Камбоџанска кампања (такође позната као упад Камбоџе и ослобођење Камбоџе) била је серија војних операција које су средином 1970. године извели Јужни Вијетнам и Сједињене Државе као експанзија Вијетнамског рата и Камбоџанског грађанског рата. Тринаест операција је извела Војска Републике Вијетнам (АРВН) између 29. априла и 22. јула и америчке снаге између 1. маја и 30. јуна 1970. године.
Циљ кампање је био пораз око 40.000 војника Народне армије Вијетнама (ПАВН) и Вијетконга (ВЦ) у источним пограничним регионима Камбоџе. Неутралност Камбоџе и војна слабост учинили су њену територију сигурном зоном у којој су снаге ПАВН/ВЦ могле успоставити базе за операције преко границе. С обзиром да су САД кренуле ка политици вијетнамизације и повлачења, настојале су да ојачају владу Јужног Вијетнама елиминацијом прекограничне претње.
Промена у камбоџанској влади омогућила је могућност да се базе униште 1970. године, када је принц Нородом Сиханук свргнут и замењен про-У. С. Генерал Лон Нол . Серија јужновијетнамско -кмерских операција заузела је неколико градова, али је војно и политичко вођство ПАВН/ВЦ за длаку избегло кордон. Операција је делимично била одговор на офанзиву ПАВН-а 29. марта против камбоџанске војске која је заузела велике делове источне Камбоџе након ових операција. Савезничке војне операције нису успеле да елиминишу многе трупе ПАВН/ВЦ или да заузму њихов неухватљиви штаб, познат као Централна канцеларија за Јужни Вијетнам (ЦОСВН), пошто су отишли месец дана раније, али је извлачење заробљеног материјала у Камбоџи подстакло тврдње о успеху.
Прелиминаро
Позадина ПАВН је користио велике делове релативно ненасељене источне Камбоџе као уточишта у које су се могли повући из борбе у Јужном Вијетнаму да се одморе и реорганизују без напада. Ове базе су такође користили ПАВН и ВЦ за складиштење оружја и другог материјала који је у великој мери транспортован у регион на стази Сиханук. Снаге ПАВН-а су почеле да се крећу кроз камбоџанску територију још 1963.
Неутралност Камбоџе је већ била нарушена од стране јужновијетнамских снага у потрази за политичко-војним фракцијама које су се супротстављале режиму Нго Ђинх Дима крајем 1950-их и почетком 1960-их. Године 1966, принц Нородом Сиханук, владар Камбоџе, уверен у коначну победу комуниста у југоисточној Азији и уплашен за будућност своје владавине, закључио је споразум са Народном Републиком Кином који је дозволио успостављање трајних комунистичких база на тлу Камбоџе и коришћење камбоџанске луке Сихануквил за снабдевање.
мини| Састанак у Пекингу 1965: Мао Цедонг (лево), принц Сиханук (средина) и Лиу Шаоћи (десно) Током 1968. године, урођенички комунистички покрет Камбоџе, који је Сиханук назвао Црвени Кмери (Црвени Кмери), започео је побуну да збаци владу. Иако су у то време добијали веома ограничену материјалну помоћ од Северновијетнамаца (влада Ханоја није имала подстицај да свргне Сиханука, пошто је била задовољна његовом континуираном „неутралношћу“), могли су да заклоне своје снаге у областима које контролише ПАВН/ ВЦ трупе.
Америчка влада је била свесна ових активности у Камбоџи, али се уздржала од предузимања отворених војних акција унутар Камбоџе у нади да ће убедити живог Сиханука да промени свој став. Да би се ово постигло, председник Линдон Б. Џонсон је одобрио тајне прекограничне извиђачке операције које је спроводила тајна група за студије и посматрање како би прикупила обавештајне податке о активностима ПАВН/ВЦ у пограничним регионима (Пројекат Везув).Military Assistance Command, Vietnam, Command History 1967, Annex F, Saigon, 1968, p. 4.
