Донато Браманте

Донато Браманте (; рођен 1444. године, највјероватније у Монте Асдрувалду, данас Фермињано, кнежевина Урбино — умро 11. априла 1514. године у Риму) био је италијански сликар и архитекта и један од зачетника архитектуре италијанске високе ренесансе.Bramante u talijanskoj enciklopediji Treccani, pristupljeno 16. ožujka 2014. Међу његова рана дјела у Милану, убрајају се ректорат Св. Амброзија и Црква Св. Марије. У Риму, Браманте је служио као главни пројектант папе Јулија II у пројекту реконструкције града. Базилика Светог Петра, гдје је Браманте такође био главни архитекта, уједно и највећи ренесансни архитектонски подухват, започета је 1506. године.Sebastiano Serlio, Tutte le opere, Venecija, 1639,, str. 139. Други важнији пројекти у којима је учествовао су Капела у Св. Петру од Монторија (1502) и реконструкција дворишта Белведере у Ватикану (започета 1505).

Биографија

Донато Браманте је рођен у породици добростојећих земљорадника. У дјетињству, по ријечима Ђорђа Вазарија познатог биографа и умјетника 16. вијека, „осим читања и писања, практикује много и са абакусом“. Отац га је највјероватније усмјерио према сликарству.Giorgio Vasari, Le Vite de' più eccellenti pittori, scultori ed architettori, 1568.

Врло мало се зна о Брамантеовом животу и дјелу прије 1477. године. Вјерује се да је био ученик Пјера дела Франческе у Урбину, који је под племићем Федериком де Монтефелтром постао значајан центар хуманизма.Arnaldo Bruschi, Donato Bramante e i suoi amici pittori umbri, u "Annali di architettura", broj 21, 2009. Године 1477. Браманте је радио у Бергаму као сликар илузионистичких мурала архитектуре. Учио је из дјела умјетника који су били активни у Урбину, али и од умјетника с чијим дјелом се сретао на својим путовањима, као што су Леон Алберти (у Римини и Мантови), Андреа Мантења (у Мантови и Падови), Еркола де Роберти (у Ферари), и Филипо Брунелески (у Фиренци).

Ниједно од Брамантевих раних дјела није стигло до нас, иако му неки историчари архитектуре приписују више цртежа перспективе архитектура. Скоро свако од тих дјела посједује неку од карактеристика његовог дјела, али се прилично разликују једно од другог. До 1477. године, Браманте се углавном бавио израдом архитектонских планова, цртањем и сликањем перспектива архитектура, које су другим умјетницима служиле као позадине сликарских композиција, будући да су архитектура и перспектива били веома битни, ако не и суштински елементи ренесансног сликарства.

Око 1477. године, Браманте се из непознатих разлога преселио у Ломбардију, италијанску сјеверну провинцију. У Бергаму је радио на фрескама фасаде катедрале Палацо дел Подеста, представљајући класичне фигуре филозофа у сложеном архитектонском окружењу. Вазари каже, да је Браманте послије рада у више градова „на стварима од мале важности и вриједности“, отишао у Милано, „како би видјео катедралу“. Рад на катедрали у Милану, у којем су учествовали угледне архитекте, умјетници и занатлије из Италије, Њемачке и Француске, био је у то вријеме важан центар за размјену знања, методологија планирања и других грађевинских техника. Милано је тада био велика и богата метропола, главни град државе којом је управљао Лудовико Сфорца, звани Ил Моро, а ренесансна архитектура је управо почела да се развија, тако да је то била добра прилика за младог архитекту као што је био Браманте.

Први архитектонски рад који се приписује Брамантеу био је цртеж који је представљао грађевину у рушевинама са људским фигурама. Тај цртеж је био прелиминарна студија за графику графичара Бернарда Преведарија, која је рађена 1481. године. Скоро у исто вријеме, Браманте је радио на структури Цркве Св. Марије. У тој структури видљиви су утицаји Албертија, Мантење, Брунелескија и Урбинске школе, али се такође запажа приклањање локалном укусу.

