thumb|250px|У Африци, дјеца раде са својим породицама и заједницама као дио обуке и помагања у производњи, а то се не дефинише као штетан или експлоататорски дјечији рад. Обука укључује орање (на слици), уклањање корова, чување стоке, припрему ђубрива и примјену пестицида у пољопривреди, као и жетву под надзором и локалним прописима. Дјечји рад у Африци се генерално дефинише на основу два фактора: врсте посла и минималног одговарајућег узраста за рад. Ако је дијете укључено у активност која је штетна за његов физички и ментални развој, оно се генерално сматра дјечјим радником. Односно, сваки рад који је психички, физички, друштвено или морално опасан и штетан за дјецу, и омета њихово школовање тако што им ускраћује могућност да похађају школу или захтева од њих да покушају да комбинују похађање школе са претјерано дугим и тешким радом. Одговарајући минимални узраст за сваки рад зависи од утицаја рада на физичко здравље и ментални развој дјеце. Конвенција МОР-а бр. 138 предлаже сљедећу минималну старосну доб за пријем у радни однос под којом се, ако дијете ради, сматра дјечјим радником: 18 година за опасне послове (сваки рад који угрожава физичко, ментално или морално здравље дјеце), и 13–15 година за лаке радове (сваки рад који не угрожава здравље и безбједност дјеце, нити их спречава у школовању или стручној оријентацији и оспособљавању), иако се са 12–14 година дјеци може дозволити да раде лаке радове под строгим условима и то у веома сиромашним земљама. Друга дефиниција коју је предложио ИЛО-ов Програм статистичких информација и праћења дјечијег рада (енгл. ILO's Statistical Information and Monitoring Program on Child Labor (SIMPOC)) дефинише дијете као дјечјег радника ако је укључено у економску активност, има мање од 12 година и ради један или више часова недељно, или има 14 година или мање и ради најмање 14 часова недјељно, или има 14 година или мање и ради најмање један час недјељно у активностима који су опасни, или има 17 или мање и ради у „безусловно најгорем облику дјечијег рада“ (проституција, дјеца у ропству или принудном раду, оружани сукоби, трговина дјецом, порнографија и друге недозвољене активности).

Африка има највећу стопу инциденције дјечијег рада на свијету. Извјештај Међународне организације рада Уједињених нација открива да 2016. године скоро 1 од сваких 5 дјеце учествује у дјечијем раду. Проблем је озбиљан у подсахарској Африци гдје више од 40% све дјеце узраста од 5 до 14 година ради за преживљавање, или око 48 милиона дјеце.

Иако се сиромаштво генерално сматра примарним узроком дјечијег рада у Африци, недавне студије показују да однос између дјечијег рада и сиромаштва није тако једноставан као линеарни однос наниже. Студија објављена 2016. године „Разумјевање дјечијег рада изван стандардне економске претпоставке монетарног сиромаштва“ илуструје да широк спектар фактора – на страни потражње и понуде и на микро и макро нивоу – може утицати на дјечији рад; он тврди да структурни, географски, демографски, културни, сезонски фактори и фактори школског снабдјевања такође могу истовремено утицати на то да ли дјеца раде или не, доводећи на тај начин у питање уобичајену претпоставку да је монетарно сиромаштво увијек најважнији узрок. У другој студији, Ориоие, Алванг и Тидеман (2017.) показују да се рад дјеце генерално смањује како се посједовање земље по глави становника (као показатељ богатства домаћинства у руралним областима) повећава, али може доћи до пораста у однос између дјечијег рада и посједовања земље близу средине распона земљишта по глави становника. Поред сиромаштва, недостатак ресурса, заједно са другим факторима као што су кредитна ограничења, шокови прихода, квалитет школе и ставови родитеља према образовању, сви су повезани са дјечијим радом.

Међународна организација рада оцјењује да је пољопривреда највећи послодавац дјечијег рада у Африци. Велика већина су неплаћени породични радници.

Уједињене нације су 2021. годину прогласиле Међународном годином елиминације дјечијег рада.