Мени, пуч и северновијетнамска офанзива мини| Б-52Д у мисији бомбардовања југоисточне Азије Нови командант Команде америчке војне помоћи, Вијетнам (МАЦВ), генерал Крејтон В. Абрамс, препоручио је председнику Ричарду М. Никсону убрзо након Никсонове инаугурације да области камбоџанске базе бомбардују Б-52 Стратофортресс бомбардери. Никсон је у почетку одбио, али преломна тачка је дошла са покретањем ПАВН- ове Тет 1969 офанзиве у Јужном Вијетнаму. Никсон, љут због онога што је сматрао кршењем „споразума“ са Ханојем након престанка бомбардовања Северног Вијетнама, одобрио је тајну ваздушну кампању. Прва мисија Операције Мени је послата 18. марта, а до завршетка 14 месеци касније, извршено је више од 3.000 летова и 108.000 тона бомби бачено на источну Камбоџу.
Док је Сиханук био у иностранству у Француској ради лечења у јануару 1970. године, широм Камбоџе су одржане антивијетнамске демонстрације које је спонзорисала влада. Непрекидни немири подстакли су премијера/министра одбране Лон Нола да затвори луку Сихануквил за снабдевање комунистима и да 12. марта постави ултиматум Северним Вијетнамцима да повуку своје снаге из Камбоџе у року од 72 сата. Принц, огорчен што је његов „модус вивенди“ са комунистима поремећен, одмах је организовао пут у Москву и Пекинг у покушају да добије њихов пристанак да изврши притисак на Ханој да обузда своје снаге у Камбоџи.
Саветник за националну безбедност Хенри Кисинџер написао је у својим мемоарима да „историчари ретко дају правду за психолошки стрес на креаторима политике“, напомињући да се почетком 1970. председник Никсон осећао веома опкољено и склон да се обрачуна са светом за који се веровало да је планирајући његову пропаст. Никсон је обећао да ће окончати Вијетнамски рат до 1. новембра 1969. и није то учинио, док је у јесен 1969. Сенат одбио две његове номинације за Врховни суд . Никсон је одбијање његових номинација за Врховни суд схватио као лично понижење, о чему је стално размишљао. У фебруару 1970. откривен је „тајни рат“ у Лаосу, на његово велико незадовољство.
Кисинџер је у изјави за штампу негирао да је било који Американац убијен борећи се у Лаосу, да би се два дана касније показало да је 27 Американаца убијено у борбама у Лаосу. Као резултат тога, Никсонов рејтинг јавног одобравања пао је за 11 поена, због чега је одбио да види Кисинџера следеће недеље. Никсон се надао да ће, када се Кисинџер тајно састао са Ле Ђуц Тхо у Паризу у фебруару 1970. године, да би то могло довести до напретка у преговорима и био је разочаран што се показало да није тако.
Никсон је постао опседнут филмом Паттона, биографским приказом контроверзног генерала Џорџа С. Патона, млађег, који је гледао изнова и изнова, видећи како филм представља Патона као усамљеног и несхваћеног генија којег свет није ценио, паралела себи. Никсон је рекао свом шефу особља, ХР Халдеману, да би он и остатак његовог особља требало да виде Патона и да буду више као тема филма. Осећајући да догађаји не иду у његову корист, Никсон је тражио неку смелу, смелу акцију која би могла да преокрене његово богатство.
Никсон је посебно веровао да би спектакуларна војна акција која би доказала да смо „још увек озбиљни у вези са нашим опредељењем у Вијетнаму“ могла натерати Северновијетнамце да закључе мировне преговоре у Паризу на начин који је задовољавајући за америчке интересе. Године 1969. Никсон је извукао 25.000 америчких војника из Јужног Вијетнама и планирао је да повуче 150.000 у блиској будућности. Прво повлачење 1969. довело је до повећања активности ПАВН/ВЦ у области Сајгона, а Абрамс је упозорио Никсона да би повлачење још 150.000 војника без елиминисања ПАВН/ВЦ база преко границе у Камбоџи створило неодрживу војну ситуацију . Чак и пре пуча против Сиханука, Никсон је био склон инвазији на Камбоџу.
Национална скупштина Камбоџе је 18. марта сменила Сиханука и именовала Лон Нола за привременог шефа државе. Сиханук је био у Москви, разговарајући са совјетским премијером Алексејем Косигином, који је морао да га обавести усред разговора да је управо свргнут. Као одговор, Сиханук је одмах успоставио владу у егзилу у Пекингу, удруживши се са Северним Вијетнамом, Црвеним Кмерима, ВЦ и лаоским Патет Лаоом. Чинећи то, Сиханук је дао своје име и популарност у руралним областима Камбоџе покрету над којим је имао мало контроле.
