Кули (, термин који се на енглеском језику такође пише и као koelie, kouli, khuli, khulie, kuli, cooli, cooly или quli) је историјски израз за плаћене раднике и савремену расну увреду. То је погрдни израз који се користи за раднике са ниским платама, обично оне индијског или кинеског поријекла.
Ријеч кули су први пут употребили европски трговци широм Азије у 16. вијеку. До 18. вијека, термин се односио на мигрантске индијске плаћене раднике. У 19. вијеку, током британске колонијалне ере, термин је усвојен за превоз и запошљавање азијских радника преко уговора о раду на плантажама шећера које су раније радили поробљени Африканци.
Ријеч кули је имала разне негативне импликације. У савременом енглеском језику, обично се сматра увриједљивом. У Индији, њеној земљи поријекла, сматра се погрдном увредом. У многим аспектима је сличан шпанском изразу пеон, иако се оба термина користе у неким земљама са различитим импликацијама. У 21. вијеку, кули се генерално сматра расним вријеђањем за Азијате у Океанији, Африци, југоисточној Азији и обје Америке; посебно на Карибима.
Ријеч кули је настала на индијском потконтиненту у 17. вијеку и значила је „дневни радник“; почевши од 20. вијека, ријеч је коришћена у Британској Рај Индији за означавање носача на жељезничким станицама. Термин се разликује од речи "Доугла", која се односи на људе мјешовитог афричког и индијског поријекла. Умјесто тога, кули се користи за људе пунокрвног индијског поријекла чији су преци мигрирали у британске бивше колоније у Африци, Азији и на Карибима. Ово је посебно случај у Јужној Африци, земљама источне Африке, Тринидаду и Тобагу, Гвајани, Суринаму, Јамајци, другим дијеловима Кариба, Маурицијусу, Фиџију и Малајском полуострву.
У модерној индијској популарној култури, кули су често приказивани као хероји радничке класе или анти-хероји. Индијски филмови који славе кулије укључују Deewaar (1975), Кули (1983) и неколико филмова под називом Кули бр. 1 (издања из 1991., 1995. и 2020. године). Нови тамилски филм под називом Кули са Рајиникантом у главној улози требало би да буде објављен 2025. године.
Етимологија Опште је познато да термин потиче од хинди и телушке ријечи кули (), , што значи „радник током дана“, што је вјероватно повезано са урду рјечју quli (), што значи „роб“. Сматра се да ријеч на урду потиче од тамилске ријечи kulī („најамни“ или „најамник“). Ријеч kūli, што значи „плата“, присутна је у цијелој дравидској језичкој породици, са изузетком сјевернодравидске гране.
Такође се сматра да ријеч qulī на хиндију могла да потиче од имена гуџаратског абориџинског племена или касте.
Кинеска ријеч kǔlì је примјер фоно-семантичког подударања што се буквално преводи као „горка снага“, али се чешће схвата као „тешки рад“.
Године 1727. Енгелберт Кемпфер је описао кулије као раднике на пристаништу који би истоварали холандске трговачке бродове у Нагасакију у Јапану.
Класификација као увредљив термин Merriam-Webster класификује термин кули као „обично увредљив“. Оксфордски рјечник енглеског језика наводи да је „датирано, увредљиво“. Dictionary.com то сматра „омаловажавајућим и увредљивим“.
