Ваздухопловнотехнички институт је био јединствена југословенска научноистраживачка и развојна институција, националног значаја, у домену ваздухопловних технологија. Плански је радио на реализацији и вођењу задатака из те области, у складу државне стратегије ослонца на властите снаге.Krila Armije, 21 maj 1991.g. pp. 5.}- Организационо и буџетски је био повезан за структуру Југословенске народне армије, у периоду од 1946. до 1992. године.-{Vojna enciklopedija, Drugo izdanje, knjiga 10. pp. 367 i 368, Beograd, 1975.
Основан је 10. августа 1946. године, а половином 1992. је преименован у Војнотехнички институт (Београд) копнене војске, и наставио са развојем у више праваца у области одбрамбених и других важних технологија.
Оснивање Ваздухопловнотехничког института Старији Лого Ваздухопловнотехничког института|десно|мини|200п Новији Лого Ваздухопловнотехничког института, око 1990.|десно|мини|200п
Ваздухопловнотехнички институт је основан Наредбом Врховног команданта оружаних снага Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, пов. бр.1460 од 10. августа 1946. године.Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана, група аутора, ВИНЦ Београд, 1989. pp. 45.Чувари нашега неба, Авиони ваздухопловних јединица у послератном периоду, Др Бранислав Јовановић, дипл. инж. pp. 305–306, Војноиздавачки завод, Београд 1977. Истог дана је Врховни командант потписао и Наредбу о колегијуму и Правилник са задацима Института.
Са овим актима је институционализован дотадашњи богат конструкторски, развојни и научноистраживачки рад у области ваздухопловних технологија на овим просторима. То је био логичан пут преласка у вишу фазу организовања, сагласно светским искуствима и праксом, као потреба за вођење државне политике развоја ваздухопловства. Није случајно, да се тај вид организовања поклапао са познатим примерима у свету: НАСА (САД), ЦАГИ (СССР), BAE (Уједињено Краљевство), ОNERA (Француска), FFA (Шведска) итд. Овакво организовање се усталило, као светски стандард, за вођење националних стратегија у развоју ваздухопловних технологија.
Ваздухопловнотехнички институт је препознатљив по скраћеном називу ВТИ Жарково, по београдском насељу у ком је био и лоциран. Колегијум Института су сачињавали истакнути конструктори, професори универзитета, академици и други научници афирмисани у земљи и свету. Најпознатији су били академици проф. др Светополк Пивко, проф. др Мирослав Ненадовић и проф. др Антон Кукељ. Први директор је био пук. Коста Сивчев дипл. инж. професор, др, познати пројектант авиона, а други научник, професор, а касније и академик Светополк Пивко, тада са чином пуковника.
Ваздухопловнотехнички институт је представљао научну институцију од националног значаја, према нивоу оснивача, дефиницији у пратећим документима, нивоом и врстом задатака и резултатима рада.
Одлуком руководства СФРЈ из 1956. године, да се учини значајнији искорак у развоју властитих авиона, све конструкторске групе из ваздухопловне индустрије, се интегришу у Институт. С тиме се Институту програмска оријентација проширује.
Први задатак, произашао проширењем програмске оријентације, је развој школског авиона са турбомлазним мотором, Г-2 Галеб. За све време свога постојања, Институт је био организован по научним и стручним областима и по службама. За реализацију сваког пројекта, интерно су формирани наменски бирои.
Институту је више пута мењана веза са вишим управљачким структурама. Према наредби о оснивању, у почетку је био директно везан за Министарство одбране (МО). Касније је био везан за Команду ратног ваздухопловства (КРВ), за генералштаб, преко Заменика за Ратно ваздухопловство и на крају за МО, преко Помоћника за Војно привредну делатност (ВПД). У последњој деценији постојања СФРЈ, војни институти, сва три вида, била су паралелно повезана за МО, преко Помоћника за ВПД: Морнарички институт, лоциран у Загребу, Ваздухопловнотехнички институт, почетно лоциран у Земуну, а касније коначно у Жаркову (на данашњој територији поднасеља Беле Воде) и Институт копнене војске, лоциран у Београду.
