Култура Таџикистана је свеукупност културних традиција таџичког народа и других народа који живе на територији Таџикистана. Ова култура се развијала неколико хиљада година. Настао је због географског положаја земље и њене вишевековне историје. Тренутно, на територији Таџикистана можете пронаћи древне споменике културе који су укључени у Унескову листу светске баштине. Таџичка култура се може подијелити на двије области, Метрополитан и Кухистон (Хигхланд). Модерни градски центри укључују Душанбе (главни град), Хучанд, Кулиаб и Панџакент.

Језици Таџикистана

Таџички језик је службени језик у земљи.. Ова одредба је садржана у другом члану Устава Таџикистана. Језик је такође уобичајен међу таџикистанским становништвом у источном Узбекистану, јужном Киргистану и сјеверном Авганистану. Таџички језик се користи као помоћни језик за међуетничку комуникацију и образовање међу народима Памира, а такође и као матерњи језик за многе становнике Самарканда и Бухаре. Укупно око 8 милиона људи говори таџички језик (процјене из 2015. године), укључујући око 6,9 милиона људи у Таџикистану (попис из 2010. године). Основа таџикистанског језика је класична персијско-таџичка књижевност, па су из тог разлога персијски (званични језик Ирана) и дари (један од званичних језика Авганистана) најближи језици.

У Горно-Бадашанској аутономној области, поред таџичког језика, постоји више од 11 језика. Становништво Памира традиционално добро говори руски. Тренутно је око половине школа у републици двојезично, гдје се већина предмета предаје на матерњем језику уз дјелимично коришћење руског. Такође, многи ученици говоре два или више језика, али је главни акценат на руском и државном језику. Међутим, критичари двојезичног образовања често своје жалбе заснивају на политичким разлозима. Дакле, ширење таџичко-руске двојезичности је један од карактеристичних језичких процеса у савременом Таџикистану.

Религија

мини|230x230пкс|Централна џамија у Душанбеу справа|мини|Глава зороастријског свештеника (Тахти-Сангин, III-II вијек п. н. е.) У данашњем Таџикистану више од 90% становника су муслимани. Ислам у земљи је политизован: његов развој, који се догодио 1990-их, био је праћен насилном критиком комунистичког режима. Већина становника исповједа сунитски ислам. Према подацима за 2009. годину, у републици је било око 3.000 џамија, од чега је 259 било катедралних џамија у 2014. години већ је било 3.424 џамија, од којих 344 имају статус катедралних џамија, а 40 је централних. Регион Горно-Бадахшан је дом муслимана Исмаилита, присталица једног од огранака шиизма. У Таџикистану постоји и 18 вјерских образовних институција, укључујући 6 медреса, гимназију и исламски институт. Више од 7 хиљада становника су дипломци домаћих и страних вјерских образовних институција. Хаџ је обавило око 200 хиљада грађана..

Друге религије су уобичајене, као што су хришћанство (православље и протестантизам), јудаизам и бахаизам. Уз ислам, историјска религија Таџикистана је и зороастризам. Зороастризам су прихватили персијски цареви као државну религију, а практиковао се и у Централној Азији. На крају је опао након арапских освајања. У савременом Таџикистану, Зороастријанци су у рањивом положају. Већина Зороастријанаца је принуђена да крије своју верску припадност због могућих посљедица. Тако, према званичним подацима, у региону Регија Хатлон, гдје живи око 3 милиона људи, постоји само једна зороастријска породица. Ситуација је постала посебно тешка након убиства лидера зороастријске заједнице Рудакија Самадова 2001. године. Тренутно у Таџикистану не постоји званично регистрована заједница Зороастријана..

Највећа прослава у Таџикистану која потиче из предисламског периода је Новруз, што значи "Нови дан". Одржава се 21. или 22. марта, када почиње обрада земље. Током Новруза многе породице посјећују рођаке, избацују старе ствари, чисте кућу и играју игрице на терену. Такође се служе специјална јела. Друге предисламске таџишске традиције као што су скакање из ватре, плес око ватре и борба против ђавола ватром и даље се одржавају у удаљенијим регионима.

