Почеци снимања звука датирају из друге половине 19. века, иако је механичко генерисање низа звукова било могуће још од антике. Снимање звука представља поступак обраде звучног сигнала како би се омогућило његово чување за каснију репродукцију. Од првог снимка звука до данас, дошло је до изузетног напретка у погледу квалитета звука и трајности материјала на којем се чува. Да би се постигао такав развој, био је потребан дуготрајан рад научника који су себи поставили за циљ да забележе звук како би га други људи касније могли чути.
Развој технологије снимања и репродукције звука одвијао се у таласима, подстакнут проналаском и комерцијалним увођењем нових технологија, и може се грубо поделити у четири главна периода: Акустична ера (1877–1925) Електрична ера (1925–1945) Магнетна ера (1945–1975) Дигитална ера (1975–данас)
Апарати из пионирског периода снимања еволуирали су од фонаутографа, који су бележили вибрације на зачађеном стаклу, преко Едисоновог фонографа, Тејнтеровог графофона, који је снимао на дискове пресвучене воском, Берлинеровог грамофона, који је користио матричне дискове, па све до Поулсеновог телеграфона, првог уређаја за магнетно снимање. Ови носачи звука су веома крхки, а њихово очување и рестаурација снимака представљају изазов, али је њихова историјска вредност изузетно велика.
Први покушаји репродукције звука мини|десно|200п|Аустријски вергл Репродукција гласа и звукова из околине заокупљала је машту писаца и научника још од 16. века. Панург, јунак писца Франсоа Раблеа, слушао је „вриске и буку поморске битке” након што су се, заробљени у леду, отопили. Барон Минхаузен је веровао да може сачувати звукове у ловачком рогу, док је италијански физичар Ђанбатиста дела Порта тврдио да се звукови могу запечатити у оловним цевима.Mucica, pag. 102 Једна кинеска легенда говори о жени са веома лепим гласом која је певала у бамбусову цев, која је потом запечаћена. Генерацијама касније, цев је отворена, а звукови су се чули савршено и по реду, али нажалост само једном.
Око 1500. године п. н. е. у Теби је подигнута џиновска статуа Мемнона, која је сваког дана производила звукове сличне харфи. Тајна овог механизма изгубљена је 27. године н. е., када је статуа уништена у земљотресу.
Касније су се појавили механички часовници (у Фландрији у 14. веку), вергли (у 15. веку), музички сатови (1598), клавири са ручицом (1805) и музичке кутије (1815).
Године 1860. Хер Фабер из Беча конструисао је говорећу главу која је могла механички да репродукује звукове људског гласа. Уста лутке имала су усне и језик од гуме који су се могли контролисати како би се обликовао жељени звук. У грлу се налазио мали вентилатор помоћу којег се добијало слово „р”. Гласне жице симулиране су писком, а уста, овалног облика, могла су мењати величину по потреби. Када је „говорила француски”, лутка је имала цев причвршћену за нос. Сви ови механизми контролисани су брзо помоћу дирки, али су постигнути резултати били осредњи.
Од 1876. године појавили су се механички клавири, који су могли репродуковати музичку нумеру променљиве дужине, уписану на папирном цилиндру са перфорацијама. Технологија снимања мелодије на лицу места за механички клавир развијена је тек 1904. године.
Механизми описани изнад могли су репродуковати музику са одговарајућих цилиндара, али нису могли снимати звукове или гласове.
Успостављање научних основа
Године 1806. енглески физичар Томас Јанг успео је да утисне вибрације звучне виљушке на ротирајући цилиндар пресвучен воском. Ипак, његов систем био је намењен мерењу вибрација на одређеној фреквенцији.
Године 1854. Шарл Бурсел изнео је идеју да би две дијафрагме, једна која делује на електрични контакт, а друга која вибрира под утицајем електромагнета, могле бити искоришћене за пренос гласа на телеграфским удаљеностима. „Говорити испред дијафрагме, тако да свака вибрација прекида или затвара електрични контакт, а тако добијени електрични импулси ће натерати другу дијафрагму да вибрира и тиме репродукује пренети звук.”