Организационе јединице ВТИ-а (1992) Институт је био организован по службама, подељеним према научним областима на секторе, одељења и одсеке. Сектори ВТИ-а су били: Лабораторије Института|десно|400п Општетехнички Информатика Аеродинамика Експериментална аеродинамика (Аеротунели) Структура авиона Експериментална чврстоћа структуре авиона Опрема и системи авиона Мотори, погон Експлоатација ваздухоплова Документација
Директори Института У периоду постојања Института (од 1946. до 1992. године), били су директори: пук. Коста Сивчев дипл. инж.|десно|мини|200п пук. Коста Сивчев дипл. инж. ппук. др Светополк Пивко дипл. инж., био је главни инжењер РВ, редовни професор на Машинском факултету у Београду и редовни члан Српске академије наука. пук. пилот Саво Пољанац, истакао се као пилот у одбрани Београда у Априлском рату 1941. пук. Хуберт Јелочник пук. Карло Јелинек дипл. инж. пук. др Слободан Кручичанин дипл. инж. пук. др Златко Рендулић дипл. инж. пук. пилот Владимир Бакарић пук. Радмило Радојковић дипл. инж. др Бранислав Јовановић дипл. инж., провео цео радни век у Институту пук. Драгољуб Јеринкић дипл. инж., провео је цео радни век у Институту и генерал мр Сава Пустиња дипл. инж., провео у Институту 36 год. (дошао као поручник а отишао с чином генерала).Развој оружаних снага СФРЈ, 1945-1985, Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана. pp. 519, Београд, 1989.
Веће програме су водили Помоћници директора (програмовође): Орао, дипл. инж. Видоја Кнежевић, заменио га је дипл. инж. Драгољуб Јеринкић Г-4 Супер Галеб, дипл. инж. Љубомир Груборовић, заменио га је дипл. инж. Милан Милојевић Авион Ласта, дипл. инж. Милош Петрић Нови авион, мр Сава Пустиња дипл. инж.
Постигнути ниво СФРЈ, као релативно мала земља, је имала запажене резултате у истраживању, развоју и производњи, у домену ваздухопловних технологија. Располагала је савременим системом школства, стручним кадром и стабилном визијом развоја. Извезено је око 200 војних авиона из домаћег развоја и производње.Glasnik RV i PVO, br.1, januar 1990.g., intervju Komandanta RV i PVO, Rodoljub Matovic. pp. 1. С таквом референцом се не могу похвалити многе и далеко веће, богатије и развијеније земље. У томе је централну улогу заузимао Институт.
Поглед на аеротунеле из ваздуха.|мини То је вредновано његовим широким укључивањем у привредну и међународну сарадњу, у којој су његови стручњаци показали запажене могућности и резултате. Институт је постигао свој највиши кадровски и лабораторијски ниво у последњој деценији свога постојања, током рада на развоју Новог авиона. Тај Програм, у то време, по својим предвиђаним могућностима и примењеним технологијама је припадао најужој групи напредних програма у свету, 4. генерацији. У сарадњи са престижним ваздухопловним фирмама, на томе Програму, уз значајна улагања, Институт је достигао висок ниво по бројности, квалитету и обучености кадрова, лабораторијској подршци и расположивим алатима за научноистраживачки и развојни рад на борбеним авионима четврте и пете генерације.Krila Armije, 21 maj 1991.g.,poseta VTI-u Predsednika SIV-a, Rodoljub Matovic. pp. 2.
Кадрови
Кроз рад, у Институту су израсли респектни стручни кадрови, од којих су појединци постали познати у научном и друштвеном животу тадашње државе и у свету. Институт је, између осталог, изнедрио и двојицу познатих чланова Српске академије наука: Светополк Пивко и Миомир Вукобратовић.
Душан Чкребић, по образовању електротехнички инжењер, радни век је започео у Ваздухопловнотехничком институту, на пројекту „Леонардове групе”, за погон малог подзвучног и воденокавитационог аеротунела (Т-32 и Т-33). Касније је имао веома успешну политичку каријеру, био је и председник Председништва СР Србије.
