Џејмс Патрик Пејџ OBE (; Лондон, 9. јануар 1944.) је енглески музичар који је постигао међународни успех као гитариста и оснивач рок групе Лед Зепелин. Пејџ је плодан у стварању гитарских рифова и његов разноврстан стил укључује различите алтернативне гитарске штимове, техничке и мелодичне соло у комбинацији са агресивним, изобличеним гитарским тоновима, као и његов фолк и акустични рад под утицајем Истока. Такође је познат по томе што је повремено свирао гитару са гудалом за виолончело како би музици створио шумну текстуру звука.
Пејџ је започео своју каријеру као студијски сесијски музичар у Лондону и средином 1960-их, поред Великог Џима Саливана, био је један од најтраженијих сесијских гитариста у Британији. Био је члан Јардбердса од 1966. до 1968. Када су се Јардбердс распали, основао је Лед Зепелин, који је био активан од 1968. до 1980. Након смрти бубњара Лед Зепелина, Џона Бонама, учествовао је у бројним музичким групама широм света током 1980-их и 1990-их. Од 2000. године, Пејџ је учествовао у разним гостујућим наступима са многим уметницима, како уживо тако и у студијским снимцима, и учествовао је у једном поновном окупљању Лед Зепелина 2007. који је објављен као концертни филм Celebration Day 2012. године. Заједно са Еџом и Џеком Вајтом, учествовао је у документарном филму It Might Get Loud из 2008.
Пејџ се сматра једним од највећих и најутицајнијих гитариста свих времена. Часопис Ролинг Стоун описао је Пејџа као „понтифика пауер рифинга“ и сврстао га на треће место на својој листи „100 највећих гитариста свих времена“ за 2015. годину, иза Џимија Хендрикса и Ерика Клептона. Године 2010. био је на другом месту Гибсонове листе „Топ 50 гитариста свих времена“, а 2007. на четвртом месту „100 најлуђих гитарских хероја“ Класик рока. Два пута је примљен у Рокенрол кућу славних: једном као члан Јардбердса (1992) и једном као члан Лед Зепелина (1995).
Биографија
Детињство и младост Пејџ је рођен од стране Џејмса Патрика Пејџа и Патрисије Елизабет Гафикин у западном лондонском предграђу Хестон 9. јануара 1944. Његов отац је био менаџер особља у фабрици пластичних премаза, а мајка, која је била ирског порекла, је била секретарица. Године 1952. преселили су се у Фелтам, а затим у Мајлс Роуд, Епсом у Сарију. Пејџ се школовао од осме године у основној школи Епсом округа Паунд Лејн, а са једанаест је отишао у средњу школу округа Евел у Вест Ивелу. На своју прву гитару, шпанску, наишао је у кући Мајлс Роуд: „Не знам да ли су [гитару] оставили људи [у кући] пре [нас], или је је био породични пријатељ — чинило се да нико није знао зашто је тамо." Први пут свирајући инструмент када је имао 12 година, узео је неколико лекција у оближњем Кингстону, али је углавном био самоук:
Овај „други гитариста“ био је дечак по имену Род Вајат, неколико година старији од њега, и заједно са другим дечаком, Питом Калвертом, вежбали су у Пејџовој кући; Пејџ би посветио по шест или седам сати дневно вежбању и увек је носио гитару са собом у средњу школу, само да би је конфисковали и враћали му после часа. Међу Пејџовим раним утицајима били су рока били гитаристи Скоти Мур и Џејмс Бартон, који су обојица свирали на снимцима Елвиса Преслија. Пејџ наводи Преслијеву песму „Baby Let's Play House” као његову инспирацију да узме гитару, и он би поновио Мурово свирање песме у живој верзији „Whole Lotta Love” у песми The Song Remains The Same. На BBC1 1957. године појавио се са гитаром Хофнер президент, коју је купио од новца ког је зарадио достављајући млеко. Прва електрична гитара била је половна Футурама из 1959, коју је касније заменио Фендер телекастером, јер је видео Бадија Холија како свира на ТВ-у и уживо у Лондону.
