thumb|Аманска цитадела одраз је 7.000 година историје на јорданској територији. Историја Јордана се односи на историју Хашемитске краљевине Јордана и позадинског периода Трансјорданског Емирата под британским протекторатом, као и на општу историју региона Трансјордан.
Постоје докази о људској делатности у Трансјорданији још у периоду палеолита. Ову област су насељавала номадска племена у бронзаном добу, која су се консолидовала у мала краљевства током гвозденог доба – као што су Амонци, Моавци и Едомци, са делимичним подручјима под контролом Израелита. У класичном периоду Трансјордан је дошао под грчки, а касније и римски утицај. Под Римљанима и Византинцима, Трансјордан је био дом Декаполиса на северу, а већи део региона је означен као Византијска Арабија. Класична краљевства која се налазе у региону Трансјорданије, као што је Набатејско царство из римског доба, које је имало престоницу у Петри, оставиле су посебно драматичне рушевине популарне данас међу туристима и филмским ствараоцима. Историја Трансјорданије се наставила са муслиманским царствима почевши од 7. века, делимичном контролом крсташа у средњем веку (Господство Трансјордан) и коначно, мамелучком влашћу од 13. века и отоманском влашћу између 16. века и Првог светског рата.
Са Великом арапском побуном 1916. и последичном британском инвазијом, ова област је 1917. године дошла под англо-арапску администрацију окупиране непријатељске територије на истоку, која је 1920. проглашена Арапском краљевином Сирије. Након француске окупације само северни део Сиријског краљевства, Трансјордан је остављен у периоду интеррегнума. Неколико месеци касније, Абдулах, други син Шарифа Хусеина, стигао је у Трансјордан. Трансјорданским меморандумом о Мандату за Палестину почетком 1920-их, постао је Трансјордански емират под Хашемитским емиром. Године 1946. формирана је независна Хашемитска Краљевина Трансјордан која је убрзо примљена у Уједињене нације и Арапску лигу. Године 1948, Јордан се борио са новорођеном државом Израел око земаља бивше Мандатне Палестине, ефективно стекавши контролу над Западном обалом и припојивши је палестинском становништву. Јордан је изгубио Западну обалу у рату са Израелом 1967. и од тада је постао централна база Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) у њеној борби против Израела. Савез између ПЛО и Јорданаца, активан током Рата исцрпљивања, окончан је у крвавом Црном септембру у Јордану 1970. године, када је грађански рат између Јорданаца и Палестинаца (уз подршку сиријских Баасиста) однео хиљаде живота . Након тога, поражена ПЛО је била протерана из Јордана заједно са десетинама хиљада својих бораца и њиховим палестинским породицама, преселивши се у Јужни Либан.
Камено доба thumb|left|Овај базалтни камен је урезан са сценом која приказује две животиње, вероватно газеле. Из Дувејле, источни Јордан, в. 6200 п. н. е. Британски музеј. Докази о људској активности у Јордану датирају из периода палеолита. Иако нема архитектонских доказа из ове ере, археолози су пронашли алате, као што су ручне секире од кремена и базалта, ножеви и алати за стругање.
У периоду неолита (8500–4500. п. н. е.) догодиле су се три велике промене. Прво, људи су постали седелачки, живели у малим селима, и откривали и припитомљавали нове изворе хране као што су житарице, грашак и сочиво, као и козе. Људска популација се повећала на десетине хиљада.
Друго, чини се да је ова промена у обрасцу насељавања била катализована значајном променом климе. Нарочито је источна пустиња постала топлија и суша, на крају до тачке у којој је постала ненастањива већи део године. Верује се да се ова промена климе догодила између 6500. и 5500. године пре нове ере.
Треће, почевши негде између 5500. и 4500. године пре нове ере, становници су почели да праве грнчарију од глине, а не од гипса. Технологију израде грнчарије су у то подручје вероватно унели занатлије из Месопотамије.