Кмерско сељаштво је поштовало Сиханука као фигуру налик Богу и његово прихватање Црвених Кмера имало је непосредне ефекте у руралним областима (Силханук је био мање популаран у образованијим урбаним областима Камбоџе). Поштовање краљевске породице било је такво да је након пуча Лон Нол отишао у Краљевску палату, клекнуо пред ноге краљице мајке Сисоват Косамак и затражио од ње опроштај што је збацила сина. У руралном граду Кампонг Цхам, фармери су разбеснели што је њихов вољени владар свргнут, линчован један од Лон Нолове браће, исечени су му џигерицу, скували је и појели како би симболизовали њихов презир према брату човека који је збацио Сиханука, који је посматран као законити некадашњи и будући краљ.
Сиханук је био разјарен вулгарним медијским нападима Лон Нола на себе и његову породицу, рекавши у интервјуу са Стенлијем Карноуом 1981. да упркос чињеници да су Црвени Кмери побили већи део краљевске породице, укључујући неколико његове деце, он још увек није жалио због тога. удруживши се са Црвеним Кмерима 1970. Његов глас повисивши од беса, Сиханук је рекао Карноуу: "Морао сам да се осветим Лон Нолу. Он је био мој министар, мој официр и издао ме". Сиханук је из Москве отишао у Пекинг, где га је топло поздравио Џоу Енлаи, који га је уверио да га Кина и даље признаје као легитимног лидера Камбоџе и да ће подржати његове напоре на обнови.
Сиханук је отишао на кинески радио да апелује на свој народ да свргне Лон Нола, кога је приказао као марионету Американаца. Лон Нол је био интензиван кмерски националиста, који је мрзио Вијетнамце, древне заклете непријатеље кмерске нације. Као и многи други кмерски националисти, Лон Нол није заборавио да је јужна половина Вијетнама била део кмерског царства све до 18. века нити је опростио Вијетнамцима што су освојили област која је историјски била део Камбоџе.
Иако је Камбоџа имала слабу војску, Лон Нол је дао Ханоју 48 сати да повуче своје снаге из Камбоџе и започео је брзу обуку 60.000 добровољаца за борбу против ПАВН/ВЦ. Крајем марта 1970. Камбоџа је пала у анархију, као што је Карноу приметио: „Комбоџанске супарничке банде су секле једна другу на комаде, у неким случајевима славећи своју храброст једући срца и јетру својих жртава.
Одговор Северног Вијетнама је био брз; почели су директно да снабдевају велике количине оружја и саветника Црвеним Кмерима и Камбоџа је упала у грађански рат. Лон Нол је видео популацију Камбоџе од 400.000 етничких Вијетнамаца као могуће таоце да спречи нападе ПАВН-а и наредио је њихово хватање и интернирање. Камбоџански војници и цивили су тада покренули владавину терора, убивши хиљаде вијетнамских цивила. Лон Нол је подстицао погроме над вијетнамском мањином, а камбоџанска полиција је преузела вођство у организовању погрома.
На пример, 15. априла, 800 Вијетнамских мушкараца је ухапшено у селу Цхури Чангвар, везано заједно, погубљено, а њихова тела бачена у реку Меконг. Затим су плутали низводно у Јужни Вијетнам . Акције Камбоџе осудиле су и владе Северног и Јужног Вијетнама. Масакри вијетнамске мањине у Камбоџи увелико су разбеснели људе у оба Вијетнама. Чак и пре него што је цев за снабдевање кроз Сихануквил затворен, ПАВН је почео да шири свој логистички систем из југоисточног Лаоса (пут Хо Ши Мина) на североисточну Камбоџу.
Никсон је био изненађен догађајима у Камбоџи, рекавши на састанку Савета за националну безбедност: „Шта дођавола раде ти кловнови тамо у Ленглију [ЦИА]?“. Дан након пуча, Никсон је наредио Кисинџеру: „Желим да Хелмс [директор ЦИА] развије и примени план за максималну помоћ проамеричким елементима у Камбоџи“. ЦИА је почела да лети за режим Лон Нола, преко државног секретара Вилијема П. Роџерса који је 23. марта 1970. рекао медијима о Камбоџи: „Не очекујемо да ће бити упућен било какав захтев“. Схвативши да је изгубио контролу над ситуацијом, Лон Нол је изненада прогласио „строгу неутралност“ Камбоџе.