Пејџов музички укус укључивао је скифл (популарни енглески музички жанр тог времена) и акустично народно свирање, као и блуз звуке Елмора Џејмса, Б.Б. Кинга, Отиса Раша, Бадија Гаја, Фредија Кинга и Хјуберта Самлина. „У суштини, то је био почетак: мешавина рока и блуза.“
Са 13 година, Пејџ се појавио у програму тражења талената Хјуа Велдона All Your Own у квартету за скифл, од којих је једно извођење емитовано на ББЦ1 1957. године. Група је свирала "Mama Don't Want to Skiffle Anymore" и још једну песму са америчким укусом, "In Them Ol' Cottonfields Back Home". Када га је Велдон питао шта жели да ради након школовања, Пејџ је рекао: „Желим да урадим биолошка истраживања и да пронађем лек за рак, ако до тада не буде откривен.“ мини|Мади Вотерс, био је амерички блуз-музичар, назван и „оцем блуза“. Био је инспирација многим рок и блуз извођачима током 60-их, укључујући Лед Зепелин. У интервјуу за часопис Guitar Player, Пејџ је изјавио да је „у првим данима било доста свирања на улици, али како кажу, морао сам да се ухватим у коштац са тим и било је то добро школовање.“ Када је он био у школи. четрнаест година, и најављен као Џејмс Пејџ, свирао је у групи под називом Малколм Остин и Вирлвиндс, заједно са Тонијем Басоном на басу, Стјуартом Кокетом на ритму и бубњаром по имену Том, свирајући Чака Берија и Џерија Ли Луиса. Овај бенд је кратко трајао, пошто је Пејџ убрзо пронашао бубњара за бенд у којем је раније свирао са Родом Вајатом, Дејвидом Вилијамсом и Питом Калвертом, и смислио им име: Paramounts. Paramounts су свирали у Епсому, некада подржавајући групу која ће касније постати Johnny Kidd & the Pirates.
Иако је интервјуисан за посао асистента у лабораторији, на крају је одлучио да напусти средњу школу у Вест Ивелу да би се бавио музиком, и то у доби од петнаест година – најраније године дозвољеног у то време. Пејџ је имао потешкоћа да пронађе друге музичаре са којима би могао редовно да свира. „Није их било у изобиљу. Некада сам свирао у многим групама ... свако ко је могао да свира негде, заиста.” Након што је подржао реситале песника Бит Ројстон Елиса између 1960. и 1961. и певача Реда Е. Левиса, који га је видео како свира са Paramounts у клубу у Епсому и рекао свом менаџеру Крису Тидмаршу да замоли Пејџа да да се придружи свом пратећем бенду, Redcaps, након одласка гитаристе Бобија Оатса, Пејџа је певач Нил Кристијан замолио да се придружи његовом бенду Crusaders. Кристијан је видео петнаестогодишњег Пејџа како свира у локалној сали, а гитариста је био на турнеји са Кристијаном отприлике две године и касније је свирао на неколико његових плоча, укључујући сингл из 1962. „The Road to Love“.
Током свог боравка са Кристијаном, Пејџ се озбиљно разболео од инфективне мононуклеозе (тј. гландуларне грознице) и није могао да настави турнеју. Док се опорављао, одлучио је да стави своју музичку каријеру на чекање и концентрише се на своју другу љубав, сликарство, и уписао се на колеџ у Сарију. Како је објаснио 1975:
Каријера
Ране 1960-их: сесијски музичар мини|Џими Пејџ као члан групе Лед Зепелин, на концерту 1973. године. Док је још био студент, Пејџ је често наступао на бини у клубу Марки са бендовима као што су All Stars Сирила Дејвиса, Blues Incorporated Алексиса Корнера и колегама гитаристима Џефом Беком и Ериком Клептоном. Једне ноћи га је приметио Џон Гиб из Brian Howard & the Silhouettes, који га је замолио да помогне у снимању неких синглова за Columbia Graphophone Company, укључујући "The Worrying Kind". Мајк Лендир из Decca Records је први понудио Пејџу редован студијски рад. Његова прва сесија за издавачку кућу била је снимка "Диамондс" Џета Хариса и Тонија Механа, која је заузела број 1 на листи синглова почетком 1963. године.