Преведаријева графика

Из првих година Брамантеове миланске активности потиче такозвана Преведаријева графика из 1481.Ugovor iz 24. 9. 1481. koji dokumentuje ugovaranje grafičara Bernarda Prevedarija izrade grafike po Bramanteovom crtežu. Citat: "fabricare [...] stampam unam cum hedifitijs et figuris [...] secundum designum in papiro factum per magistrum Bramantem de Urbino..." :(Beltrami, Bramante e Leonardo praticarono l'arte del bulino? Un incisore sconosciuto, Bernardo Prevedari, u "Rassegna d'arte", XVI, 1917., str. 194). Ради се о архитектонској визији која представља величанствену унутрашњост класичне архитектуре коју је угравирао Бернардо Преведари по Брамантеовом цртежу, чије се име појављује на једном натпису великим штампаним словима (-{BRAMANTUS FECIT IN MEDIOLANO}-). Та графика доказује како су многе теме Брамантеове архитектуре везане за однос с антиком и градивом Леона Батисте Албертија, већ зреле, чак двадесет година пре римских дела, на пример кориштење лукова на потпорњима, а не на стубовима.

Брамантеу се приписује још једна графика која представља цесту у централној перспективи, с карактерима идеалног града и која садржи многе архитектонске мотиве који припадају миланској архитектури тога раздобља доминирану сада већ потпуно ренесансним стилом. У тој перспективи се налази у централном дну један славолук и једна брунелескијевска купола, док се на бочним деловима налазе две грађевине с различитим карактеристикама: једна с коринтским стубовима и трабеацијом у приземљу, парасте и прозори с полукружним луком на првом спрату; друга има пиластре који подупиру лукове у приземљу, док на првом спрату приказује прозоре у облику тимпанона и окуле.

Сликарство мини|200п|лево|Христ на стубу, слика приписана Брамантеу, пинакотека у Брери, Милано Браманте је у Ломбардији био активан и као сликар, иако нажалост остају само понеке фреске у Милану и Бергаму. Сачувани су делови фресака који приказују Хераклита и Демокрита и витезове (данас у пинакотеци у Брери), осликани између 1486. и 1487. за кућу песника Гаспара Висконтија, мецене и заштитника уметника, и други готово непрепознатљиви делови који приказују античка античке филозофе насликане за палату дел Подеста у БергамуG.A. Dell'Acqua, Bramantino e Bramante pittore, 1978.. Фреске на фасади палате Фонтана Силвестри који су у целости уништени, такође се приписују Брамантеу.

Традиционално му се такође приписује једна слика на дасци,Христ на стубу, у опатији Кјаравале и фреска позната као Од Арга у соби блага у дворцу породице Сфорза.Talijanski Touring Club, Guida d'Italia. Milano, San Donato Milanese 1998., str. 456.

Његов ученик је био сликар Бартоломео Суарди познат као Брамантино и имао је важан утицај на сликарску културу Ломбардије и генерално севера, проширујући осетљивост за приказивање перспективе.L. Arrigoni, E. Daffra, P.C. Marani Pinacoteca di Brera, 1998.Luciano Bellosi, La rappresentazione dello spazio u "Storia dell’arte italiana", Einaudi, Torino 1979. У следећем раздобљу боравка у Риму чини се да је Браманте запоставио сликарску активност, можда због заузетости на великим папинским грађевинским захватима.

Културна сусретања с Леонардом и на двору

Године 1487, Браманте је учествовао, као и Леонардо, Франческо ди Ђорђо Мартини, Ђиовани Антонио Амадео и други на надметању за куполу миланске катедрале, представивши пројект с квадратним тлоцртом и са директним наслањањем на стубове, за шта је израдио данас изгубљени дрвени модел и који је можда приказан на графици у трактату његовог ученика Чезара Касаријана. О том питању Браманте је написао извештај познат као -{„Opinio super Domicilium seu Templum Magnum”}-. Ради се о једином сачуваном Брамантеовом теоретском спису о архитектури, у којем у складу са Витрувијевим тумачењем назначује „снагу, склад с околним структурама, лакоћу и лепоту као карактеристике архитектуре”..