Историја трговине кулијима Укидање ропства и успон трговине кулијима Увоз азијских радника у европске колоније догодио се већ у 17. вијеку. Међутим, у 19. вијеку, дошло је до далеко робуснијег система трговине који укључује кулије, као директан одговор на постепено укидање и атлантске трговине робљем и самог ропства, које је вјековима служило као преферирани начин рада у европским колонијама у Америци. Британци су су били први који су експериментисали са кули радном снагом када је 1806. године двије стотине кинеских радника пребачено у колонију Тринидад да раде на тамошњим плантажама. "Тринидад експеримент" није био успјешан, са само двадесет до тридесет радника који су остали у Тринидаду до 1820-их година. Међутим, такви напори инспирисали су Сер Џона Гладстона, једног од најранијих заговорника рада кулија, да тражи кулије за своје плантаже шећера у Британској Гвајани у нади да ће замјенити своју афро-карипску радну снагу након укидања ропства тамо 1833. године. Друштвени и политички притисак довео је до укидања ропства широм Британске империје 1833. године, а друге европске нације су на крају слиједиле. Радно интензиван рад у европским колонијама, као што су оне које укључују плантаже и руднике, остали су без јефтиног извора радне снаге један од најранијих заговорника рада кулија, да тражи кулије за своје плантаже шећера у Британској Гвајани у нади да ће заменити своју афро-карипску радну снагу након укидања ропства тамо 1833. године.
Друштвени и политички притисак довео је до укидања ропства широм Британске империје 1833. године, а друге европске нације су на крају слиједиле њихов примјер. Радно интензиван рад у европским колонијама, попут оних са плантажама и рудницима, остао је без јефтиног извора радне снаге. Као посљедица тога, велика трговина првенствено индијских и кинеских плаћених радника почела је 1820-их. године да би се испунила ова потреба. Године 1838. 396 јужноазијских радника стигло је у Британску Гвајану, а такав ток мигрантске радне снаге наставиће се све до Првог свјетског рата. Друге европске нације, посебно колонијалне силе као што су Француска, Шпанија и Португал, убрзо су слиједиле њихов примјер, посебно зато што је Британија, кроз неколико уговора као што су Странгфордски споразум и Париски уговор из 1814. године, такође вршила притисак на друге нације да укину своје учешће у атлантској трговини робљем. У већини европских колонија, увоз азијских радника озбиљно је почео након укидања ропства. Међутим, у неким колонијама, као што је Куба, ропство се неће окончати све до 1886. године, четрдесетак година након што су уведени кули.
Један број савремених и модерних историчара примјетио је утицај старог облика колонијалног ропства на систем кулија. Трговина кулијима, слично као и трговина робљем, имала је за циљ да објезбеди радну снагу за колонијалне плантаже у Америци и на Пацифику за чијим је новчаним усјевима била велика потражња широм атлантског свијета. Кули су често радили на плантажама робова које су раније обрађивали поробљени Африканци, а на сличан начин брутално поступање могли су да примјећују надзорници плантажа као одговор на стварне или претпостављене прекршаје. На неким карипским плантажама, број присутних кулија могао би да достигне и до шест стотина. Године 1878., историчар В. Л. Дистант написао је чланак за Часопис Краљевског антрополошког института, у којем је детаљно описао своје време проведено на плантажама Западне Индије посматрајући радну етику и понашање кулија, и примјетио да су многи надгледници вјеровали да азијски кули, слично као поробљени Африканци, имао афинитет за интензиван рад на отвореном. Ставови надзорника према кулијима разликовали су се на основу етничке припадности: сматрало се да су кинески и јапански кулићи радишнији, уједињенији као радна снага и да имају боље хигијенске навике у поређењу са индијским радницима, за које се сматрало да су нижег статуса и третирали су их као дјецу која су захтјевала стални надзор.
Дебате око рада кулија За разлику од ропства, кули рад је (у теорији) под уговором, споразуман, плаћен и привремен, а кули радник је у поѕицији да поврати потпуну слободу након истека уговора. Прописи су уведени већ 1837. године од стране британских власти у Индији како би заштитили ове принципе добровољног, уговорног рада и сигурног, санитарног превоза. Кинеска влада је такође уложила напоре да обезбједи добробит радника своје нације, а представници су послани релевантним владама широм свијета. Неки западни аболиционисти су видели кули рад као утире пут ка аболиционизму, да постепено и мирно замјени афрички робовски рад без губитка профита. Међутим, друге аболиционистичке групе и појединци – као што су Британско друштво за борбу против ропства и Британско и страно друштво за борбу против ропства, заједно са америчким аболиционистом Вилијамом Лојдом Гарисоном – били су веома критични према кули раду. Заговорници ропства, посебно на југу Сједињених Америчких Држава, осудили су кули рад, али су га користили да се супротставе укидању америчког ропства, тврдећи да је ово друго "хуманије" од првог.Dal Lago, Enrico. William Lloyd Garrison and Giuseppe Mazzini: Abolition, Democracy, and Radical Reform. Baton Rouge, Louisiana: Louisiana State University Press, 2013.