Највеће неолитско налазиште у Јордану је Еин Газал у Аману. Многе зграде биле су подељене у три различита округа. Куће су биле правоугаоне и имале су неколико просторија, неке са омалтерисаним подовима. Археолози су ископали лобање прекривене гипсом и битуменом у очним дупљама на локалитетима широм Јордана, Израела, палестинских територија и Сирије. Сматра се да је статуа откривена у Еин Газалу стара 8.000 година. Висок нешто више од једног метра, приказује жену са огромним очима, мршавим рукама, квргавим коленима и детаљним приказом њених ножних прстију.
Халколит Током халколита (4500–3200. п. н. е.), бакар је почео да се топи и користи за прављење секира, врхова стрела и удица. Преовладавао је узгој јечма, урми, маслина и сочива и припитомљавање оваца и коза, а не лов. Животни стил у пустињи је вероватно био веома сличан оном савремених бедуина.
Тулеитат Гхассул је велико село из доба халколита које се налази у долини Јордана. Зидови његових кућа били су од опеке од блата осушене на сунцу; његови кровови од дрвета, трске и блата. Неки су имали камене темеље, а многи су имали велика централна дворишта. Зидови су често осликани светлим сликама маскираних мушкараца, звезда и геометријских мотива, који су можда били повезани са верским веровањима.
Бронзано доба Многа од села изграђена током раног бронзаног доба (3200–1950. п. н. е.) укључивала су једноставну водну инфраструктуру, као и одбрамбена утврђења вероватно дизајнирана да заштите од напада суседних номадских племена.
У Баб ал-Дра у Вади Араби, археолози су открили више од 20.000 гробница са више одаја, као и куће од цигле од блата које садрже људске кости, лонце, накит и оружје. Стотине долмена раштрканих по планинама датоване су у касни халколит и рано бронзано доба.. Amman, Jordan: The American Center of Oriental Research.
Иако је писање развијено пре 3000 година пре нове ере у Египту и Месопотамији, углавном се није користило у Јордану, Ханану и Сирији све до хиљаду година касније, иако археолошки докази указују да су становници Трансјорданије трговали са Египтом и Месопотамијом.
Између 2300. и 1950. п. н. е., многи велики, утврђени градови на врху брда су напуштени у корист малих, неутврђених села или пастирског начина живота. Не постоји консензус о томе шта је изазвало ову промјену, иако се сматра да је то била комбинација климатских и политичких промјена које су довеле до краја мреже град-држава.
Током средњег бронзаног доба (1950–1550. п. н. е.), миграције широм Блиског истока су се повећале. Трговина је наставила да се развија између Египта, Сирије, Арабије и Канаана, укључујући Трансјордан, што је резултирало ширењем технологије и других обележја цивилизације. Бронза, искована од бакра и калаја, омогућила је производњу трајнијих секира, ножева и других оруђа и оружја. Чини се да су велике, различите заједнице настале у северном и централном Јордану, док је југ био насељен номадским, бедуинским народом познатим као Шасу.
Нова утврђења су се појавила на местима као што су Аманска цитадела, Ирбид и Табакат Фахл (или Пела). Градови су били окружени бедемима од земљаних насипа, а падине су биле прекривене тврдим малтером, па је успон био клизав и тежак. Пела је била ограђена масивним зидовима и стражарницама.
Археолози обично датирају крај средњег бронзаног доба око 1550. године пре нове ере, када су Хикси протерани из Египта током 17. и 18. династије. Неколико градова средњег бронзаног доба у Канану, укључујући Трансјордан, уништено је током тог времена.
Гвоздено доба мини|Меша стела (око 840. п. н. е.), краљевски моавитски натпис у част победе Моава над Краљевством Израел. Током гвозденог доба (1200–332. п. н. е.), Трансјордан је био дом краљевства Амона, Едома и Моава. Народи ових краљевстава говорили су семитским језицима хананске групе; њихове државе сматрају се племенским краљевствима, а не државама. Амон се налазио на Аманској висоравни, а престоница му је била Рабат Амон; Моав се налазио у висоравни источно од Мртвог мора са главним градом у Кир од Моаба (Керак); и Едом у области око Вади Арабе на југу, са главним градом у Бозри. Северозападни регион Трансјорданије, тада познат као Гилеад, био је насељен Израелитима. Према Библији, Трансјордан је био дом израелских племена Рувим, Гад и половина Манасијиног племена.
