Источни вук ( Canis lycaon или Canis lupus lycaon ), такође познат као дрвени вук, алгонкински вук и источни дрвени вук, је псеће таксономије о којој се расправљало пореклом из региона Великих језера и југоисточне Канаде. Сматра се или јединственом подврстом сивог или црвеног вука или одвојеном врстом од оба. Многе студије су откриле да је источни вук производ древне и недавне генетске мешавине између сивог вука и којота, док су друге студије откриле неке или све популације источног вука, као и којоте, првобитно одвојен од заједничког претка са вуком превише од милиона година и да ове популације источног вука могу бити исте врсте као или блиско сродне врсте црвеног вука (Canis lupus rufus или Canis rufus) у југоисточним Сједињеним Америчким Државама. Без обзира на свој статус, сматра се јединственим и стога вредним очувања а Канада наводи популацију у источној Канади (познату и као „Алгонкин вук“) као популацију источних вукова која подлеже заштити.
Постоје два облика, већи се назива вук Великих језера, који се обично налази у Минесоти, Висконсину, на Горњем полуострву Мичиген, југоисточној Манитоби и северном Онтарију, а мањи је вук Алгонкин, који насељава источну Канаду, посебно централни и источни Онтарио и југозападни Квебек, са неким преклапањем и мешањем ова два типа у јужним деловима североисточног и северозападног Онтарија. Морфологија источног вука је на пола пута између морфологије сивог вука и којота. Крзно је типично сивкасто-браон боје помешано са циметом. Затиљак, рамена и реп су мешавина црне и сиве, са боковима и грудима руменим или кремастим. Првенствено лови белорепе јелена, али повремено може да лови и лосове и даброве.Theberge, J. B. & M. T. Theberge (2004).
У трећем издању Сисарских врста света објављеном 2005. године, сисар В. Кристофер Возенкрафт навео је источног вука као подврсту сивог вука, што подржава његову ранију класификацију засновану на морфологији у три студије. О овој таксономској класификацији се од тада расправља, са предлозима заснованим на ДНК анализама које укључују екотип сивог вука, сивог вука са генетском интрогресијом којота, хибрида сивог вука /којота, сивог вука /хибрид црвеног вука, иста врста као и црвени вук, или посебна врста (Canis lycaon) блиско сродна црвеном вуку. Почевши од 2016. године, две студије које користе секвенцирање целог генома указују на то да су северноамерички сиви вукови и вукови слични псу били резултат древног и сложеног мешања сивог вука и којота, при чему вук са Великих језера има 25% порекла којота и алгонкински вук који има 40% којотског порекла.
У САД, сиви вукови, укључујући и дрвеног вука, заштићени су Законом о угроженим врстама из 1973. године, иако је заштита уклоњена на савезном нивоу 2021. пре него што је поново успостављена 2022. У Канади, источни вук је наведен као Canis lupus lycaon према Закону о угроженим врстама из 2002, Прилог 1 – Листа угрожених дивљих животиња. Године 2015. Комитет за статус угрожених дивљих животиња у Канади препознао је источног вука у централном и источном Онтарију и југозападном Квебеку као Canis cf. lycaon (врста Canis за коју се верује да је lycaon) и угрожена врста вредна очувања. Главна претња овом вуку је људски лов и хватање ван заштићених подручја, што доводи до генетске интрогресије са источним којотом због недостатка партнера. Очекује се да ће даљи људски развој непосредно изван заштићених подручја и негативна перцепција јавности о вуковима инхибирати свако даље ширење њиховог подручја. Године 2016, Комитет за статус ризичних врста у Онтарију препознао је вука алгонкинског вука као Canis sp. (врста Canis) која се разликовала од хибридних вукова Великих језера за које је утврђено да су резултат „хибридизације и повратног укрштања између источног вука (Canis lycaon) (ака C. lupus lycaon), Сивог вука (C. lupus) и Којота ( C. latrans“).
Таксономија мини|Изложба таксидермије источног вука убијеног 10. фебруара 1907. у округу Воштено, Мичиген Прво објављено име таксона који припада роду Цанис из Северне Америке је Цанис лицаон . Објавио га је 1775. немачки природњак Јохан Шребер, који га је засновао на ранијем опису и илустрацији једног примерка за који се сматрало да је ухваћен у близини Квебека. Касније га је Едвард Голдман рекласификовао у подврсту сивог вука .
У трећем издању Сисарске врсте света објављеном 2005. године, сисар В. Цхристопхер Возенцрафт навео је источног вука као подврсту сивог вука, што подржава његову ранију класификацију засновану на морфологији у три студије. О овој таксономској класификацији се од тада расправља.
Године 2021., Америчко друштво мамалога сматрало је источног вука сопственом врстом ( Цанис лицаон ).
Таксономска дебата Када су европски досељеници први пут стигли у Северну Америку, домет којота био је ограничен на западну половину континента. Постојали су у сушним областима и широм отворених равница, укључујући преријске области средњезападних држава. Рани истраживачи су их пронашли у Индијани и Висконсину. Од средине 1800-их којоти су почели да се шире изван свог првобитног домета.
Таксономска дебата о северноамеричким вуковима може се сажети на следећи начин:
Еволуциони биолог Роберт К. Вејн, чији је тим укључен у текућу научну дебату са тимом који води Линда К. Рутлиџ, описује разлику између ова два еволуциона модела: „На неки начин, све је то семантика. Они то зову врста, ми то називамо екотипом."
Палеонтолошки докази Неки од најранијих примерака Цаниса откривени су у Цриппле Цреек Сумп, Фербанкс, Аљаска, у слојевима од 810.000 године. Стоматолошке мере узорака јасно одговарају историјским примерцима Цанис лицаон из Минесоте.