Влада Таџикистана је показала нетрпељивост према неким вјерским религијама, као што су Јеховини сведоци и рушила је вјерске објекте.

Обичаји и традиција Социолошка истраживања показују да се обим традиционалних ритуала не смањује, посебно међу сеоским становништвом. У Таџикистану, у постсовјетском периоду, примјетно се повећао број мушкараца и жена који поштују исламска правила и традиције: посте, обављају дневне молитве, посећују џамије итд. У неким руралним областима људи чак почињу отворено да носе хиџаб. Из године у годину расте број полигамних и раних бракова, случајева откупа у разним облицима, размјене поклона. Истовремено, долази и до искорењивања појединих обреда из свакодневног живота становништва, на примјер: проводаџисање од колијевке, или „успаванка договора”, таџички: „гахворабахш” - обичај вјеридбе новорођенчади; опроштај невјесте од њених пријатеља - таџички: „зиёфати духтар“; ритуал сјечења невјестине одјеће - таџички: "чомабурон"; таџички: „калым” и други.

Закон „О уређењу традиција, прослава и обреда у Републици Таџикистан“ усвојен је 8. јуна 2007. године. У медијима страних земаља појавиле су се публикације чији су аутори регулисање ритуала протумачили као кршење људских права. Годину дана касније извршене су измене Закона. То се посебно тиче ограничавања броја гостију (до 156), времена прославе (не више од два дана, викендом од 8 до 23 сата) и смањења броја поклона. Свадбени кортет не сме да се састоји од више од четири аутомобила, а свадбене трошкове су дужне да сносе обје стране младенаца подједнако. Према Закону, формирана је Комисија за рационализацију традиције и ритуала, која прати да ли се грађани придржавају прихваћених норми.

Народна ношња мини|лево|Таџикистанска жена у традиционалној ношњи. У савременом Таџикистану, традиција ношења традиционалне одјеће је очувана, посебно међу женама. Кројачи и везиље још увијек користе ручно рађен вез за украшавање кућа и одеће. Мушкарци носе фабричку одећу европског стила. Неки мушкарци и даље преферирају националну горњу одјећу, која се зове јома (таџички ҷома), и покривала за главу - тубетејка (таџички тоқӣ).

Празници у Таџикистану справа|мини|Прослава Новруза у Душанбеу, 2023 г. Највећи празник у Таџикистану, који се одржава и прије исламског периода, је Новруз („Нови дан“). Празнује се 21-22. марта, када почињу радови на њивама. Током славља рођаци се посјећују, спремају се посебна празнична јела, бацају старе ствари, чисте кућу и слично.

Кухиња thumb|Тачџикистанска гозба

Таџикистанска кухиња има много заједничког са узбекистанском, авганистанском, руском и иранском кухињом. Познато је по јелима као што су кабули пулао, кабили палау и саману. Национална храна и пиће су пилав и зелени чај. Традиционални таџикистански оброци почињу малим јелима од сувог воћа, орашастих плодова и халве, настављају супом и месом, а завршавају пилавом. Чај прати сваки оброк, а често се служи између оброка као гест гостопримства. Често се пије незаслађен. Таџикистанска кухиња нуди велики избор јела од воћа, меса и супе.

Спорт

Планине Таџикистана пружају многе могућности за спортове на отвореном, као што су пењање, брдски бициклизам, пењање по стијенама, скијање, сноубординг, пјешачење и планинарење. Међутим, капацитети су ограничени. Планинарске и пјешачке туре на планине Фан и Памир, укључујући врхове од 7.000 м у региону, сезонски организују локалне и међународне алпске агенције.

Фудбал је најпопуларнији спорт у Таџикистану. Фудбалска репрезентација Таџикистана такмичи се у ФИФА и АФЦ такмичењима. Најбољи клубови у Таџикистану такмиче се у Таџикистанској лиги.