Трансјорданска краљевства Амон, Едом и Моав непрестано су се сукобљавала са суседним хебрејским краљевствима Израела и Јудеје, са центром западно од реке Јордан. Један запис о томе је Меша стела, коју је подигао моавски краљ Меша 840. п. н. е.; на њему се хвали због грађевинских пројеката које је покренуо у Моаву и обележава његову славу и победу над Израелитима. Стела, пронађена у Дибану 1868. године, представља једну од најважнијих археолошких паралела записа записаних у Библији; библијски наратив о рату је забележен у 2. књизи о царевима, 3. поглавље.
У исто време, Израел и Краљевина Арам-Дамаск су се такмичили за контролу над Гилеадом. Око 720. године пре нове ере Израел и Арам Дамаск су освојили Неоасирско царство. У међувремену, краљевства Амона, Едома и Моаба имала су користи од трговине између Сирије и Арабије. 701. п. н. е. су се покорили Асирцима да би избегли одмазду. Вавилонци су преузели царство Асираца након његовог распада 627. п. н. е. Иако су краљевства подржала Вавилонце против Јудеје у пљачки Јерусалима 597. п. н. е., они су се побунили против Вавилона деценију касније. Краљевства су сведена на вазале, статус који су задржали под Персијским и Хеленским царством.
Класични период Освајање Персијског царства од стране Александра Великог 332. п. н. е. увело је хеленистичку културу на Блиски исток. После Александрове смрти 323. п. н. е, царство се поделило међу његовим генералима, и на крају је већи део Трансјорданије био споран између Птолемеја са седиштем у Египту и Селеукида са седиштем у Сирији. До касног хеленистичког периода, ово подручје је имало мешовиту популацију од Јевреја, Грка, Набатејаца, других Арапа и потомака Амонита. Једна од најбоље сачуваних грађевина из тог периода је Каср ал-Абд, хеленистичка палата коју је изградила јеврејска породица Тобијад, у близини села Ирак ал-Амир. мини|десно|210п|Петра, главни град Набатејског краљевства, је место где је развијено набатејско писмо, из којег је даље еволуирало садашње арапско писмо.
Набатејци, номадски Арапи са седиштем јужно од Едома, успели су да успоставе независно краљевство у јужним деловима Јордана 169. п. н. е. искоришћавајући борбу између две грчке силе. Јеврејско Хасмонејско краљевство је такође искористило растући геополитички вакуум, заузевши област источно од долине реке Јордан. Набатејско краљевство се постепено ширило како би контролисало већи део трговачких путева у региону и простирало се на југ дуж обале Црвеног мора у пустињу Хиџаз, све до севера до Дамаска, који је контролисало у кратком периоду (85–71) п. н. е. Набатејци су нагомилали богатство од своје контроле над трговачким путевима, често изазивајући завист својих суседа. Такође су имали монополску контролу над Мртвим морем. Петра, неплодна престоница Набатеје, доживела је процват у 1. веку нове ере, вођена својим екстензивним системима за наводњавање водом и пољопривредом. Набатејци су такође били талентовани резбари камена, изградивши своју најсложенију структуру, Ал-Хазнех, у првом веку нове ере. Верује се да је то маузолеј арапског набатејског краља Арете -{IV}-.
Римске легије под Помпејем освојиле су већи део Леванта 63. п. н. е, чиме је започео период римске владавине која је трајала четири века. Источна страна долине реке Јордан, тада позната као Переа, била је део Иродијанског краљевства Јудеје, вазалне државе Римског царства. У то време, краљевства Амона, Едома и Моава изгубила су своје посебне идентитете и била су асимилована у римску културу. Неки Едомци су преживели дуже – вођени Набатејцима због побуне, мигрирали су у јужну Јудеју, која је постала позната као Идумеја; Касније су их Хасмонејци преобратили у јудаизам. Међутим, вероватно је да миграција Едомита у јужну Јудеју има старију историју, која датира још од владавине Набукодоносора -{II}-.