Генетски докази Митохондријална ДНК (мДНК) пролази дуж мајчинске линије и може датира хиљадама година уназад.
Године 1991., студија секвенци митохондријалне ДНК (мДНК) вукова и којота из целе Северне Америке открила је да вукови из региона Минесоте, Онтарија и Квебека поседују генотипове којота. Студија предлаже да су се мушки сиви вукови који су се распршили парили са женкама којота у крченим подручјима која се граниче са територијом вукова. Дистрибуција генотипова којота унутар вукова одговара фенотипским разликама између ових вукова пронађених у ранијој студији, са већим вуком са Великих језера пронађеним у Минесоти, мањим типом Алгонкуин ( Провинцијски парк ) пронађеним у централном Онтарију и најмањим и више којота. попут вука од твида или типа источног којота који заузимају делове југоисточног Онтарија и јужног Квебека. десно
У 2000. години, студија је проучавала црвене вукове и источне вукове из источне Канаде и Минесоте. Студија се сложила да се ова два вука лако хибридизују са којотом. Студија је користила 8 микросателити (генетски маркери узети из целог генома узорка). Филогенетско дрво произведено из генетских секвенци показало је блиску везу између црвених вукова и источних вукова из Алгонкуин Парка, јужног Квебека и Минесоте, тако да су се сви скупили. Они су се затим скупили ближе којоту и даље од сивог вука. Даља анализа коришћењем секвенци мДНК показала је присуство којота у оба ова два вука и да су се ова два вука одвојила од којота 150.000–300.000 године пре. У узорцима нису откривене секвенце сивог вука. Студија је предложила да ови налази нису у складу са тим да су два вука подврста сивог вука, да су црвени вукови и источни вукови (источни Канад и Минесота) еволуирали у Северној Америци након што су се одвојили од којота, и стога је већа вероватноћа да ће се хибридизовати. са којотима.
Године 2009., студија о источно-канадским вуковима – који се у овој студији називају вуком „Великих језера“ – користећи микросателите, мДНК и иДНК маркере наслеђене по оцу открила је да је источно-канадски вук јединствен екотип сивог вук који је недавно прошао хибридизацију са другим сивим вуковима и којотима. Није могао пронаћи никакве доказе који би подржали налазе раније студије из 2000. о источном канадском вуку. Студија није укључила црвеног вука. Ова студија је брзо оповргнута на основу тога што је погрешно протумачила налазе ранијих студија на које се ослањала, нити је дала дефиницију за одређени број термина које је користила, као што је „екотип“.
У 2011. години, студија је упоредила генетске секвенце од 48.000 једнонуклеотидни полиморфизми ( мутације ) узети из генома канида из целог света. Поређење је показало да је црвени вук био око 76% којот и 24% сиви вук са хибридизацијом која се догодила 287–430. године пре. Источни вук – који је у овој студији назван вук „Великих језера“ – био је 58% сиви вук и 42% којот са хибридизацијом која се догодила 546–963. године пре. Студија је одбацила теорију о заједничком пореклу црвених и источних вукова. Међутим, следеће године, студија је прегледала подскуп података о полиморфизму једног нуклеотида (СНП) студије из 2011. и предложила да је њена методологија искривила резултате и да источни вук није хибрид већ засебна врста. Студија из 2012. године предложила је да у Северној Америци постоје три праве врсте цанис – сиви вук, западни којот и црвени вук/источни вук, при чему је источни вук представљен алгонкинским вуком, при чему је вук са Великих језера хидрид источног вук и сиви вук, а источни којот је хибрид западни којот и источни (алгонкински) вук.
Такође 2011. године, направљен је преглед научне литературе како би се помогло у процени таксономије северноамеричких вукова. Један од предложених налаза је да је источни вук, чији распон обухвата источну Канаду и Горње полуострво Мичиген плус Висконсин и Минесоту, подржан као посебна врста морфолошким и генетским подацима. Генетски подаци подржавају блиску везу између источног и црвеног вука, али не довољно блиску да подрже ове као једну врсту. Било је „вероватно“ да су то били одвојени потомци заједничког претка који су делили са којотима. Ова рецензија је објављена 2012.
Друга студија и мДНК и иДНК код вукова и којота од стране истих аутора указује на то да је источни вук генетски дивергентан од сивог вука и да је северноамеричка еволуирана врста са дугом историјом. Студија није могла одбацити могућност да је источни вук еволуирао из древне хибридизације сивог вука и којота у касном плеистоцену или раном холоцену. Друга студија истих аутора открила је да је генетска разноликост мДНК источног вука изгубљена након њиховог одстрела раних 1960-их, што је довело до инвазије којота на њихову територију и интрогресије мДНК којота.
2014. године, Национални центар за еколошку анализу и синтезу је позван од стране Службе за рибу и дивље животиње Сједињених Држава да пружи независну ревизију свог предложеног правила у вези са сивим вуковима. Закључци панела Центра били су да предложено правило у великој мери зависи од анализе садржане у прегледу научне литературе обављеном 2011. године (Цхамберс ет ал.), да овај рад није универзално прихваћен и да то питање „није решено“ и да правило не представља „најбољу доступну науку”. Такође 2014, експеримент хибридизације западног сивог вука и западног којота у заточеништву био је успешан, а самим тим и могућ. Студија није проценила вероватноћу такве хибридизације у дивљини.
In 2015, the Committee on the Status of Endangered Wildlife in Canada changed its designation of the eastern wolf from Canis lupus lycaon to Canis cf. lycaon (Canis species believed to be lycaon) and a species at risk.