез, који је Тур 2023. завршио на петом мјесту, а поред њега, за тим Инеос гренадирс возио је и Еган Бернал, побједник Тура 2019. као и Герент Томас, побједник Тура 2018. који је 2024. завршио Ђиро д’Италију на трећем мјесту. Остали фаворити били су Енрик Мас, Давид Году, побједник Вуелта а Еспање 2018. Сајмон Јејтс, побједник Ђиро д’Италије 2019. Ричард Карапаз и Феликс Гал. Лидл—трек је предводио Ђулио Чиконе, док је Тео Гејган Харт, који је требало да буде лидер тима, морао да пропусти трку због ковида 19. Лидер тима Бахреин—викторијус био је Сантијаго Буитраго, који је дебитовао на трци, а такође је возио Пељо Билбао, који је 2023. завршио на шестом мјесту. Кофидис је предводио Гијом Мартен, Интермарше Луис Мејнтџенс, Израел—премијер тех Дерек Џи, а ДСМ Барде и Ворен Барги.

Четвороструки побједник Тура — Крис Фрум, који није успио да се врати у форму какву је имао прије пада на Критеријуму ди Дофине 2019. изостављен је из тима Израел—премијер тех. На Туру нису учествовали Данијел Мартинез и Бен о Конор, који су возили Ђиро, Кус и Гејган Харт због ковида 19, Жилијен Алафилип, који није ушао у састав тима, као и Мајкл Вудс, који је одлучио да прескочи трку.