Године 1857. у Бечу, Јохан Непомук Чермак успева да фотографише гласне жице у акцији.Mucica, pag. 103
Године 1888. Американац Оберлин Смит објавио је чланак у часопису „Electrical World” у којем је разматрао могућност трајног магнетног снимања. Као подлогу, научник је предложио нити од памука или свиле пресвучене челичним прахом, или чак танке челичне жице.
Пионирски уређаји за снимање звука
Фонаутограф Едуара-Леона Скота де Мартенвила (1857) мини|200п|десно|Скотов фонаутограф Први уређај за фонографско снимање, назван фонаутограф (), припада Французу Едуару-Леону Скоту де Мартенвилу. Његов проналазак је патентиран 25. марта 1857. Скот је својим поступком могао уписати звучне вибрације на одређени носач, али их није могао касније репродуковати.
Уређај се састојао од левка који је концентрисао звучне вибрације према мембрани на коју је била причвршћена свињска чекиња. Чекиња се померала у складу са вибрацијама, урезујући запис на одговарајући медијум. У почетку, снимци су се правили на стаклу зацрњеном димом. Касније верзије уређаја користиле су цилиндар прекривен зацрњеним папиром (као на приложеној фотографији), а на крају су се урезивале и ролне папира.
Фонаутограф је коришћен за студије у области акустике. Помоћу њега се могла одредити фреквенција музичке ноте и проучавати људски глас. Продато је неколико лабораторијских модела по цени од 500 франака. Један од тих примерака купио је Џозеф Хенри 1866. године за Смитсонијан институт, где је и данас изложен.
Палеофон Шарла Кроа (1877) мини|200п|десно|Шарл Кро
Дана 30. априла 1877, француски проналазач Шарл Кро предао је Секретаријату Француске академије наука запечаћену коверту у којој се налазио опис процеса снимања и репродукције чујних звукова. Ово писмо је прочитано тек на отварању заседања Академије, 3. децембара 1877, али је до тада Томас Алва Едисон већ објавио свој проналазак фонографа.
Описани уређај (палеофон) по конструкцији и начину снимања личио је на Скотов фонаутограф: левак који хвата звук на крају је прекривен мембраном са иглом причвршћеном у средини. Вибрације се – овог пута – бележе на равном диску (зацрњеном димом), а не на цилиндру.
Да би превазишао техничка ограничења фонаутографа, Кро је предложио да се вибрације са диска копирају у рељефу или дубоком резу (), фотографским поступцима, на материјал сличних димензија, али веће отпорности на хабање (попут челика). Коришћењем металне игле (или мале виљушке у случају рељефног отиска) причвршћене за центар еластичне мембране, вибрације уписане на тврдом диску поново се претварају у звучне вибрације исте јачине и трајања, под условом да је брзина ротације при репродукцији иста као и приликом снимања.
Иако Кроов уређај никада није направљен, њему припада заслуга да је прва особа која је предложила изводљив метод за снимање и репродукцију звука.
Фонограф Томаса Алве Едисона (1877) мини|200п|десно|Едисон поред свог фонографа
Томас Алва Едисон је објавио проналазак фонографа 21. новембара 1877. Први снимљени звуци били су стихови песме „Mary had a little lamb” (), које је рецитовао сам проналазач. Његов уређај садржао је исте елементе као и Скотов фонаутограф, али је као медијум за снимање користио спирално намотан цилиндар пресвучен лименом фолијом (сличној каснијој алуминијумској фолији), која је утискивана у дубину брзином од 60 обртаја у минути. Недостатак овог медијума за складиштење био је тај што се након неколико слушања лимена фолија или цепала или трошила.Први фонограф Иако је покушавао да побољша свој уређај, Едисон напушта истраживања 1879. и посвећује се могућностима искоришћавања електричне струје.
Полазећи од Едисонових експеримената, Френк Ламберт је 1878. покушао да направи говорећи сат, користећи за снимање цилиндар од олова. Његов уређај се данас налази у Националном музеју сатова у Коламбији, Пенсилванија, заједно са оловним цилиндром, који спада међу најстарије сачуване снимке који се могу слушати (претходе му само снимци са фонаутографа).
