Историја Републике Кине почела је 1912. године крајем владавине династије Ћинг, када су Синхајска револуција и формирање Републике Кине окончале 2.000 година царске владавине. Република је доживела многа искушења и невоље након свог оснивања, што је укључивало доминацију различитих елемената попут генерала војсковођа и страних сила.
Године 1928. Република је номинално уједињена под Куоминтангом (КМТ; такође названа „Кинеска националистичка партија“) након Северне експедиције, и била је у раној фази индустријализације и модернизације када је била захваћена сукобима у којима је учествовала влада Куоминтанга, Комунистичка партија Кине (КПК), локалне војсковође и Јапанско царство. Већина напора за изградњу нације је заустављена током Другог кинеско-јапанског рата против Јапана у пуном обиму од 1937. до 1945, а касније је све већи јаз између Куоминтанга и Комунистичке партије онемогућио коалициону владу, што је довело до наставка Кинеског грађанског рата 1946. године, убрзо након што су се Јапанци предали савезничким силама у септембру 1945. године.
Низ политичких, економских и војних грешака довео је до пораза КМТ-а и његовог повлачења на Тајван (бивша „Формоза”) 1949. године, где је успоставила ауторитарну једнопартијску државу под генералисимусом/председником Чанг Кај Шеком. Ова држава је све до 1990-их активно се тврдила да је стални једини легитимни владар целе Кине, називајући комунистичку владу или „режим“ нелегитимним, такозваном „Народном Републиком Кином“ (НРК) проглашеном у Пекингу 1949. као „копнена Кина” и „комунистички разбојник”. Републику Кину су годинама, чак и деценијама, подржавале многе нације, посебно Сједињене Државе које су успоставиле споразум о узајамној одбрани из 1954. године. Након што је почела политичка либерализација касних 1960-их, НРК је, након сталне кампање у Уједињеним нацијама, коначно добила одобрење 1971. да заузме место за „Кину“ у Генералној скупштини, и што је још важније, да буде седила као једна од пет сталних чланица Савета безбедности. Након што се опоравила од овог шока од одбијања својих бивших савезника и либерализације касних 1970-их од националистичке ауторитарне владе и након смрти Чанг Кај Шека, Република Кина се трансформисала у вишестраначку, представничку демократију на Тајвану и дала више права за домородачке Тајванце, чији су преци ту живели пре евакуације са копна 1949. године.
Прелазна влада Династија Ћинг крајем 19. и почетком 20. века била је изазвана грађанским немирима и страним инвазијама од када је изгубила Први кинеско-јапански рат 1895. године. Унутрашње побуне и њихова репресија донели су милионе мртвих, сукоби са страним западноевропским силама донели су понижавајуће Неправедне споразуме, захтевале репарације које су оптерећивале фискални систем и компромитовале територијални интегритет земље. Популарно расположење међу Хан Кинезима је расло да политичка моћ треба да се врати већинским Хан Кинезима из мањинских Манџураца. Након боксерске побуне и инвазије империјалистичких сила да је угуше, царски суд Ћинг је покренуо фундаменталне институционалне и политичке реформе, као што је укидање царског система испита 1905. године, израда устава 1906. године, успостављање покрајинских законодавних тела 1909. и припреме за избор националног парламента 1910. године. Међутим, манџурски конзервативци у Ћинг двору сматрали су да су ове реформе отишле предалеко, а неповерљиви критичари су сматрали да нису отишле довољно далеко. Реформатори су или затварани или директно погубљени. Неуспеси Царског суда да спроведе такву политичку либерализацију и модернизацију довели су до тога да реформисти крену путем револуције.
Било је много револуционарних група, али најорганизованију је основао Сун Јат Сен, републиканац и активиста против Ћинга који је постајао све популарнији међу кинеским и кинеским студентима у иностранству, посебно у Јапану. 1905. Сун је основао Тонгменгхуи у Токију са Хуанг Ксингом, популарним вођом кинеског револуционарног покрета у Јапану, као његовим замеником.