Културолошки фактори развоја дјечијег рада у Африци thumb|250px|Африка има дугу историју дечијег рада. На фотографији из 1919. године, колонијална камерунска дјеца која ткају. Дјеца у Африци су током дуге историје радила на фармама и код куће. Ово није јединствено за Африку; велики број дјеце је радио у пољопривреди и домаћим ситуацијама у Америци, Европи и сваком другом људском друштву, кроз историју, прије 1950-их. Научници сугеришу да је овај рад, посебно у руралним срединама, облик школовања и стручног образовања, гдје су дјеца учила умјетност и вјештине од својих родитеља, а као одрасли су наставили да раде у истом насљедном занимању. Чак и након пензионисања са формалног посла, Африканци се често враћају вјештинама које су научили у младости, на примјер, бавећи се пољопривредом, за живот или предузеће. Бас тврди да је то посебно тачно у афричком контексту. Африка је веома културно разнолик континент. У дјеловима овог континента, земљорадничка друштва се придржавају система патрилинеарних лоза и кланова. Млади тренирају са одраслима. Породица и рођаци пружају културну рутину која помаже дјеци да науче корисне практичне вјештине и омогућавају овим друштвима да обезбједе себи живот у сљедећој генерацији. Историјски гледано, није било формалних школа, умјесто тога, дјеца су се неформално школовала радећи неформално са својом породицом и рођацима од најранијег узраста. Дјечји рад у Африци, као и у другим дијеловима свијета, такође се посматрао као начин да се усађује осјећај одговорности и начин живота код дјеце, посебно у руралним, самосталним пољопривредним заједницама. Код Паре људи у руралним подручјима северне Танзаније, на примјер, петогодишњаци би помагали одраслима у чувању усјева, деветогодишњаци су помагали да носе сточну храну за животиње и обавезе су се повећавале са узрастом дјеце. thumb|лево|Дјевојчица, берберска пастирка у Атласким планинама у Мароку. У сјеверним дијеловима подсахарске Африке ислам има велики утицај. Просјачење и дјечији рад сматрани су услугом у замјену за образовање из Кур'ана, а у неким случајевима се наставља до данас. Ова дјеца узраста од 7 до 13 година, на примјер, звали су се алмудос у Гамбији, или талибе у Сенегалу. Родитељи су своју дјецу стављали са марабутом или серином, клериком или учитељем Курана. Овдје би своје вријеме дјелили између просјачења и проучавања Курана. Ова пракса се уклапа у један од пет стубова ислама, одговорност за зекат или милостињу.

Раст колонијалне владавине у Африци, од 1650. до 1950. године, од стране сила попут Британије, Француске, Белгије, Немачке и Холандије подстакао је и наставио праксу дјечијег рада. Колонијални администратори преферирали су традиционалне афричке начине производње по наруџбини, а то је запошљавање домаћинства за посао, а не само одраслих. Милиони дјеце радили су у колонијалним пољопривредним плантажама, рудницима и услужним дјелатностима у домаћинству. Дјеца у овим колонијама од 5 до 14 година су била ангажована као шегрти без плате у замјену за учење заната. Колонијални британски закони, на пример, нудили су домородачком народу власништво над неким од урођеничких земаља у замјену за омогућавање рада жене и дјеце за потребе колонијалне владе, као што су фарме (пиканини-израз који се користио погрдно као доминантна расна карикатура црне дјеце). thumb|десно|Чистач ципела у Гондару, Етиопија. Дјечји рад је подстакнут и новим пореским законима. Британско и француско колонијално царство увеле су нове порезе како би помогле у плаћању трошкова локалне колонијалне владе. Један од њих, назван Порез на главу, наметнуо је порез који треба да плати свака особа, у неким случајевима и стара 8 година. Становништво региона се побунило против таквих пореза, сакрило своју дјецу и углавном је морало да обезбједи да њихова дјеца буду укључена у привредну активност да би плаћала такве порезе и плаћала своје животне трошкове. Хришћанске мисионарске школе у ​​Африци које се протежу од Замбије до Нигерије такође су захтевале рад дјеце, а заузврат су пружале вјерско образовање, а не свјетовно образовање.