Након напретка који су постигли Тејнтер и Берлинер, Едисон је наставио рад на свом фонографу у периоду од 1886. до 1888. године, добивши неколико патената. Нови снимци – овог пута на воштаним цилиндрима – били су јаснији, са минималним шумовима и верном репродукцијом. Следи период експерименталних снимака и оријентације ка масовној производњи цилиндара са музичким нумерама. Због тога што још нису постојале технологије за репродукцију цилиндара, они су снимани појединачно. Амерички црни певач Џорџ Вашингтон Џонсон био је приморан да своју песму „The Laughing Coon” отпева хиљадама пута (понекад и 50 пута дневно) како би произвео цилиндре за публику.
Графофон Чарлса Самнера Тејнтера (1885) мини|200п|десно|Прецизни графофон (1901) Чарлс Самнер Тејнтер, Чичестер Бел и Александер Грејам Бел почели су да раде на побољшању Едисоновог фонографа 1881. године. У фази разговора, дошли су до закључка да је мањкавост овог проналаска управо у носачу снимка. Лимена фолија се брзо хабала, а након четири читања звуци су постајали неразумљиви.
Први нацрт пројекта предвиђао је да се уместо лименог цилиндра користи вертикално постављен диск од воска, слоноваче, гуме, целулоида или меког дрвета. Материјал је, дакле, морао бити лак за урезивање, али што теже деформабилан. У мају и септембру 1881. направљени су први експериментални уређаји, помоћу којих је Тејнтер открио да су снимци на воску квалитетнији од оних на лименим фолијама. Од 8. новембра исте године сачуван је воштани диск обложен бакром, који садржи бочне бразде.
Период од краја 1881. до почетка 1882. богат је експериментима. Тејнтер испробава различите методе репродукције звука, као и различите саставе подлоге на којој се снимало. Након кратког одмора, у августу 1882. конструише механички уређај који ће му омогућити да постигне константну брзину ротације диска.
До 1885. испробавао је различите методе снимања и репродукције звукова, тражећи пре свега начин да смањи хабање и паразитске шумове. У пролеће 1885. Тејнтер конструише уређај који снима звук на дугачке траке папира пресвучене воском. Тада констатује да мора смањити димензије бразди.
Дана 14. маја 1885. завршен је уређај који је снимао звукове на цилиндар од папира пресвученог воском. Цилиндар је био дуг 22,86 cm, пречника 2 cm, а дебљина слоја воска била је 0,63 cm. Са густином од 47 бразди/cm, цилиндар је имао капацитет од 10 минута. У јулу 1885. друга машина снимала је на цилиндар дужине 15,24 cm и пречника 2,54 cm, са густином од 59 бразди/cm. Након што је побољшао свој уређај (сада назван графофон), у августу исте године наручио је израду 6 примерака, који су завршени тек у децембру. Један од њих се и данас чува у Смитсонијан институту.
Наредних година усавршен је низ елемената: папирни цилиндри на које се наносио восак (1887), механизам за константну ротацију цилиндра (1887), састав воска (1887. и 1890), поступак ливења и полирања воска који је елиминисао евентуалне мехуриће ваздуха (1890) итд. Пошто је јачина репродукције звука била веома мала, Тејнтер је 1888. увео цеви за слушање. Његови уређаји почињу да се промовишу и продају као диктофони.
Напредак који је постигао Тејнтер подстакао је интересовање Едисона, који је наставио рад на фонографу. Заменио је лимену фолију воштаним цилиндром. Његова верзија уређаја показала се временом бољом од Тејнтерове, па ју је и надживела. Године 1896. Едисон и Истон (тадашњи власник патента за графофон) разменили су патенте како би могли да производе оба модела, а од 1897. престаје производња цилиндара за графофон.
Грамофон Емила Берлинера (1887) мини|200п|десно|Берлинер поред свог грамофона мини|200п|десно|„His Master's Voice” (),лого компаније Victor Talking Machine