Овај покрет, великодушно подржан од стране кинеских фондова, такође је добио политичку подршку код регионалних војних официра и неких реформатора који су побегли из Кине након Стодневне реформе. Сунова политичка филозофија је концептуализована 1897. године, први пут објављена у Токију 1905. године и модификована током раних 1920-их. Усредсредила се на три принципа народа: „национализам, демократија и живот људи“.
Принцип национализма захтевао је збацивање Манџураца и окончање стране хегемоније над Кином. Други принцип, демократија, коришћен је да се опише Сунов циљ о популарно изабраном републиканском облику власти и променама као што је аграрна реформа.
Републиканска ера Кине почела је избијањем револуције 10. октобра 1911. у Вучангу, главном граду провинције Хубеј, међу незадовољним модернизованим војним јединицама чија је завера против Ћинга била откривена. Ово је било познато као устанак у Вучангу, који се на Тајвану слави као двоструки десети дан. Томе су претходиле бројне неуспеле побуне и организовани протести унутар Кине. Побуна се брзо проширила на суседне градове, а чланови Тонгменгхуија широм земље устали су у подршку револуционарним снагама Вучанга. Револуционари су 12. октобра успели да заузму Ханкоу и Хањанг. Међутим, еуфорија изазвана овом победом била је кратког даха. Суд Ћинг је 27. октобра поново именовао Јуан Шикаја да води Нову армију, а лојалистичке снаге под вођством Фенг Гуожанга и Дуан Ћируја кренуле су на југ да би поново заузеле Вухан. После тешких борби у новембру, Револуционарна армија са надмоћном посадом и оружјем је протерана из Ханкоуа и Хањанга и повукла се у Вучанг јужно од Јангцеа. Међутим, током 41-дневне битке код Јангсије, 15 од 24 провинције прогласило је независност од царства Ћинг. Јуан Шикај је зауставио напредовање своје војске на Вучанг и почео да преговара са револуционарима. Месец дана касније, Сун Јат Сен се вратио у Кину из Сједињених Држава, где је прикупљао средства међу кинеским и америчким симпатизерима.
Дана 1. јануара 1912. делегати из независних провинција изабрали су Сун Јат Сена за првог привременог председника Републике Кине. Јуан Шикај је пристао да прихвати Републику и приморао је последњег кинеског цара Пу Јија да абдицира 12. фебруара. Царица Лонгју је потписала папире о абдикацији. Међутим, Пу Јију је дозвољено да настави да живи у Забрањеном граду. Република Кина је званично наследила династију Ћинг.
Беијаншка ера (1912—1928) Дана 1. јануара 1912, Сун је званично прогласио оснивање Републике Кине и инаугурисан је у Нанкингу као први привремени председник. Међутим, моћ у Пекингу је већ прешла на Јуан Шикаја, који је имао ефективну контролу над Беијаншком војском, најмоћнијом војном силом у Кини у то време. Да би спречио грађански рат и могућу страну интервенцију да поткопају новорођену републику, Сун је пристао на Јуанов захтев да Кина буде уједињена под владом у Пекингу на чијем челу је он. Јуан Шикај је 10. марта у Пекингу положио заклетву као други привремени председник Републике Кине. thumb|Плакат који обележава успомену на сталног председника Републике Кине Јуан Шикаја и привременог председника Републике Сун Јат Сена.
Република коју су замислили Сун Јат Сен и његови сарадници полако се развијала. Иако је било много политичких партија које су се бориле за превласт у законодавној власти, револуционарима је недостајала војска, и убрзо је моћ Јуан Шикаја почела да надмашује моћ парламента. Јуан је сам ревидирао устав и почео да делује диктаторски. У августу 1912. Сонг Ћаорен, један од Сунових сарадника, основао је Куоминтанг (Националистичку партију). То је била амалгамација малих политичких група, укључујући Сунов Тонгменгхуи. На националним изборима одржаним у фебруару 1913. за нови дводомни парламент, Сонг је водио кампању против администрације Јуана, чију је заступљеност у то време углавном представљала Републиканска странка, коју је предводио Љанг Кичао. Сонг је био способан борац и Куоминтанг је освојио већину места.