Током свог боравка у Милану Браманте је у дворском амбијенту изразио и своју страст за књижевношћу. Био је хваљен као песник и музичар, и како је 1521. забилежио Капорали, „био је врло плодан у писању стихова” (староиталијански: „...-{fu di facundia grande ne versi}-”). Оставио је један мали канцонијер од 25 сонета, 15 од њих љубавно петраркијске тематике и остале бурлескијског карактера, међу којима један у којем се жали на своју лошу новчану ситуацију..

Света Марија код Св. Сатира (1482—1486) мини|250п|Света Марија код Св. Сатира, Милано След радова на овој грађевини био је сложен и још данас нејасан. Документи који су до сада пронађени не указују на то да решење апсиде треба бити приписано Брамантеу, међутим та је интерпретација најприсутнија у стручној литератури, упркос томе што се у уговору из 1486. углавном налази Амадеово име.

Исто тако нема довољно доказа да је тзв. октогонална „брамантијевска сакристија” Брамантеово дело. У спољашњем делу комплекса налази се први пример класичног реда присутног у Милану.

Ово је друго велико дело Брамантеа у Милану, урађено по наруџби Лудовика Сфорце и његовог брата Асканија Сфорце. Они су захтевали два различита захвата: жупни део за световни ред и два самостана за цистерците смештена на југу, изменивши тако и остале просторе спојене за саму базилику.L. Patetta, L'architettura del Quattrocento a Milano, Milano 1987., str. 208

Жупни двор је био пројектован око квадратног трема с четири славолука двоструке висине, у којем се налази витрувијанска веза с античким римским форумом. Браманте је између 1492. и 1499. успео да саградити само једну од предвиђене четири стране и да постави стубове за другу која никад није довршена. Трем открива брунелескијски утицај и представља се као низ лукова од цигле на стубовима, спљошених капитела и пулвинираног фриза прекинутог са улазним луком. На трему се налази такође и четири стуба -{laboratas ad tronchonos}-, чији би изглед требало да подсећа на грубо отесано дебло, повезујући се тако на витрувијанско порекло дрвеног архитектонског реда. Простор између трема и цркве Брамантеу даје могућност изградње нове капеле између потпорања Св. Амброзије, покренувши тако и изградњу једне сакристије у апсидалном делу. На северној страни, срушивши делове спојене за романичку цркву Браманте је такође остварио додатне капеле. За цистерцитски самостан, Браманте је пројектовао два нова клаустра, која су се почела градити око 1497. али су завршена тек након његовог одласка у Рим, следивши дрвени узорак који је оставио.Arnaldo Bruschi, Bramante architetto, Roma-Bari, 1969.

Карактеристике тих величанствених клаустара коришћене су као узор током читавог чинквечента. Карактерисани су дорским и јонским редом (у оно време још необичним), и необично високим луковима, висине 7,5 m. Такво решење ће се показати као велики успех због приличне погодности употребе простора с двостуком висином као што су библиотеке и мензе, или за просторе на два спрата, намењене монасима. Током 16. века у делу између два клаустра остварен је један велики рефекторијум. У том се комплексу данас налази седиште католичког универзитета.

Трибуна цркве Свете Марије Милостиве у Милану (1463—1490) мини|250п|Презбитеријум цркве Свете Марије Милостиве Године 1490, Гуинифорте Солари је завршио изградњу цркве касноготичког обељежја. Тада је Лудовико Сфорца наредио рушење тек саграђеног кора с две бочне капеле како би направио место за пространу ренесансну трибуну коју неки приписују Амедеу а многи други Брамантеу, због недостатка детаљне документације.A. Bruschi, op. cit. 1969., str. 194. i 784.F. Borsi, Bramante, Milano 1989., str. 211.

Архитекта је поставио две бочне апсиде двоструко веће од већ постојећих капела и јако издужени кор који завршава с још једном апсидом. Амадео-брамантијевски пројект је двоструко већи од оног Соларијевог и завршава се највећом изграђеном хемисферном куполом након оне у фирентинској катедрали (-{Santa Maria del Fiore}-).

Донато Браманте

Źródło i licencja