Четири таџикистанска спортиста освојила су олимпијске медаље за своју земљу од независности. То су: рвач Јусуп Абдусаломов (сребро у Белкингу 2008), џудиста Расул Боћијев (бронза у Пекингу 2008), боксер Мавзуна Чоријева (бронза у Лондону 2012) и Дилшод Назаров (злато у бацању кладива у Рију 2016).

Умјетност

Таџикистан, који се налази на раскрсници трговачких путева између Истока и Запада, центар је многих културних споменика који датирају из древних народа Централне Азије, укључујући номадска племена. Ова земља је током времена имала значајан значај за умјетност, захваљујући културним и економским везама са Индијом, Ираном, Кином, Источним Туркестаном, медитеранским земљама и народима евроазијских степа. Древни становници Таџикистана оставили су траг у развоју умјетности древне Бактрије, Согда, Кушанског краљевства, Тохаристана и Фергане. Умјетничка култура ове земље формирана је и развијена у градовима централне Азије, као што су Бухара, Самарканд, Балкх, Хујанд, Истаравшан, Хулбук и други, и уско је повезана са културом Узбекистана и других народа.

Током формирања Таџичке Аутономне Совјетске Социјалистичке Републике, постављен је задатак стварања нове културе и појавила се хитна потреба за обуком специјалиста. Уз помоћ представника међународне професионалне интелигенције почела су да се практикују креативна путовања, која су постала „прототип“ будућих културних институција у републици. Већ 1933. године створен је Организациони биро (Савез умјетника), отворена је умјетничка школа, основан је музеј ликовних умјетности. У периоду совјетске изградње прокламовани су принципи националности и реализма у умјетности. По први пут у републици појавила су се дјела штафелајне умјетности, сликарства, графике и скулптуре. Заједно са сликањем и резбарењем на дрвету и ганчу, постери, првобитно објављени у Ташкенту и Самарканду, постали су распрострањени у Таџикистану. У умјетност Таџикистана 1970-80-их. Велики допринос дали су и млади умјетници: монументални сликари С. Н. Шарипов, Д. М. Бекназаров, З. Давутов, С. У. Курбанов, графичари Т. Самандаров и Р. А. Азимов, керамичар В. Одинајев, мајстор таписерије Д. Абдусаматов. Орнамент је такође један од најстаријих облика уметности у Таџикистану. Као резултат ових напора, један број професионалних глумаца је одрастао у Таџикистану током совјетске ере. У овим годинама организовао је више републичких фестивала и такмичења за развој културе, уметности и заната. У братским републикама бившег Совјетског Савеза одржавани су таџикистански уметнички фестивали.

Рукотворине Чакан вез је пракса шивања симболичних слика на памук или свилу концима јарких боја. Они приказују митолошке слике, природу или космос. Вез се врши на одјећи и на уобичајеним кућним предметима као што су завјесе, прекривачи и јастуци. Чакански предмети су важан дио свадбених церемонија, при чему млада носи чакан кошуљу, а младожења носи извезену капицу названу "таки". Таџичке жене и дјевојке обично ће носити чакан одјећу током националних фестивала и празника.

Жене стварају ову умјетничку форму, било појединачно или у заједничком окружењу. Приликом индивидуалног рада мајсторице ће добити помоћ од ћерки и других чланова породице. У заједничком окружењу, занатлије се окупљају у једном дому, узимајући упутства од најискусније и добијају индивидуални задатак за процес. Ови задаци могу укључивати дизајн слике, ​​сјечење тканине, вез, шивење одјевних предмета и примање наруџбина за продају производа. Производи које стварају ове занатлије продају се на базарима или у продавницама хаљина, што представља важан извор прихода.

Пракса чакан веза преноси се са једне генерације жена на другу, како би се осигурало да пракса и даље напредује. Занатлија ће своје знање пренети ћерки, унуци и снаји. Чакан вез се такође може научити у групним поставкама од стручне занатлије, која се назива методом "мајстор-ученик".

Чакански вез је 2018. године уписан на Унескову листу нематеријалног културног насљеђа човјечанства.

Архитектура