Након кратких стажа са Картер-Луисом и јужњацима, Мајком Херстом и Методом и Микијем Фином, Пејџ се посветио сталном раду на сесији. Као сесијски гитариста, био је познат као 'Лил' Џим Пи како би се спречила забуна са другим познатим енглеским гитаристом Биг Џим Саливаном. Пејџ је углавном позиван на сесије као „осигурање“ у случајевима када је извођачу за снимање била потребна замена или други гитариста. „То сам обично био ја и бубњар“, објаснио је он, „мада ових дана никада не помињу бубњара, само мене... Свако коме је био потребан гитариста је или отишао код Биг Џима (Саливана) или мене“. Он је изјавио да је „У почетним фазама су само говорили, свирај шта хоћеш, јер у то време нисам могао да читам музику или било шта.“Du Noyer, Paul (August 1988). "Who the hell does Jimmy Page think he is?". Q magazine. pp. 5–7.
Пејџ је био омиљени сесијски гитариста дискографског продуцента Шела Талмија. Као резултат тога, обезбедио је рад на сесијама на песмама за the Who и the Kinks. Пејџ је заслужан за свирање акустичне гитаре са дванаест жица на две песме на деби албуму Кинкса, „I'm a Lover Not a Fighter“ и "I've Been Driving on Bald Mountain“, и вероватно на Б -страни "I Gotta Move".Booklet of the Kinks' Picture Book box set Sanctuary Records 2008 Свирао је ритам гитару на сесијама за први сингл групе the Who "I Can't Explain" (иако Пит Таунсхед није био вољан да дозволи Пејџов допринос на коначном снимку; Пејџ је такође свирао главну гитару на Б-страни, "Bald Headed Woman"). Пејџове студијске свирке 1964. и 1965. укључивале су „As Tears Go By" Маријан Фејтфул, „Everyone's Gone to the Moon“ Џонатана Кинга, „Tobacco Road“ од the Nashville Teens и многе друге.
У интервјуу из 2010. године, Пејџ се присетио да је учествовао на гитари у успутној музици филма Битлса из 1964. године A Hard Day's Night.
Године 1965, Пејџа је ангажовао менаџер Стоунса Ендру Луг Олдам да делује као хаус продуцент и А&Р човек за новоформирану издавачку кућу Immediate Records, што му је омогућило да свира и/или продуцира песме Џона Мејала, Ника, Криса Фарлоуа, Twice as Much и Клептона.
Такође 1965. године, Пејџ је продуцирао један од раних синглова Дане Гилеспи, "Thank You Boy". Пејџ је такође успоставио кратко партнерство у писању песама са тадашњим романтичним интересовањем Џеки Де Шенон. Компоновао је и снимио песме за албум Џона Вилијамса албум The Maureeny Wishful Album са Биг Џимом Саливаном. Пејџ је радио као сесијски музичар на Доновану Леитчу Sunshine Superman, на Енгелберту Хампердинку Release Me, албумима Џонија Халидеја Jeune homme and Je suis né dans la rue, албуму Ал Стјуарта Love Chronicles и свирао гитару на пет песама дебија Џоа Кокера албум, With a Little Help from My Friends. Током година од 1970. године, Пејџ је свирао водећу гитару на 10 песама Роја Харпера, укључујући 81 минут музике.
Када је упитан о томе на којим је песмама свирао, посебно у оним у којима постоји контроверза о томе која је била његова тачна улога, Пејџ често истиче да је тешко сетити се шта је тачно радио с обзиром на огроман број сесија које је свирао у то време. У једном радијском интервјуу, он је објаснио: „радио сам три сесије дневно, петнаест сесија недељно. Понекад бих свирао са групом, понекад сам могао да радим филмску музику, могао би да буде фолк сеанса... уклопио сам се у све ове различите улоге.“