Друга револуција
Сонг је убијен у марту 1913. Неки људи верују да је Јуан Шикај одговоран, и иако то никада није доказано, он је већ организовао атентат на неколико прореволуционистичких генерала. Анимозитет према Јуану је растао. У априлу је обезбедио зајам за реорганизацију од 25 милиона фунти стерлинга од коалиције банака из Велике Британије, Француске, Русије, Немачке и Јапана, без претходног консултовања са парламентом. Зајам је коришћен за финансирање Јуанове Беијаншке армије.
Јуан је 20. маја закључио споразум са Русијом који је Русији дао посебне привилегије у Спољној Монголији и ограничио кинеско право да тамо стационира трупе. Посланици Куоминтанга оптужили су Јуана за злоупотребу својих права и позвали на његову смену. С друге стране, Прогресивна странка, која је била састављена од уставних монархиста и подржавала Јуана, оптужила је Куоминтанг за подстицање побуне. Јуан је тада одлучио да употреби војну акцију против Куоминтанга.
У јулу 1913. седам јужних провинција се побунило против Јуана, чиме је започела Друга револуција. Постојало је неколико основних разлога за Другу револуцију поред Јуанове злоупотребе моћи. Прво је било да је већина револуционарних армија из различитих провинција распуштена након успостављања Републике Кине, а многи официри и војници су сматрали да нису добили надокнаду за рушење династије Ћинг. Ови фактори су изазвали велико незадовољство против нове владе међу војском. Друго, многи револуционари су сматрали да Јуан Шикај и Ли Јуанхонг не заслужују места председника и потпредседника, јер су места стекли политичким маневрисањем, а не учешћем у револуционарном покрету. Коначно, Јуанова употреба насиља (као што је Сонгово убиство) срушила је наду Куоминтанга да ће остварити реформе и политичке циљеве путем изборних средстава.
Међутим, Друга револуција није добро прошла за Куоминтанг. Јуанове снаге су 1. августа поразиле водећу војну силу Куоминтанга у Ђансију, а Нанчанг је заузет. 1. септембра је заузет Нанкинг. Када је побуна угушена, Сун и други подстрекачи су побегли у Јапан. У октобру 1913. застрашени парламент је званично изабрао Јуан Шикаја за председника Републике Кине, а главне силе су признале његову владу. Дуан Кируи и други беијаншки генерали од поверења добили су истакнуте позиције у кабинету. Да би постигао међународно признање, Јуан Шикај је морао да пристане на аутономију спољне Монголије и Тибета. Кина је још увек требало да буде сузерен, али би морала да дозволи Русији слободне руке у спољној Монголији и Тану Туви те Британији да настави свој утицај на Тибету.
Масовни бандитизам, Јуан Шикај и Национални заштитни рат thumb|200px|Јуан Шикај као цар Кинеског царства (1915–1916). Разбојничке вође са народним покретима подстицале су побуне, уз подршку револуционара Сун Јат Сена из Кантона. Побуна Бај Ланга, предвођена бандитима, опљачкала је и уништила већи део централне Кине пре него што ју је сломила Беијаншка армија Јуан Шикаја, муслиманска Ма клика и тибетанска милиција. Ови разбојници су били повезани са Гелаохујима.
У новембру Јуан Шикај, легални председник, наредио је распуштање Куоминтанга и насилно уклонио његове чланове из парламента. Пошто је већина чланова парламента припадала Куоминтангу, парламент није имао кворум и касније није могао да се састане. Јануара 1914. Јуан је формално суспендовао рад парламента. У фебруару је сазвао састанак за ревизију Привременог устава Републике Кине, који је најављен у мају те године. Ревизија је увелико проширила Јуанова овлашћења, дозвољавајући му да објављује рат, потписује уговоре и именује званичнике без претходног тражења одобрења од законодавног тела. У децембру 1914. додатно је ревидирао закон и продужио мандат председника на десет година, без ограничења мандата. У суштини, Јуан се припремао за своју власт као цара.