У тренутку укидања, Институт је имао око хиљаду формацијских места, са високом попуњеношћу, првенствено стручњацима ваздухопловно машинске и електротехничке високе стручне спреме. Лабораторије Хиперсонични аеротунел Т-34, радни део|десно|мини|200п Трисонични аеротунел Т-38|десно|мини|200п Посебан ниво и значај, Ваздухопловнотехничком институту, су одређивале његове лабораторије, коришћене за његов јединствен експериментални научноистраживачки рад. Та делатност се одвијала у домену аеродинамике, чврстоће структуре, симулације лета и борбе авиона, одређивања квалитета и стандарда горива и мазива, оптимизације грејања и проветравања кабине, интеграције опреме авиона итд.Glasnik RV i PVO, jul-oktobar, 1991.g., br.4-5, posvećen 45-godišnjici Vazduhoplovnotehničkog instituta Посебно су вредни и препознатљиви аеротунели, објекти експерименталне аеродинамике:Glasnik RV i PVO, juni 10 i 11 Аеротунел неповратног ваздушног струјања Т-31 (популарно зван „дуваљка“; застарео и размонтиран), главни пројектант дипл. инж. Слободан Зотовић. Аеротунел повратног ваздушног струјања Т-32, главни пројектант др Всеволод Сисојев дипл. инж. Воденокавитациони тунел Т-33, главни пројектант дипл. инж. Слободан Зотовић . Хиперсонични аеротунел Т-34, главни пројектант дипл. инж. Александар Ивковић. Велики аеротунел повратног ваздушног струјања Т-35, главни пројектант др Всеволод Сисојев дипл. инж. Трисонични аеротунел Т-36, главни пројектант дипл. инж. Слободан Зотовић. Трисонични аеротунел Т-38, пројектован и изграђен у сарадњи са канадским и америчким фирмама. Наменски је грађен за подршку развоја Новог авиона, ракета и других сличних напредних програма.
Лабораторија за гориво и мазиво је била верификациона, за укупне потребе тадашње државе. Погон моделарске радионице|мини Радионица То је био строго наменски, специјализован погон за пројектовање и производњу модела, мерне опреме и уређаја за потребе лабораторија, првенствено аеротунела. Располагала је с врхунским стручним и обученим кадром за ове потребе. Поред високо обучених металаца, радионица је располагала с неколико специјалиста столарске струке. Била је савремено опремљена с „пројектним алатима“, производним машинама и опремом за контролу квалитета производа. Процес је био информатички увезан (интегрисан) у јединствен систем -{CAD/CAM}-. Производне машине с нумеричким управљањем су имале велике могућности обраде, велике прецизности са смањењем вероватноће људске грешке. Стандардизован је систем пројектовања помоћу рачунара (-{CAD}-) и повезан с производњом (-{CAM}-). То је, у то време средином осамдесетих година, био јединствен „пилот“ погон на ширем географском простору, са заокруженим системом -{CAD/CAM}-. Информатичка подршка Средином осамдесетих година, прошлог века, Институт је припремајући се за развој Новог авиона покрио свако значајније радно место с информатичком подршком. Цео простор је био покривен мрежом рачунара и његових „периферика“, међусобно повезаним оптичким кабловима. Централну улогу у томе систему је имао супер рачунар FPS264.Софтверска подршка делатностима Института|мини Аналитичка расподела притиска на Г-4 Супер Галеб-у|десно|мини|200пУ свакој значајнијој лабораторији је био инсталиран наменски процесор. Сви ови ресурси, међусобно су се допуњавали и испомагали. Сва креативна радна места Института су била у окружењу потребне информатичке опреме. Институт је, у то време, располагао са софтвером нивоа средње развијених земаља. Добар део је обезбеђен властитим развојем а део је набављен кроз сарадњу са иностраним партнерима. Био је програмиран значајан пренос и имплементација савременог софтвера, кроз сарадњу на развоју Новог авиона. Између осталог и „Ојлерови (Euler) кодови“. Радило се и на пројекту, да се информатичка филозофија, успостављена у Институту, прошири. Ваздухопловна индустрија, у целини, да се информатички увеже са Институтом. Да се успостави јединствен систем -{CAD/CAM}- целе ваздухопловне индустрије СФРЈ, по узору на „пилот“ модел решења институтске радионице.
Реализовани програми