У пракси, међутим, као што су многи противници система тврдили, злоупотреба и насиље у трговини кулијима били су раширени. Неки од ових радника су потписали уговоре о раду на основу погрешних обећања, док су други киднаповани и продати у ропство; неки су били жртве клановског насиља чији су их отмичари продали трговцима кулијима, док су се други продали да би отплатили коцкарске дугове. Они који су се добровољно потписали углавном су имали уговоре од двије до пет година. Осим што им је пролаз плаћен, кулије су у просеку плаћене и испод двадесет центи дневно. Међутим, у одређеним регионима, отприлике један долар би се узимао од кулија сваког мјесеца да би се отплатили дугови.
Кинески кули У европским колонијама Радници из Кине углавном су транспортовани на посао у Перу и Кубу. Међутим, многи кинески радници су радили у британским колонијама као што су Сингапур, Нови Јужни Велс, Јамајка, Британска Гвајана (сада Гвајана), Британска Малаја, Тринидад и Тобаго, Британски Хондурас (сада Белизе), као и у холандским колонијама у оквиру Холандске источне Индије и Суринама. Прва пошиљка кинеских радника била је у британску колонију Тринидад 1806. године „у покушају да се успостави насеље слободних сељака који се баве култиваторима и радницима”. На многим путовањима, радници су транспортовани истим бродовима који су коришћени за превоз афричких робова претходних година.
Трговина кулијима робљем коју су водили амерички капетани и локални агенти, која се углавном састојала од дужничког ропства, названа је 'трговина свињама' јер услови живота нису били слични онима у сточарству; на неким бродовима је чак 40 одсто кулија умрло на путу. Чак 500 је било нагурано у једном бродском складишту, не остављајући простора за кретање. Кулије су такође биле утиснуте на леђа као стока. Страни трговци су искористили неравноправне уговоре о којима су преговарали влада Ћинг и западних сила након Опијумских ратова, као и последичну политичку и економску нестабилност, да би посредовали у пословима за „уговорене“ раднике. Англофони капиталисти су трговину опијумом и заробљени кинески рад називали „отровом и свињама“.
Португалски Макао је био центар кулијарског ропства: описиван је као „једини прави посао“ у Макау од 1848. до 1873. године, који је донео огромну зараду за Португалце све док није забрањен због притиска британске владе. Између 1851. и 1874. године отприлике 215.000 Кинеза је отпремљено из Макаа у иностранство, првенствено на Кубу и Перу, а неки су отпремљени у Гвајану, Суринам и Костарику. Ови кулији су набављени преко различитих извора, укључујући и неке који су били послати у Гвајану, Суринам и Костарику. су били заробљени од стране брокера у Макау кроз кредите за коцкање, и други који су киднаповани или присиљени.
Године 1847. два брода са Кубе превозила су раднике у Хавану да раде на пољима шећерне трске из луке Сјамен, једне од пет кинеских уговорних лука отворених Британцима Уговором из Нанкинга 1842. Трговина се убрзо проширила и на друге луке. у Гуангдонгу, а потражња је постала посебно јака у Перуу за радницима у рудницима сребра и индустрији сакупљања гвана. Аустралија је почела да увози раднике 1848. године. Ови радници су били преварени у погледу услова запослења у много већој мјери него њихови индијски колеге, и као посљедица тога, постојао је много већи ниво кинеске емиграције током овог периода.
thumb|Илустрација луке лука Амој, гдје су многи кинески радници отпремљени у стране земље.