У касном колонијалном периоду, колонијалне владе су покушале да воде школе и образују дјецу у дијеловима Африке. Ови напори су генерално били неуспјешни и у смислу уписа и утицаја. Мало дјеце се уписало. Чак и када су се дјеца уписивала, то није нужно значило редовно похађање. Хронични изостанак, или дјеца напуштају школе да би умјесто тога „ишли на море са рибарима“. Џек Лорд тврди у својим прегледима научних радова о афричкој колонијалној историји да искуство касне колонијалне ере сугерише да су дјеца и породице доносиле одлуке на основу сложене комбинације економских фактора као што су приход домаћинства, стање породице и културни фактори који су разматрали рад са породицама као облик образовања и облик развоја друштвеног и људског капитала.

Савремени дечији рад thumb|десно|Дечји рад је уобичајен у неформалној рударској индустрији Африке. Дечји рад у индустрији дијаманата, Сијера Леоне. Само пољопривреда запошљава више од 30% све афричке дјеце узраста од 10 до 14 година. Неформална економија као што су мали занатски рудници је још један значајан послодавац дјечијег рада.

Буркина Фасо Према Министарству рада Сједињених Америчких Држава у 2012. години, 37,8% дјеце у Буркини Фасо узраста од 5-14 година је радило, док је још 13,6% ишло у школу и радило.

Дјеца која су радила у каменоломима гранита и рудницима злата радила су 6 до 7 дана у недјељи до 14 сати дневно. "Плаћање" је у облику хране за јело и мјеста за спавање. Од тада, влада је усвојила Национални акциони план, и у сарадњи са Интерполом, спасила много дјеце од трговине дјецом.

До 2023. године, проценат дјеце која раде у Буркини Фасо благо је опао на 35,7%, према Министарству рада Сједињених Америчких Држава.

Хришћански дјечји фонд Канаде (енгл. Christian Children's Fund of Canada, скраћено CCFC) удружио се са EDUCO, колегом чланом ChildFund Alliance, у имплементацији пројекта који финансира Европска унија у северној Буркини како би се спречило да деца раде у рудницима.

Гана Министарство рада Сједињених Америчких Држава за 2010. годину је процијенило да у Гани има преко 2,7 милиона дјеце радника, или око 43% све дјеце узраста од 5 до 14 година. Од ове дјеце 78,7% ради у пољопривреди, 17,6% у рибарству и саобраћајним услугама, а 3,7% у индустрији, која укључује прерађивачку делатност и рударство. У Гани 64% дјеце тражи посао из финансијских разлога, што је чини водећим покретачем дјечијег рада у региону. Већина дјеце која раде у руралним подручјима раде на породичним фармама и често комбинују школовање са својим послом. У урбаним областима, као што су Акра и Ашанти, дјеца често нису уписана у школу и често се баве занатским риболовом и кућним услугама. Дјеца портери, локално звани кајаје, раде у урбаним срединама, а неки од њих имају чак 6 година.

thumb|250px| Млада 'кајаје' дјевојка која се бави продајом палминог вина, Гана.

Пољопривреда, рибарство и занатско рударство били су највећи послодавци.

У јужном региону Волта, дјеца раде у вјерском послу у периоду од неколико мјесеци до три године. Они су познати као трокоси (буквално: жена бога), фиашиди или вудуси. Ова пракса захтева од младих дјевојака да раде и служе вјерском реду, како би се искупиле за наводне гријехе чланова породице или као принос за срећу породице. Тврди се да је ова пракса присутна и у сусједним земљама, иако је забрањена и предвиђа затворску казну према законима Гане и сусједних земаља.

У 2013. статистика о раду дјеце није се много промијенила и према налазима ДОЛ-а о најгорим облицима дјечијег рада у Гани, већина дјеце која раде се бави опасним активностима попут прскања пестицида у производњи какаоа, риболову и ископавању злата. Списак робе произведене дјечјим или принудним радом Министарства за 2014. годину укључује рибу, нарочито тилапију, какао и злато као робу произведену у таквим условима рада у Гани.

Демократска Република Конго